Završne reči optužbe
Tužioci Haškog tribunala zatražili su od sudskog veća da bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića i petoricu političkih i vojnih zvaničnika Srbije i SRJ osudi na kazne između 20 godina i doživotnog zatvora zbog zločina nad kosovskim Albancima 1999.
Zajedno sa Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskih civila sa Kosova u prvih šest meseci 1999, optuženi su tadašnji potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljub Ojdanić, komandant Treće armije VJ Nebojša Pavković, zapovednik Prištinskog korpusa VJ Vladimir Lazarević i šef štaba MUP Srbije na Kosovu Sreten Lukić.
Na kraju završne reči, tužilac Tom Hanis predložio je veću predsedavajućeg Ijana Bonomija da svima optuženima izrekne kazne u rasponu od 20 godina zatvora do doživotnog zatvora, prepuštajući sudijama da, ukoliko optužene proglase krivim, odrede pojedinačne kazne.
Tužilac Hanis ponovio je da je tokom suđenja, koje je trajalo od 2006. godine, dokazano da su šestorica optuženih bili učesnici u “zajedničkom zločinačkom poduhvatu” čiji je cilj bila “promena etničke ravnoteže na Kosovu kako bi bila obezbeđena trajna srpska kontrola” nad pokrajinom.
Taj poduhvat, po tužiocu Hanisu, sproveden je “masovnom i sistematskom kampanjom terora i nasilja” protiv albanskog stanovništva, kako bi civili bili primorani da napuste Kosovo. Zastupnik optužbe tvrdio je da je dokazano da su različite snage Srbije i SRJ, uključujući VJ i MUP Srbije, proterale “oko 800.000” Albanaca, ubile na hiljade civila, seksualno zlostavljale žene i uništavale i pljačkale naselja i verske objekte na Kosovu.
Tužilac je ocenio da su zločine nad Albancima koje je Milošević najavio, u martu i aprilu 1999. počinili Vojska Jugoslavije, MUP Srbije i druge srpske snage.
Delovanje formacija koje su činile zločine koordinisale su različita državna tela, u kojima su bili optuženi, uključujući Vrhovni savet odbrane, Generalštab, odnosno Štab vrhovne komande VJ, Štab MUP Srbije na Kosovu i “zajednička komanda” vojske i policije u pokrajini, rekao je tužilac Hanis.
Po zastupniku optužbe, dokaz za to je činjenica da su zločini nad Albancima u martu i aprilu 1999. počinjeni u tačno onim područjima na kojim je dejstva policije i vojske prethodno naredila “zajednička komanda”. Odbacujući tvrdnju odbrane da su Albanci napuštali Kosovo zbog NATO bombardovanja, tužiteljka Kravic kazala je da dokazi i svedočenja govore da je taj egzodus bio rezultat “akcija VJ i MUP Srbije kojim su komandovali optuženi”.
“Optuženi su sukob sa NATO koristili kao pokriće da sprovedu zajednički zločinački poduhvat progona Albanaca”, ocenila je tužiteljka.
Osmišljenost te kampanje, po Kravicovoj, dokazuje i obrazac po kojem su srpske snage na Kosovu delovale – VJ bi prvo granatirala sela, a zatim bi policija ušla, pretresala, palila i pljačkala kuće, ubijala i proterivala meštane.
Negirajući navode branilaca da su žrtve na Kosovu stradale “u unakrsnoj vatri” ili u “antiterorističkim operacijama”, tužiteljka je naglasila da je u jednoj kući u Đakovici u aprilu 1999. ubijeno 19 albanskih žena i dece, o čemu je pred Tribunalom tokom suđenja svedočio preživeli Dren Čakaj, tada desetogodišnji dečak.
Kao jedan od najtežih zločina, Kravicova je izdvojila i ubistvo oko 40 članova porodice Beriša, većinom žena i dece, u jednoj piceriji u Suvoj Reci koje su u aprilu 1999. počinili srpski policajci. Tužiteljka je podvukla da je dokaz da su najviši zvaničnici MUP-a Srbije bili svesni da je to zločin koji se ne može opravdati i činjenica da su tela ubijenih iz Suve Reke prvo sahranjena na strelištu u Prizrenu, a zatim preneta u policijsku bazu u Batajnici, gde su i pronađena.
“Zašto bi neko prenosio tela 280 kilometara, ako su ubistva na Kosovu bila zakonita, kao što sugeriše odbrana”, upitala je Kravicova.
Tužilac Čester Stemp precizirao je da je samo na lokaciju u Batajnici, krajem aprila 1999, najmanje šest šlepera donelo tela Albanaca ubijenih u višestrukim zločinima u različitim delovima Kosova. Ta ubistva, Stemp je nazvao “organizovanom kampanjom lišavanja života”, čija je svrha bila da doprinese krajnjem cilju – uklanjanju većine Albanaca sa Kosova. Kao dokaz za to naveo je da se lokacije i vreme masovnih ubistava nisu poklapali sa dejstvima NATO ili OVK protiv srpskih snaga.
Čester Stemp rekao je da je odbrana nastojala da minimalizuje i marginalizuje ulogu i ovlašćenja Milutinovića, kao predsednika Srbije, ali da dokazi pokazuju da je Milutinović bio obavešten o tvrdnjama da se nad kosovskim Albancima čine zločini i da ništa nije učinio da to zaustavi ili spreči, a civile zaštiti. Kao šef države i član Vrhovnog saveta odbrane, Milutinović je, po oceni tužioca, “imao ovlašćenja i dužnost da od MUP Srbije i Vojske Jugoslavije traži informacije o tome šta se na Kosovu događa” i da “zaštiti građane koji su bili u opasnosti”.
Obaveza predsednika Srbije da štiti ljudska i građanska prava svih građana navedena je i u zakletvi koju je Milutinović položio pri stupanju na dužnost, napomenuo je Stemp.
Govoreći o ulozi drugooptuženog Nikole Šainovića, tužilac je rekao da “Šainović nije bio običan pion, nego da je bio uključen direktno u komandni lanac VJ i MUP Srbije, dajući uputstva šta da rade snage bezbednosti”, iako “u tehničkom smislu nije učestvovao, niti je bilo potrebe da učestvuje” u pisanju naređenja.
Krivična odgovornost trećeoptuženog generala Dragoljuba Ojdanića za zločine na Kosovu, podvukao je tužilac Tom Hanis, proizlazi iz toga što je u vreme izvršenja Ojdanić bio na najvišem položaju u VJ, bilo kao načelnik Generalštaba ili tokom kosovskog rata na čelu Štaba vrhovne komande.
Ojdanić je, po tužiocu, učestvovao u “zajedničkom zločinačkom poduhvatu” tako što je “upravljao operacijama i naredio naoružavanje ‘nešiptarskog stanovništva’”, a učinio je “suviše malo i suviše kasno” da spreči i kazni zločine nad Albancima. Prema zastupniku optužbe, general Ojdanić je imao “mnogo razloga da veruje da ga Pavković ne izveštava šta se stvarno događa na Kosovu i da direktno komunicira sa Slobodanom Miloševićem bez njegovog znanja”, ali nije preduzeo “snažnije mere” protiv Pavkovića.
Hanis je naznačio i da je Ojdanić imao informacije o zločinima na Kosovu, ali je, uprkos tome, nastavio da učestvuje u planiranju i naređivanju akcija koje su dovodile do novih zlodela. “Uprkos tome, uradio je suviše malo i suviše kasno”, zaključio je tužilac.
Govoreći o ulozi četvrtooptuženog generala Nebojše Pavkovića u sprovođenju “zajedničkog zločinačkog poduhvata”, tužilac Hanis je sugerisao da je Pavković bio ključni oficir VJ preko koga je Milošević, uz posredovanje Nikole Šainovića kao čelnika “zajedničke komande” vojske i policije u Prištini, upravljao operacijama na Kosovu tokom kojih su počinjeni zločini.
Pavković je izdavao naređenja za te operacije petooptuženom generalu Vladimiru Lazareviću, tada zapovedniku Prištinskog korpusa, koji ih je preko svojih potčinjenih jedinica sprovodio na terenu, tvrdio je Hanis. Po njegovim rečima, Pavković je znao za zlodela – koja je u komunikaciji sa tadašnjim načelnikom GŠ VJ Dragoljubom Ojdanićem, kao i tokom razgovora vojnog vrha sa Miloševićem u maju 1999. u značajnoj meri pripisao policiji – ali je i dalje naređivao da VJ pruža borbenu podršku jednicima MUP Srbije u akcijama.
Obrazlažući zašto je krivično odgovoran šestooptuženi Sreten Lukić, tužilac Čester Stemp rekao je da dokazi – nasuprot tvrdnjama odbrane – pokazuju da je Lukić, kao šef štaba MUP Srbije u pokrajini, imao ovlašćenje da komanduje policijskim jedinicama na Kosovu, uključujući i specijalne, te da je od njih “dobijao raporte i izdavao im uputstva”. Činjenica da je postojao i paralelan lanac komandovanja i izveštavanja direktno do Ministarstva u Beogradu, Lukića ne oslobađa odgovornosti, sugerisao je tužilac.
Stemp je tvrdio i da je dokazana umešanost Lukića u prebacivanju tela ubijenih Albanaca sa Kosova u Batajnicu, podsećajući da je to potvrdio svedok Božidar Protić, vozač u MUP Srbije koji je kamionom u više navrata prevozio leševe.
Suđenje Milutinoviću i saoptuženima počelo je 10. jula 2006, a dokazni postupak optužbe je trajao do 1. maja 2007.
Danas, 20/21.08.2008.
PDF: Optužnica – Milutinović i drugi
Peščanik.net, 27.08.2008.
