Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Mogli bismo i da se poradujemo malo: sva sreća što nekoliko članova parlamenta iz redova opozicije nisu u guranju pritisli neki drugi deo tela predsednice parlamenta; ko zna šta bismo sve u skupštinskoj sali onda videli od obnaženih delova njenog tela u procesu dokazivanja šta se zaista dogodilo. Naravno, nema mesta ni za kakvu radost. Reč je o nasilju, a incident u parlamentu dramatično je ozbiljniji od njegovih aktera i njihovih objašnjenja. Ako su poslanici zaista nasrnuli na predsednicu, onda tu nije reč samo o nasilju, nego i o rodno obeleženom nasilju: meta napada bila je žena. Čak i kada se nalazi na visokoj političkoj poziciji žena se ovde – tradicionalno – vidi kao slabija i kao objekt nad kojim se legitimno demonstrira sila.

Ovaj aspekt događaja utoliko je važniji što poslanici (umalo ne rekoh agresori) pripadaju jednoj krajnje konzervativnoj, dakle usko shvaćenoj tradiciji izrazito privrženoj političkoj organizaciji. Na široj slici, takođe, tradicija se sama po sebi kod nas danas dominantno vidi kao nešto dobro i vredno zaštite od bilo kakve promene – što je dakle pozicija bliska i stranci iz koje stiže sama predsednica parlamenta. Napad na nju, ako se tako poređaju stvari, pokazao bi da u Srbiji ovakvoj kakva je, sa strankama na vlasti i u opoziciji takvim kakve su, tradicija mora biti ako ne baš do kraja odbačena, onda iznova ozbiljno preispitana i lišena svih onih elemenata koji ugrožavaju integritet pojedinaca, i posebno – žena.

To bi nadalje značilo da nasilnici moraju odgovarati za napad, i ako su zaista napali – za to moraju biti kažnjeni. Stoga pitanje: da li je incident prijavljen policiji i ako jeste, šta je policija u vezi sa tim preduzela? Ako se to ne dogodi, biće to još jedan u nizu incidenata koji ohrabruju nasilnike da nasrnu na žene. Ali, da li su oni nju zaista napali? Kao protivdokaz modricama na telu predsednice, poslanici su ponudili snimak događaja. U stvari, prvo smo videli snimak, na šta je predsednica odgovorila modricom. Na snimku se ne vidi da je bilo fizičkog dodira između poslanika opozicije i predsednice. Na snimku se vidi da predsednica nije bila sama, da se između nje i opozicionara nalazi bar još dvoje službenika iz njene kancelarije. Predsednica će, međutim, odmah posle incidenta reći da je bila sama i da je sama iz kancelarije izgurala troje „napadača“.

Pošto se snimak pojavio u medijima, dan kasnije predsednica će skinuti žaket u sali skupštine, i na goloj ruci pokazati modricu kao krajnji dokaz da je bila napadnuta. Za snimak iz njene kancelarije reći će da je montiran. Njen kolega iz stranke, modrici će dodati i izveštaj skupštinskog lekara sa detaljnim opisom modrice. Šta, međutim, ako predsednica laže, i ako je snimak iz njene kancelarije ipak autentičan? Predsednica bi tako na sebe uzela stereotipnu ulogu zle žene koja se lažno predstavlja kao žrtva kako bi naudila osobi ili osobama koje mrzi. To je opšte mesto ženomrzačkog diskursa, na to se pozivaju svi borci za tobože ugrožena prava muškaraca, taj argument potežu svi protivnici pravnih mera za sankcionisanje rodno obeleženog nasilja, to jest nasilja nad ženama. Ako se ispostavi da predsednica laže – eto jakog argumenta svima njima u prilog.

Dakle, u obe varijante, ishod je – nimalo iznenađujuće – šteta po građane, a posebno po građanke Srbije. Bez obzira na to šta se zaista dogodilo – šteta je dakle već naneta. Ali, nije nebitno ni to da saznamo šta se zaista dogodilo, bez obzira na štetu koja je već napravljena. Kako da utvrdimo istinu? Na osnovu svedočenja aktera – to nije moguće jer im se priče do krajnosti razlikuju, i jedna isključuje drugu. Dobro, nije neočekivano da ljudi lažu kako bi se zaštitili ili ostvarili neke svoje partikularne interese. Šta imamo od dokaza? Jedan snimak, jednu modricu i jedan lekarski izveštaj. Za snimak se tvrdi da je montiran. Modrica je mogla nastati i u nekoj drugoj prilici u neko drugo vreme, a lekarski izveštaj neodoljivo podseća na mišljenje grafologa u slučajevima „lična karta“ i „stanovi“.

Drugim rečima, stiče se utisak da bi ovde istinu mogli utvrditi samo akteri iz CSI (Crime Scene Investigation – istražitelji mesta zločina), posebnog odeljenja policije iz popularne američke serije. Oni bi možda mogli da sa svojim instrumentima utvrde kad je tačno modrica nastala i da li se to poklapa s vremenom upada u kancelariju predsednice. Mada, ni to ne bi moglo da bude konačna potvrda, jer je moguće i da se predsednica sama iz pakosti uštinula za ruku kad je videla ko joj je došao. Biće da za svoju popularnost američka serija ponešto duguje i krajnje ljudskoj potrebi da se zna istina: ona svoje gledaoce uljuljkuje u utešnoj tobožnjoj spoznaji kako se istina ipak ne može sakriti i do nje se na kraju ipak stiže, istina prilično skupim instrumentima i nadljudskim naporima. Za razliku od izmišljenog sveta u seriji, Srbiji manjkaju i instrumenti i napor, pa i dobra volja da se utvrdi istina, kako uopšte, tako i u ovom jednom bizarnom incidentu.

Odatle opet sledi izvod na štetu svih građana Srbije – i žena i muškaraca. Istina i zakon su poslednja pribežišta kada dođe do spora ili sukoba: i jedno i drugo jemči da će rešenje biti pravedno i stoga prihvatljivo za obe strane. U situaciji kada se istina svesno zataškava, to jest razara, a zakoni se ne primenjuju, sporovi i sukobi rešavaju se po pravilu jačeg. Stoga incident u parlamentu nije nikakva slika borbe između vlasti i opozicije – to je naprosto slika koja treba dodatno da učvrsti postojeće loše stanje, a stvaraju je zajedno i vlast i opozicija, tako skladno kao da su se dogovorili.

Peščanik.net, 02.11.2017.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).