Tadićevo sluzavo, glupo, a nadasve nepotrebno i nedelatno stavljanje Đinđića i Miloševića u istu moralnu ravan – kao što bi jednako gnusno bilo postaviti ih na isti civilizacijski, evolutivni, politički nivo – izaziva savršeno prirodnu reakciju koja se kreće u rasponu od fizičkog gađenja i potpune zanemelosti (šta reći?), do precizne moralne vivisekcije slučaja, kao što ju je Žarko Korać izveo u Peščaniku od 13.6.08: kao da će Tadić bilo koga, Dačić including, ubediti da on to zaista misli (naime da su ta dva čoveka, ubica i njegova žrtva, jednako vredni suza), ili kao da će njegova budalaština proizvesti bilo kakav učinak na onoj strani zarad koje je izrečena (neće).
Utoliko teško da ima ikoga, kome u međuvremenu svrake nisu popile mozak, a da nije ostao zgađen nad Tadićevom idiotskom izjavom. Kada DSS-radikalski kadar izrekne sličnu gadost to, naravno, nije manje odvratno, ali je očekivano. Tadić je, uprkos sluzavom umiljavanju socijalistima, to ipak mogao da preskoči. Zbog svega toga bi najveći deo Tadićevih glasača bez problema mogao da se potpiše ispod rezignirane, ali oštre i precizne analize profesora Koraća u rečenom Peščaniku. Pa ipak…
Pa ipak, postoji u govoru prof. Koraća jedan konstitutivni manjak, manjak koji bi nalagao da se analiza nastavi i posle sapotpisivanja njegovog govora. Naime, prirodnost i samorazumljivost zgražavanja što ga je (recimo još jednom: s pravom) ispoljio profesor, toliko su prirodni i toliko samorazumljivi, toliko neupitni, da upravo prirodnost, samorazumljivost i neupitnost tih reakcija prizivaju na oprez.
Profesor je sve vreme istrajavao na moralnoj dimenziji slučaja, ne otvarajući njegovu političku ravan. Bez političke ravni, govor prof. Koraća je moguć, opravdan, zaokružen, besprekoran takoreći, upravo onakav kakav je i bio. Uvođenje političkog bi pak unelo izvesnu neravnotežu. Zbog toga taj i takav govor prof. Koraća počiva na manjku političkog. Taj manjak ga čini mogućim i superiornim.
Ovaj tekst nastoji da uvede dimenziju političkog u slučaj Tadić.
Zajednica đavola
Ima jedno mesto kod Kanta koje otprilike kaže da bi i zajednica đavola mogla lepo da funkcioniše ukoliko bi bila racionalna. Ova tako kantovska prečica mnogo kazuje. Pre svega, dosetka sa đavolima mogla je Kantu da padne na pamet samo u trenutku kada je moderno doba već pustilo duboke korene i kada je odvajanje politike od etike postalo jedan od najvažnijih događaja što ga je moderno doba proizvelo. Manje ili više opšte mesto kaže da je Makijaveli bio taj koji je obelodanio razdvajanje politike i morala, ali do danas je, osim u krugovima stručnjaka, taj trenutak, jedan od najznačajnijih u novovekovnoj istoriji Evrope, ostao nekako mutan, zastrašujući: ako smo ostali bez morala, šta ćemo da radimo?
Ako je Bog mrtav, nije li sve dozvoljeno (čuvena dilema Dostojevskog, je l’)? Profesor Korać, dakle, u izvesnom smislu nastupa upravo iz takve perspektive, perspektive Dostojevskog, ali ima mnogo razloga da se poveruje kako Dostojevski, barem u tom segmentu, nije bio savremen, jer iz dubine svoje Rusije nije razumeo smisao obrata što ga je Makijaveli zahvatio, a Kant u teorijskom smislu doveo do vrhunca. Jedan od ubedljivih simptoma nerazumevanja jeste i to što se Makijaveliju pripisuje ono čuveno „makijavelističko“, da cilj opravdava sredstvo, što bi značilo da moral više ne obavezuje politiku, odnosno političare.
No, stvari ne stoje baš tako: niti je Makijaveli to napisao, a veliko je pitanje da li se iz njegove političke teorije „makijavelizam“ tog tipa uopšte može izvesti (Nikola Milošević je napisao zanimljiv tekst u kojem tvrdi da je to čuveno „cilj opravdava sredstvo“ po duhu boljševički, a ne Makijavelijev izum), niti je moral prognan iz sfere političkog, kao što ni politika nije isterana iz sfere morala.
Smisao razdvajanja politike i morala – što pada u isto sa razdvajanjem države i crkve – jeste u sledećem: ne postoji više vrhunsko (kolektivno-moralno-religijsko) dobro, koje prethodi političkom delovanju, već političko delovanje preuzima primat. Cilj kojem jedna ljudska zajednica teži definiše se u političkoj borbi. Moralno dobro, dakle, nije unapred dato, što znači da se jedna zajednica više ne određuje kao moralna, već kao politička zajednica.
Ljudska zajednica ne počiva, kao što je do modernih vremena bio slučaj, na organskom (moralnom, običajnom) temelju, već se organizuje kao zajednica interesa. Zajednica je ta koja, u političkoj areni, definiše svoj interes i nastoji da ga ostvari. Zajednica preuzima svoju sudbinu iz božjih ruku u sopstvene. To je smisao modernog preokreta: izvor legitimnosti naših činova, našeg delanja i delovanja, ne pronalazi se više u transcendenciji, dakle u Bogu, već se izvor legitimnosti prenosi u imanenciju, u subjekta.
Nije više Bog odgovoran za mene, već za sebe odgovaram ja. Zato Dostojevski postavlja, naizgled logično, ali zapravo loše pitanje: šta ćemo kada je Bog mrtav? Ako je Bog mrtav, onda je sve dozvoljeno! Tačno je da Bog više ne zauzima centralno mesto u životu jedne zajednice, ali se nikome ne brani da traži i pronađe Boga, što bi pak značilo da on, svemu uprkos, jeste živ (samo mu je značaj drugačiji, manji).
(Patološki slučajevi poput komunizma nisu dozvoljavali potragu za Bogom, ali su time paradoksalno samo ponavljali predmoderne oblike organskog jedinstva zajednice, pa komunizam utoliko i jeste bio neka vrsta teokratije.)
Najzad, moderni preokret nije izgnao moral iz politike. Da jeste, ne bi se nadigla ovolika dreka oko Tadićeve izjave.
Stvar je, dakle, upravo obrnuta od one na koju upućuje naša intuicija: svrgavanjem Boga sa pijedestala naših (hrišćanskih) vrednosti ne samo da nije sve postalo dozvoljeno (upravo je u ime predmodernih moralnih vrednosti bilo dozvoljeno činiti upravo SVE, osim te vrednosti dovesti u pitanje) nego smo dobili šansu da vrednosti – kao što su Kant i Niče nedvosmisleno pokazali – ne budu više puka volja za moć, već izraz izbora i slobode.
Zajednica đavola, dakle, u kantovskom smislu hoće reći sledeće: ukoliko se jedna zajednica ustroji na političkom, a ne na moralnom principu, dakle na principu racionalnosti, onda takva zajednica u modernom svetu ima dobre šanse za opstanak. Đavo kao oličenje nemoralnosti, kao oličenje onoga da je sve dozvoljeno, mogao bi da funkcioniše po pravilima igre, ako bi prihvatio racionalnost. Ili: prihvatajući racionalnost, đavo prihvata pravila igre i time svoju đavolju prirodu stavlja na probu. Zato je Kantu potrebna figura đavola.
Sve dok se krećemo u kategorijama dobra i zla, ne dolazimo do političkog, kao što do političkog, upravo zato što se kretao u pretpolitičkim kategorijama, nije došao ni profesor Korać.
Zato idemo s one strane dobra i zla (Niče), ili o dobru i zlu govorimo u izvanmoralnom smislu (opet Niče).
Interes
Šta je, dakle, u ovom trenutku, a i dugoročno, interes Srbije? Tumačenje koje brani potpisnik ovoga teksta kaže da je pozitivni interes ulazak u Evropsku uniju, a negativni sprečavanje patriotsko-patrijarhalnih snaga da preuzmu vlast (svim demokratskim sredstvima, podrazumeva se), što će potpisati i profesor Korać. Reč je, zapravo, o istom interesu. U ovom trenutku nema nikakve sumnje da je Tadić upravo nepobitno koncentrisan na oba ova cilja, a Socijalistička partija se tu pojavljuje kao instrument za ostvarivanje takvog interesa.
Instrument je, naravno, prilično odvratan, na prvi, drugi i treći pogled, krajnje nepodesan za operaciju koju je Tadić naumio ostvariti, ali nažalost, boljeg nema. (Da se LDP malo potrudio, osim što je širio dalje, ne bismo se sada mrcvarili po ovoj kaljuzi. Na primer.) Ako je, dakle, tome tako, onda se Tadićeva izjava – kao i ništa manja glupost o nacionalnom pomirenju… šta je to, kog đavola, nacionalno pomirenje? – mora shvatiti kao upravo epska glupost (koja s obzirom na monumentalnost budi sumnje i strahove), ali glupost koja u polju političkog ne mora da proizvede loše učinke.
Sve ovo može se reći i na sledeći način. Smisao odvajanja politike i morala jeste da nijedan moralni koncept – a moralni koncept je uvek kolektivan, moral se uvek tiče najpre zajednice, a tek potom pojedinca, moral zajednicu pretpostavlja pojedincu – nema apriornu prednost u odnosu na bilo koji drugi moralni koncept. Što znači da u jednom politički, a ne moralno ustrojenom društvu hrišćanski moral kao takav nema prednost u odnosu na, recimo, islamski koncept morala, čak i tamo gde je, kao u evropskim zemljama ustavne parlamentarne demokratije, hrišćanski koncept najbrojniji.
(Valja primetiti: nijedan ozbiljan teoretičar politike nikada nije govorio da je moral gotov, da ga nema, već samo to da moral nema ono mesto u ljudskoj zajednici koje je imao pre modernog doba.) Ili: koncept morala i moralnosti koji zastupaju ka Evropi okrenuti deo Srbije i onaj njen deo koji radije ne bi u Evropu, nije isti: s gledišta radikala i slobista, recimo, ono što zastupaju Tadić i Jovanović čist je nemoral, dok druga strana ima vrlo slično viđenje morala one prve strane. Kao dokazani (serijski) ubica, Milošević nije baš oličenje morala, kao ni oni koji su u stanju da imaju razumevanja za ubicu.
No, ova poslednja tvrdnja ne negira postojanje morala kod slobista i upravo to jeste problem.
Utoliko je ovde na delu i sukob dve moralne koncepcije. (Nije zgoreg primetiti, dijalektički, onako kako je umeo primetiti i otac profesora Koraća, profesor Korać stariji, naime da je i nemoral nekakav moral.)
No, da bi bilo koja od ove dve koncepcije odnela prevagu, potrebno je najpre politički odraditi posao. Da stvar bude zanimljivija, moralna koncepcija koju nudi evropski raspoložena politička elita nije u suprotnosti sa moralnim težnjama one druge, radikalske Srbije: liberalno ustrojstvo za koje se zalažu Tadić, Dinkić i Jovanović podrazumeva potpuno slobodno moralno i religijsko opredeljivanje, što znači da bi svako ko se smatra Srbinom, pravoslavcem, mogao bez ikakve ograde da uživa u svojim etno-nacionalnim i religijskim osećanjima (jedino što bi bio prinuđen da trpi ista takva osećanja nesrba i nepravoslavaca), dok radikalsko-DSS koncepcija, tome nasuprot, teži ka predmodernim oblicima moralnosti, dakle nekoj vrsti poluteokratskog režima sa snažnim etnonacionalnim nabojem, a što, dalje, znači da bi u zemlji Srbiji bili svi jednaki, osim Srba i pravoslavaca koji bi bili nešto jednakiji (a što je, zahvaljujući katastrofalnom ustavu, u čijoj izradi je učestvovao i Tadić, na delu i danas). Utoliko „nije svejedno“ i „nisu svi isti“.
Tadić u zamahu
DS je u zamahu i Tadić, najverovatnije, računa na taj zamah, što se pre svega vidi u krajnje spornom odlaganju konstituisanja skupštine Beograda, kao i u opuštenom rečniku koji je predmet analize. Tadić, dakle, prilično siguran da će oformiti vladu u kojoj će voditi glavnu reč, hoće da iskoristi taj početni zamah i prospe, ili kaže, ponešto od onoga što, kako vreme bude proticalo, neće smeti da govori, niti radi. Utoliko, s čisto političkog stanovišta, Tadić nastoji da održi inicijativu. Prevelike štete od njegove retorike zapravo neće biti ukoliko to što je rekao ostane loša retorička figura. To opet znači da će se učinci Tadićeve vlade, s kamenom socijalista oko vrata, procenjivati kada bude počela da radi.
Ne postoje nikakve garantije da će dil sa socijalistima završiti loše, kao što ne postoje ni garantije da će završiti dobro, ali – i to bi trebalo uzeti u obzir – politika nije umeće mogućeg, već događaj, umeće nemogućeg (Derida), što bi značilo da garantija i ne može biti.
Koliko god nam Tadić išao na živce svojom šizofrenom pričom o Evropi i o Kosovu, koliko god nam izgledao kolebljivim i mekim, on iz izbora u izbore izlazi sve jači i to je, nažalost ili na sreću, najpresudniji momenat. Kome god se ne sviđa to što Tadić radi, morao bi da ponudi nešto pametnije, a ne vidi se da se u bližoj ili daljoj okolini nešto preliva od predloga. Ili, da li iko veruje da je Tadić mogao da sakupi onoliko glasova bez istrajavanja u šizofrenoj poziciji između Evrope i Kosova, i Evrope i Kosova? Ili, koliko god da nam se činilo da posle predsedničkih izbora on ne preuzima inicijativu i da je neaktivan, njegovo se strpljenje pokazalo pametnijim izborom od olako preporučivane brzine: sačekao je da se kosovski balon ispuše i naterao Koštunicu da on krene u izbore i tamo, nadajmo se, zauvek postrada.
Najzad, Tadić je taj koji privlači munje na sebe i lako je biti na nebeskoj visini, poput nas koji nismo na njegovom mestu, i puštati munje na njega, ali sve dok ne dobijemo dovoljno ubedljivu alternativu ovome što Tadić radi, pa čak i alternativu načinu na koji to radi, kritika Tadića s moralnog stanovišta naprosto neće biti ni delotvorna ni sasvim opravdana.
Ona Kantova zajednica racionalnih đavola bi na Tadićevom mestu – ukoliko oformi vladu – preuzela najpre poluge vlasti koje su bile u rukama Koštunice, pohvatala bi haške optuženike, ili pružila uverljive dokaze da ih ne može pohvatati, najenergičnije bi pohitala u susret evropskoj priči i, premda je u to najteže poverovati, malo bi poradila na mangupima iz sopstvenih redova sklonim raznoraznim vidovima korupcije i drugim oblicima lopovluka. Ukoliko bi nešto od ovoga izostalo – a u kom pravcu bi se brod sa Dačićem u prvim redovima kretao, brzo bi se videlo – izbor šta nam je činiti ne bi bio pretežak.
No, sve dok se to ne dogodi, Tadić kao nada neuporedivo je bolji izbor od Koštunice i Nikolića, ljudi koji o nadi ne znaju ništa.
Peščanik.net, 16.06.2008.
