Antievropstvo svakako nije nova pojava u srpskoj politici i kulturi. Bilo je u bližoj i daljoj prošlosti različitih povoda i različitih manifestacija sumnje i otpora prema svemu što dolazi iz Evrope, od narodnjačkog konzervatizma do socijalističkog populizma.

Danas se Evropom prvenstveno bave  tzv. ozbiljne novine – “Politika”, “Večernje novosti”, “Danas”, “NIN”, “Vreme”, “Ekonomist”. Tabloide fenomen Evrope i integracije u Evropu uopšte ne zanimaju. Umesto fenomenom oni se bave detaljima. Na primer: koliko je u Evropi razvijena homoseksualnost, lezbejstvo i pedofilija, koliko je Evropa zagađena i otrovana, koliko je gruba i nepravedna, kako je u Evropi jedino važan novac i kako ništa drugo osim novca ne postoji, kako je Evropa u vlasti sekti, kako muslimani i crnici preplavljuju Evropu, kako se roditeljima otimaju deca, kako su muškarci obespravljeni, kako se proganjaju naši ljudi…

Ozbiljne novine takođe imaju običaj da pominju Evropu po zlu onog časa kada se otvori jadikovka o domaćim problemima. Tada Evropa i evropske vrednosti, na neki način, postaju ozbiljna pretnja opstanku ćirilice, ali i biološkom opstanku srpskog naroda. Takva povezivanja idu nekako sama od sebe. Evropu i odnos prema njoj u medijima uvek prati Haški sud. U julu je tako objavljeno 629 tekstova o Hagu, 224 o Evropskoj uniji i 204 teksta na temu “Mi o drugima”. Mesec dana pre toga ovaj odnos je izgledao ovako: Hag – 391, EU – 170 i “Mi o drugima” – 135. 

Mediji ovu temu koriste kao izvorno sredstvo podizanja nacionalne i političke temperature. Tome služe kontakt emisije i “otvoreni studiji”, gosti koji  kao iz puške laju protiv izdaje i plaćenika, otkrivaju tajne dokumenta o zaveri protiv Srba… Ugroženost Srba je sveopšta. Ona se dokazuje u ekonomiji: širenjem straha i nepoverenja prema stranim investitorima, u kulturi: dokazivanjem o potiskivanju ćirilice i kvarenju srpskog jezika, u demografiji – gašenjem srpstva…

Dobrica Ćosić svakako nije izumeo ideologiju antievropstva. Ćosić samo pokušava da se priključi kordonu izvornih patriota-misionara koji su se kroz srpsku istoriju isticali svojim antizapadnjaštvom. Usputni efekti ovog misionarstva svakako su generacijska mizantropija i gadljivost prema savremenoj demokratiji. Kada su “Večernje novosti” u četiri nastavka u junu objavile ekskluzivni članak Dobrice Ćosića o srpskom nacionalnom pitanju to je izgledalo kao pucanj u prazno. Dve meseca kasnije sve više izgleda da je u pitanju proračunata politička igra, a ne puka slučajnost. Sve što se na temu Kosova danas govori sve više liči na uvod u jedno dugačko vanredno stanje u kojem će sumnjičav i negativan odnos prema Evropi i svemu evropskom postati najvažniji indikator patriotizma i političke ispravnosti. Četiri Ćosićeva teksta nose sledeće naslove: “Srbi istupili iz istorije?” “Budućnost naređena i zadata”, “Vek kobnih zabluda” i “Osvestimo se na istinama”. Osnovni Ćosićev stav može se sažeti u kritici “pljačkaškog kapitalizma” i “licemerne, dirigovane demokratije”. To je njegov vrednosni sud o periodu tranzicije, a time i svega onoga što iza nje stoji.

Lakoća presuđivanja u direktnoj je vezi sa malicioznošću kojom opisuje svoje političke i ideološke protivnike, zapadajući, pri tome, u logičko i sadržinsko slepilo kao neko ko je potpuno izgubio svaku orijentaciju i smisao za proporcije onoga o čemu govori. Ima tu, naravno, mnogo bisera patetičnog i ispraznog govora, pozivanja na autore sa istrgnutim citatima izvan svakog smislenog konteksta. Gotovo da nema pasusa u kome se neće naći nešto tako – besmisleno. Čak ni konstatacija da “Amerika više nije slobodno društvo” a da je “kartezijanska, dekartovska Evropa, sada samo u bibliotekama”, ne deluje previše otkačeno. Na taj se način, naime, može govorite o svemu i svačemu bez ikakve obaveze i razloga. Prava mera ćosićevštine jeste sledeća misao: “Bili smo dva veka mali narod koji je u Evropi najviše žrtava dao za svoju i evropsku slobodu i demokratiju.” Time će se, kao, Evropa poniziti i upokoriti. Kada Evropa jednom shvati šta smo sve za nju dali sigurno će nam odobriti veliku apanažu. Bez toga – nema Evrope!

Evropa danas udružuje sve naše stare traume i buduće paranoje. “Ponovo nas usrećuju ideološkim komandama. Nekada su to činili boljševičke birokrate, sada to čine evrobirokrate.” Zbog svega toga moramo dobro da razmislimo da li da uopšte uđemo u tu Evropu. Ćosić kao da mašta o nekoj novoj nesvrstanoj, evropskoj sili koja bi mogla da bude alternativa Evropskoj uniji. Na primer: Srbija, Belorusija i Kipar. Time bismo stvorili prostor u koji bi se ubrzo ugnezdile i druge Evropom nezadovoljne zemlje. Sa porastom evroskepticizma rastu i šanse Srbije da postane regionalna sila. To je put kojim se ređe ide, ali se ide. Bar tako stvari izgledaju u glavama onih koji se nikada ni zbog čega nisu kajali. Njihovo savršenstvo predstavlja nagradu za sve nas. Kad to imamo ne treba nam nikakva Evropa.

 
Helsinška povelja, jul-avgust 2006.

Peščanik.net, 31.07.2006.

Leave a Reply