Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Crna hauba

Slovenci smrt svog najvećeg pesnika proslavljaju kao državni praznik, odnosno dan kulture. U predvečerje praznika proglašavaju se dobitnici nagrade fondacije koja nosi ime Franca Prešerna i nagrade za životno delo, na priredbi koja do u tančine ponavlja folklor socijalističke priredbe. Malo recitacije, malo muzike, možda koji ples, govorancija, zastave, cvetni aranžman… Kako je bilo mogućno da se ta stvar očuva, mogu odgovoriti zajedno kulture svih država nastalih iz Jugoslavije, jer običaj je, manje ili više, očuvan posvuda. Da li ga možda u Sloveniji shvataju ozbiljnije nego drugde? Bilo je raznih proslava, nekih zabavnijih i inteligentnijih: bila je i pre tri godine proslava kada su umetnici pred ulazom na svečanost zapalili kontrabas. Režiserka Ivana Đilas je za jednu takvu proslavu angažovala samo samostalne umetnike, iliti nezaposlene, prekarce i slično. Jučerašnja je donela onu najvažniju kiticu himne (pitome vinske Prešernove „Zdravice“) o tome da susedi nisu neprijatelji, nego graničnici: bila je izvedena na nekoliko jezika, najuzbudljivije na arapskom, i zatim u rok verziji na bosanskom Damira Avdića, umetnika koga administracija te iste države hoće da izbaci iz zemlje jer… ne zarađuje dovoljno po nekom uvrnutom poreskom propisu. Naročito zabavan deo bila je pojava glumice Katarine Stegnar, koja se pojavila sa ukrasom za glavu poznatim kao „hauba“: stvar je na osnovu narodnih nošnji prilagođena nacionalno svesnim građankama u 19. veku, danas važi kao nešto autentično, i neizbežna je na vatrogasnim zabavama i oko onoga što u Sloveniji zovu „goveđa muzika“. Hauba nagrađene glumice bila je crna. Posle priredbe je ministarka za kulturu imala izjavu tako savršeno bez smisla, da je izjava režisera, pročitana u nos ljubaznoj novinarki, o cenzuri kojoj je bio izložen od strane tela zaduženog za nagradu, konačno vratila sve u realnost. Drugačiju proslavu imala je iste večeri pesnikinja Svetlana Makarovič u Univerzitetskoj biblioteci, jedna od onih koji su Prešernovu nagradu odbili: ona smatra da današnja država, okružena bodljikavom žicom, netolerantna i ksenofobična, nema pravo da izvodi priredbu, himnu još manje. Pesnikinja je bila u crnom, kao i obično.

Vreme krofni

Posle današnjeg dana kulture, sutra sledi karnevalski utorak, a u sredu će kralja karnevala posvuda pokopati. Za vreme karnevala prodaju se i masovno jedu krofne, jer usta „za pusta“ moraju biti masna. U to doba godine, pojavljuju se u Ljubljani kod hotela „Slon“ krofne, pred kojima i mitske krofne iz Trojana gube ugled, o ostaloj masovnoj proizvodnji da i ne govorimo. Recept za krofne, punjene pekmezom od kajsija koji se posebno pravi za ovu priliku, daje sada već penzionisana kuvarica koja je donela tajnu sa porodicom stvaralaca krofni iz Vojvodine. Red za krofne na sada pešačkoj Slovenskoj ulici je ogroman. Drugi veliki uspeh slovenačkog poslastičarstva, bledske kremšnite, doneo je, takođe u davno posleratno doba, takođe iz Vojvodine, izvesni g. Lukačević: kremšnite se mogu dobiti cele godine, tajna je sačuvana u jednoj radionici na Bledu. Poslastičarstvo, slovenačkog i albanskog porekla, izvesno je dobar motiv za uživanje ovde: no status prečanskih poslastica, tačnije ove dve, naprosto je u domenu legendi, fantazmi i utopije.

Kriterijumi zaglupljivanja, posebno kada je reč o kolektivu, nisu uvek jasni: stepen samooštećenja i nanošenja štete sebi pojedinačno i u grupi, kako iz istorijskih primera vidimo, može voditi direktno u potpuno uništenje i ličnosti i kolektiva za koji ličnost misli da mu pripada ili prema njemu ima obaveza. No nešto drugo bi moralo postati jasno, bar u blescima građanske svesti, bar u trenutcima u kojima zaglupljivanje proizvodi vidljive, karnevalske, groteskne rezultate. U našem slučaju, to je bodljikava žica. Tu je proces zaglupljivanja, koji je sa novom vladom pre godinu i po dana krenuo potpuno novim tokovima, od pre nekoliko meseci dosegao svoj karnevalski vrhunac: onaj, paradoksalno dragoceni trenutak, kad nije potrebno ni mnogo razmišljanja ni samoponiranja da bi se došlo do zaključka da se dalje zaglupljivanje može preseći – doslovce, dobrim alatom. I da je taj čin neophodan da bi se oslobodila kritična količina veselja, solidarnosti, ponovnog sticanja razuma i autoriteta pojedinca – građanina. U očekivanju takvog razrešenja, koje nam i kalendarski sledi, i koje je, ako nikako drugačije, nagrađeno krofnama, pokušajmo da razumemo gde se plima zaglupljivanja opasno približava našim nosevima.

Pitanje teksta

Nedavno je na konferenciji za štampu slovenački premijer postavio presavijen list sa tekstom ispred sebe: „Slovenac sam, ne kenjkam nego tražim rešenja!“; neki razumni podsekretar je pomislio da je reč o šali, pa je list uklonio – no premijer ga je jasnim gestom vratio…

Krenimo od tekstova: kada je premijer bio kolumnista u Dnevniku, ne bi li time poboljšao svoja profesorsko/pravnička primanja i predavačke posliće, nisam uspela da pročitam nijedan njegov tekst do kraja: takva akumulacija opštih mesta bez poante, dosadna i prazna, zaista se nije mogla podneti u dnevnom časopisu koji ima nekoliko dobrih kolumnista. Svoju nesposobnost pisanja, ali, možemo posumnjati – i mišljenja, premijer je upravo krunisao piarovskom parolom nacionalne intonacije o marljivim Slovencima. Prvo, izgleda da među šefovima/šeficama kabineta ima još katastrofalnije primerke nego sam Pahor, u čijem je primeru to potpuni trijumf negativne selekcije. Drugo, šta mu je potrebno da vređa građane ne-Slovence, koji po toj izjavi samo kenjkaju i ne traže rešenja? I treće, da li zaista misli da su gledaoci i publika, dakle građani uopšte, toliko glupi da neće razumeti verbalni iskaz, nego im je potrebno, kao publici u nekom TV studiju, da im se pod nos istakne karton sa natpisom – „Smejte se!“, „Aplaudirajte!“ Naravno da nije reč o „naivnoj“ grešci ili razgolićavanju neprijatnog odsustva refleksije; naprotiv, reč je o zloj nameri daljeg zaglupljivanja, ovoga puta uperenoj protiv ne-Slovenaca. Šta mu je drugo preostalo, kada se pokazalo da dobar deo njegove stranke lično neguje posliće i postupke kojima sebi navlače patetično mali, ali još uvek nepošteno stečen novac: što manji prestup, to smešnija i gluplja laž! Priznajem da mi je manje uvredljivo ponašanje finansijskog ministra, čiji su vidici suženi na vređanje Grka u EU i smišljanje propisa kojima bi dobio nešto ni za šta, od ponašanja ministarke za prosvetu i nauku, koja bi ipak morala brinuti za status logike u tim oblastima! To je, naime, onaj element koji ne tražimo u izjavama ministarke za kulturu… Takve podele i besmisao su karakteristični za onaj deo zaglupljivanja koji udruženo ostvaruju vlast i mediji. Na nedavnim demonstracijama čestitih građana Kidričeva (socijalističkog industrijskog naselja blizu Ptuja, koje sada propada) protiv naseljavanja izbeglica u objekte u državnoj vlasti a relativno blizu njihovih domova, neka mlada građanka je sa punom sigurnošću u svoju diskurzivnu moć odsekla „To nisu izbeglice, to su migranti!“ – kao da je biti migrant nešto najstrašnije, blisko kriminalcu. Moža bi ta izjava bila naivnije glupa, kada ne bi bila izgovorena u regiji koju još ekonomski drži samo – migrantski svakodnevni rad u Austriji! Možda bi ta izjava bila naivnije glupa, kada na isti način čestiti građani širom Slovenije ne bi reagovali na romska naselja i njihovo uređivanje, domove za narkomane ili za decu sa posebnim potrebama u relativnoj blizini njihovih domova…

Ako sve to saberemo, dolazimo do zaključka da sadašnja vlada najizrazitije do sada računa sa postignutim rezultatima zaglupljivanja. I pri tome je načinila kobnu grešku, koju sam pomenula na početku: bodljikavu žicu. Nikada dosada nam zaglupljivanje nije materijalno predočeno sa takvom snagom i ubedljivošću, tako zorno i očito, tako ubistveno štetno, tako mizerno obrazloženo, ne samo protiv logike, nego naprosto protiv realnosti. Sa žicom možemo biti bez teškoće duhoviti i krativni, možemo zasmejati sebe i druge. Ali sad, kad su praznici završeni i traje karneval, jedino što se može reći o žici, može se reći makazama. Sekući žicu, odgovaramo na ceo zaglupljujući kompleks kojim se vlada služila u svom politikanstvu unutar EU, neprincipijelno, nepametno i ponižavajuće: grčki predstavnici u EU bar su privremeno uspeli pokazati moć pameti, logike i retorike, pre nego što su ih izbacili – pa nije li to jedina prednost malih i nemoćnih? Sekući žicu, poništavamo škodljivu politiku koju ta vlada izvodi sa Hrvatskom. Sekući žicu, pomažemo risovima, srnama, dabrovima, nutrijama, vidrama, ribama, rakovima i vukovima, a na proleće i medvedima, poštujući samo jedan argument: život. Pa zašto bismo se sami lišavali toga? Napomena: dosada je na bodljikavoj žici na južnoj granici Slovenije poginulo više od sto životinja…

Kvalifikacija: domoljub

Nedavno je Janšina SDS partija predložila formiranje Nacionalne garde: u nju bi se dobrovoljno i besplatno učlanjivali, po predlogu visokog vojnog lica i nekadašnjeg ministra odbrane, „domoljubi“ – bez bilo kakvog drugog objašnjenja ili kvalifikacije. Pošto su se prvo zalagali za verziju zakona po kojem bi se ljubitelji, kolekcinari i uopšte pravi znalci osećali mnogo komotnije da kupuju i razmenjuju oružje, sada branitelji domoljublja pokušavaju da ozakone davanje oružja bez ikakvog kriterijuma i besplatno: tako, naime, možemo opredeliti pojavu kvalifikacije „domoljub“. Ono što najviše čudi koliko-toliko razumnog posmatrača je potpuno odsustvo reakcija na ovako maglovito određenje.

Domoljublje, koje nije sankcionisano nijednim zakonom, niti pripada bilo kojoj veri, niti opredeljuje veću i bolju sposobnost razmišljanja niti uopšte bilo koju čovekovu osobinu, definitivno spada u najniži deo ropotarnice političkih trikova, i to onaj koji relativno lako može postati opasan po čovekov život. Domoljublje se može zaboraviti, ponovo naći, prilagoditi novim granicama i novim ideološkim zahtevima, pozajmiti (od voljene osobe, recimo), pa vratiti, zameniti za drugo u slučaju potrebe, pripadati prošlosti ili biti projektovano u budućnost, može se fiksirati na područje udaljeno hiljadama kilometara, nikada viđeno ni posećeno. Ništa vas ne sprečava da se sasvim domoljubno „zaljubite“ u kraj koji ste obišli pomoću Google Earth, domovinu možete tražiti u svemiru, u knjigama, u uspomenama i pričama druge osobe. Konačno, možete ostaviti svoju prvu domovinu pa otići kao migrant da bolje živite u drugoj domovini, a možete sebi dozvoliti i luksuz da obe, tri ili više domovina podjednako volite i u svaku odlazite sa istim domoljubnim žarom. Mesto rođenja, koje domoljubi rado ističu kao ključno, zaista ne znači ništa, mesto rođenja roditelja još manje, naročito ako su nepoznati (ili bar jedno od njih), tako da, posledično, ni mitizirane veze „krvi“ ne znače baš ništa, ako sudbina hoće da se poigra sa vama. Ostaje, dakle, da se pomirimo sa tim da domoljublje nema nikakve materijalne, zakonske i filozofske podloge i da može da se posmatra samo kao labavo političko opredeljenje.

Kvalifikacija za domoljuba dakle sadržava pre svega izrazitu dozu nepismenosti, nesnalaženja među političkim diskurzima, nepoznavanje prošlosti, istorije i geografije, sa podrazumevajućim odsustvom znanja drugih jezika i kultura i sa posledičnom netolerancijom za sve drugo. Postavlja se naravno pitanje zašto neko ko je domoljub ne bi voleo druge kulture, uživao u njma, učio jezike i obrazovao se, i konačno, zar nisu mnogi vatreni javno razglašeni domoljubi pripadnici društvenog i kulturnog krema? Naravno da nema logički izvodivog odgovora: iskustvo, istorijsko i savremeno međutim masovno potvrđuje da je delovanje domoljubnog uma ponajviše okrenuto izolaciji i netrpeljivosti. U odsustvu bilo kakve druge kvalifikacije, takav pojedinac u masi a sa oružjem može biti pre svega opasan za društveni poredak: tačno to se desilo u verbalnim napadima na novinarku Jelenu Aščič, koja je blago humorno pomenula novu (zapravo staru koliko i on sam u politici) Janšinu inicijativu. Umesto argumentacije ili bar okvirnog objašnjenja zašto je dobro biti domoljub i kako to može doprineti boljitku društva, napadnuta je novinarka, kao neko ko nema pravo da pripada društvu domoljuba i društvu uopšte, što poreklo Aščičeve, njena aktivnost i rad u njenoj domovini nimalo ne objašnjava – naprotiv. Njen rad je kreativan, iztraživački, usmeren prema objektivnosti i u stalnom traženju istine, dakle rad takoreći idealne domoljubne građanke. I tu se srećemo sa najvećim problemom: Sve što od kvalifikacija nema domoljub, ima građanin! To što Jelena Aščič voli prirodu Slovenije ne kvalifikuje je kao građanku; to što oseća potrebu da otkriva nepravde nanesene najmanje privilegovanim u toj državi lepe prirode je kvalifikuje kao građanku, kojoj, između ostalog, njena profesija nalaže da tako radi. Šta to govori o domoljubima koji je napadaju?

Građansko vaspitanje, koje je i deo školskog programa, može dakle sadržavati objektivno opredeljivanje domoljublja, ali domoljubno vaspitanje nikako ne može zameniti građansko vaspitanje. No zašto nešto tako uopšte treba objašnjavati? U slučaju grubog teritorijalnog napada ili pokušaja istrebljenja stanovništva ili delova stanovništva, naravno da će domoljublje činiti deo verbalnog odgovora, motivacijskog rečnika i umetnosti koja je primila ulogu u otporu. No ako domoljublje prizivaju grupe i pojedinci koji, primera radi, odobravaju saradnju sa okupatorom u nedavnoj prošlosti u istrebljivanju sopstvenih građana, onda se tu najogoljenije vidi političko improvizovanje i sramotno mućenje nezrelih umova.

Da bi stvari bile gore, kvalifikacija domoljub ne omogućava nikakav napredak ili poboljšanje položaja pripadnika predložene paramilitarne organizacije koji dobija oružje u ruke. Time se pripadnici posredno pozivaju na nasilne akcije pridobijanja koristi – recimo, prisvajanje dobara proglašenih nedomoljuba, ukidanjem jednakih prava svim građanima. U ovome trenutku, nema zakona po kojem bi nedomoljub imao manje građanskih prava od domoljuba. Dati oružje domoljubima jednostavno znači ukinuti jednakost pred zakonom. Za tako izraziti napad na Ustav morao bi reagovati ne samo Ustavni sud, nego pre svega građani. Možda posle karnevala…

Peščanik.net, 09.02.2016.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.