Postoje tri glavna načina za diferencijaciju između različitosti i nejednakosti. Kao prvo, različitost može biti horizontalna, bez ikoga ili ičega iznad ili ispod, boljeg ili goreg, dok je nejednakost uvek vertikalna ili uključuje rangiranje. Drugo, razlike su samo pitanje ukusa i/ili kategorizacije. Nejednakost, sa druge strane, nije samo pitanje kategorizacije već nešto što krši moralne norme jednakosti među ljudskim bićima. (Ovim se ne pretpostavlja bilo kakva norma potpune jednakosti već se ističe da je razlika isuviše velika i/ili da je uzela nepravičan tok – na primer, kada pogrešni ljudi pokupe najbolje nagrade). Treće, da bi različitost postala nejednakost, ona takođe mora biti podložna ukidanju. Veća fizička snaga jednog dvadesetogodišnjaka u poređenju sa prosečnim osamdesetogodišnjakom nije nejednakost. Ali, različite šanse za socijalni život žena u poređenju sa muškarcima, ili dečaka iz crnačkih radničkih porodica u poređenju sa dečacima iz belih porodica bankara, mogu se smatrati nejednakošću. Kratko rečeno: nejednakosti su moralno neutemeljene hijerarhijske razlike koje je moguće izbeći.

Postoje (najmanje) tri fundamentalno različite vrste nejednakosti, pri čemu su sve destruktivne po ljudske živote i ljudska društva.

Postoji nejednakost u pogledu zdravlja i smrtnosti koju možemo nazvati fundamentalna nejednakost. Tačno je da smo svi smrtni i da smo fizički ranjivi i, u izvesnom smislu, naše drvo života je određeno nekom misterioznom lutrijom. Međutim, postoje čvrsti dokazi da su zdravlje i dugovečan život raspoređeni po jasno vidljivim socijalnim obrascima. Deca u siromašnim zemljama i iz nižih klasa mnogo češće umiru pre nego što napune prvu godinu, ili između prve i pete godine, nego što je to slučaj sa decom iz bogatih zemalja i iz viših klasa. Britanci iz nižih slojeva češće umiru pre doba za penzionisanje nego ljudi iz viših slojeva, a ako ga dožive, kraće žive kao penzioneri. Penzionisani britanski radnik banke ili osiguravajućeg društva može da očekuje sedam do osam godina duži penzionerski staž od penzionisanog radnika Whithbread-a ili Tesco-a (Financial Times, 20/21.10.07). Fundamentalna nejednakost, koju možemo meriti relativno lako kroz stope očekivanog trajanja života i preživljavanja, svake godine bukvalno uništava milione ljudskih života širom sveta.

Egzistencijalna nejednakost vas pogađa kao osobu. Ona ograničava slobodu delanja određenih kategorija ljudi, recimo žena u javnom prostoru i javnim sferama kao što je to bilo u viktorijanskoj i edvardovskoj Britaniji, ali i danas u nekim zemljama. Egzistencijalna nejednakost je negiranje (jednakog) priznanja i poštovanja i predstavlja snažan generator degradacije crnaca, američkih Indijanaca, žena u partijarhalnim društvima, siromašnih imigranata, nižih kasta i stigmatizovanih etničkih grupa. Ovde je važno napomenuti da egzistencijalna nejednakost ne samo da poprima oblik blatantne diskriminacije, već i efikasno funkcioniše kroz prikrivene statusne hijerarhije.

Najzad, postoji materijalna nejednakost koja znači da su ljudima na raspolaganju veoma različiti resursi. Ovde možemo razlikovati dva aspekta. Prvi je nejednak pristup – obrazovanju, napredovanju u karijeri i društvenim kontaktima, onome što zovemo “socijalni kapital”. U konvencijalnim zvaničnim razgovorima, ovaj aspekt se obično karakteriše kao „nejednake mogućnosti“. Drugi aspekt predstavlja nejednako nagrađivanje pod kojim se često misli na nejednakost ishoda. Ovo je najčešće korišćena mera nejednakosti – raspodela prihoda, ponekad i bogatstva.

Sve ove tri vrste nejednakosti se međusobno prožimaju i utiču jedna na drugu. Ali, korisno je između njih napraviti razliku zbog toga što, kao što različito deluju na ljude, različite vrste nejednakosti uzimaju i različite pravce u različitim periodima – što znači da su vođene različitim kauzalnim mehanizmima.

Nejednakost može nastati na četiri osnovna načina. Najpre, postoji distanciranje– neki ljudi brže napreduju, dok drugi zaostaju. Drugo, postoji mehanizam isključenosti – kroz koji je napravljena barijera koja određenim kategorijama ljudi u potpunosti onemogućava, ili bar znatno otežava, pristup dobrom životu. Treće, institucija hijerarhije znači da su društva i organizacije konstituisani po principu merdevina, tako da se neki ljudi nalaze na vrhu a drugi ispod njih. Najzad, postoji eksploatacija – kada bogatstvo bogatih potiče od mukotrpnog rada i potčinjavanja siromašnih i neprivilegovanih.

Istorijska važnost ovih mehanizama u generisanju izgleda modernog sveta predmet je burne rasprave. Da li su današnje nejednakosti pre svega proizvod napredovanja severnoameričkih nacija na osnovu naučnih i industrijskih inovacija? Ili su one pre rezultat isključenosti, na primer – kočenja razvoja indijske industrije od strane britanske imperije? Da li je „moderan svetski sistem“ nakon 1500-te godine stvorio svetsku hijerarhiju centra, polu-periferije i periferije? Ili je usponu Zapada uglavnom doprinela eksploatacija uz upotrebu sile – otimačina američkih metala, rad robova na plantažama i prisilna i neplaćena proizvodnja dobara na Jugu? Debata još traje, kako zbog nejasnih dokaza – postoje empirijski dokazi za sva četiri mehanizma, ali ih je teško izvagati jedne prema drugima – tako i zbog različite visine moralnih uloga u različitim istorijskim periodima.

U ovom članku ćemo se, međutim, osvrnuti na načine koji dovode do današnjih nejednakosti.

Eksploatacija

Eksploatacija nije neposredan uzrok fundamentalne nejednakosti – zdravlje zdravih osoba se ne bazira na bolesti i smrti ostalih. Pa ipak, postoji jasno vidljiva veza eksploatacije radnika koji rade na rizičnim i nezdravim poslovima i njihovog očekivanog životnog veka. Tako je, na primer, vađenje rude u Južnoj Africi, Kini i Ukrajini ili generalno fabrički rad u „specijalnim privrednim zonama“ širom sveta, „čuveno“ po toksičnim efektima koje ima na život i zdravlje ljudi. Ali ovo je samo deo slike. Kinezi imaju isto očekivano trajanje života kao i Poljaci i žive osam godina duže nego manje industrijalizovani Indijci.

Egzistencijalna nejednakost u formi eksploatatorskog patrijarhata se, generalno gledano, radikalno smanjuje u svetu u poslednje tri decenije, iako zna povremeno i da se vrati kao što je to slučaj sa Avganistanom od vremena antikomunističkog džihada osamdesetih godina i kasnije. Ali, na primer, rašireno zapadno-azijsko uverenje koje je veoma jako u Čečeniji, Kurdistanu i Avganistanu – da čast jednog muškarca zavisi od potčinjenosti i izolacije njegovih sestara, ćerki, njegove žene (ili žena) i majke – ostaje generator ovog tipa nejednakosti.

Ukoliko niste pristalica marksističke teorije rada, onda je teško reći u kojoj meri je ekonomska nejednakost posledica kapitalističke eksploatacije. Jasno je da je drastičan porast imovinske nejednakosti u Kini u skorije vreme (danas mnogo veći nego u Indiji ili Rusiji) u značajnoj meri povezan sa kapitalističkom upotrebom jeftinog rada. Ali, rastući jaz između Afrike i ostatka sveta nije nastao zbog veće eksploatacije Afrike. Isto tako, dobar deo rastućeg jaza između bogatih i siromašnih u SAD i Velikoj Britaniji se ne može pripisati povećanoj eksploataciji radnika – mada je masivni priliv jeftine imigrantske radne snage u SAD doveo do polarizacije tržišta rada, uključujući i povratak „klase sluga“ ili „uslužne klase“ koja opslužuje takozvanu „kreativnu klasu“.

Eksploatacija – taj najgnusniji generator nejednakosti – jeste, dakle, značajan pokretač nejednakosti u današnjem svetu, ali ona nije glavna sila.

Hijerarhija

Otvorena hijerarhija je već neko vreme predmet kritike menadžerskih gurua, pa su mnoge organizacije “poravnate”. Gledano istorijski, prava potčinjenih su ojačala, uključujući tu i prava kolektivnog predstavljanja – u rukovodstvu javnih i privatnih organizacija širom kontinentalne Evrope i, mnogo šire, u obrazovnom establišmentu. Nasuprot ovom trendu, protivteža moći sindikata se generalno smanjuje.

Ključna stvar ovde je, međutim, da čak i kada su organizacione piramide ”poravnate”, organizacije i društva su u velikoj meri opterećena prikrivenim hijerarhijama društvenog statusa. Usled nejednake raspodele priznanja i poštovanja, kao i postojanja različitih nivoa slobode delanja i efekata hijerarhija samopoštovanja i samopouzdanja, izgleda da ključni razlog stalnih nejednakosti kad je reč o zdravlju i očekivanom trajanju života leži u hijerarhijama baziranim na društvenom statusu. Društvene hijerarhije proizvode egzistencijalnu nejednakost koja, za uzvrat, proizvodi ozbiljne psihosomatske posledice.

Iako su se tokom XX veka u zemljama kao što je Velika Britanija prihodi u znatnoj meri izjednačili, stepen razlike među klasama kad je reč o očekivanom trajanju života se povećao i to naročito među muškarcima. U periodu od 1910. do 1912, nekvalifikovani radnik u Engleskoj i Velsu je imao za 61% veći rizik da umre između svoje dvadesete i četrdesetčetvrte godine nego neki stručnjak. Od 1991. do 1993, dodatni rizik ranijeg umiranja odraslih osoba je povećan na 186%. Za polukvalifikovane radnike, dodatni rizik smrtnosti pre I svetskog rata je iznosio 6%, a početkom devedesetih godina XX veka je porastao na 76%.[1] Verovatno najjači dokaz pogubnih efekata statusnih hijerarhija predstavlja studija Ser Majkla Marmota koja je obuhvatila 18 000 javnih službenika u Vajtholu.[2] Rizik ranog umiranja za ovu grupu radnika u tesnoj je vezi sa unutrašnjom hijerarhijom. Tokom 25-ogodišnjeg istraživanja – posle starosne dobi, pušenja, krvnog pritiska, nivoa holesterola i nekoliko drugih faktora koji su ispitivani – pokazalo se da je koronarna bolest srca ubila 50% više onih koji su se nalazili na dnu hijerarhijske lestvice od onih koji su bili na njenom vrhu (str. 45).

Isključenost

Tokom poslednjih pedeset godina, barijere isključenosti su se u svetu generalno smanjile, mada je i ovde slika šarolika. Isključenost žena iz javnog prostora, sa tržišta rada i mogućnosti napredovanja u karijeri smanjila se u mnogim delovima sveta. Rasizam je široko diskreditovan, a važni pokazatelji su okončanje aparthejda u Južnoj Africi, kao i izbor premijera jedne od država u Indiji iz kaste „nedodirljivih“, ili izbor jednog Afroamerikanca za predsednika SAD. “Prvi narodi” obe Amerike su konačno uključeni u nacionalne politike, uključujući tu i njihovo nedavno zauzimanje demokratski zasluženog centralnog mesta u Boliviji. Povratak masovnih migracija krajem XX veka, sličnih onima od pre sto godina, takođe znači i veću uključenost. A ponovno zadobijanje nacionalnog suvereniteta nakon II svetskog rata okončalo je period isključenosti Kine i Indije iz mogućeg razvoja. Između 1913. i 1950. godine, stopa ekonomskog rasta Kine i Indije gotovo je ravna nuli. Ali između 1950. i 1973, kineski rast je iznosio 4.9% godišnje, a indijski 3.5%.[3] Poslednjih nekoliko decenija, dostupnost američkog tržišta je postala glavni pokretač istočno-azijskog rasta i globalnog ”izjednačavanja”.

Međutim, iako smanjena, isključenost i dalje ostaje glavno obeležje savremenog sveta koji je podeljen na posebne nacionalne države od kojih svaka daje određena prava samo svojim građanima. Na delu su naravno i mnogi drugi “isključujući” procesi kao što je rašireni trgovinski protekcionizam, na primer – američki protekcionizam kada je u pitanju pamuk koji pogađa siromašne zemlje u afričkim savanama. Iako je protekcionizam zvanično zabranjen, nacionalni ekskluzivizam je u sadašnjoj krizi sve vidljiviji, što se vidi u sloganima “Britanski poslovi za britanske radnike” i “Kupuj američko”.

Distanciranje

Kada govorimo o nastanku nejednakosti putem distanciranja, suočavamo se sa jednim paradoksom našeg vremena – u teritorijalnom smislu, distance su se enormno smanjile. Elektronska komunikacija i satelitski prenos omogućili su celom svetu da u isto vreme gleda Olimpijske igre i Obaminu inauguraciju, a prijateljima – na primer u Kini i Argentini ili Mozambiku i Kanadi – da telefonom razgovaraju jedni sa drugima. Putem elektronske pošte možete komunicirati sa kolegama u Italiji (teško zamislivo sa italijanskom pre-elektronskom poštom), kao i u Bangladešu. Egzistencijalna distanca između “rasa” ili etničkih grupa, ili između muškaraca i žena, takođe se, kao što smo videli, smanjila. Ali, prihodi i fundamentalne distance između različitih delova sveta i unutar mnogih zemalja se povećavaju.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, distanca u očekivanom trajanju života između podsaharske Afrike i bogatih zemalja je bila 25,5 godina, da bi trideset godina kasnije iznosila 30 godina.[4] U Velikoj Britaniji, jaz u očekivanom trajanju života između bogatih i siromašnih se od 1980. povećava za 0,15 godina godišnje.[5] Unutar Glazgova, jaz između dužine trajanja života muškaraca u opštinama Kalton i Lenzi iznosi 28 godina i veći je od jaza koji je postojao između Velike Britanije i Afrike tokom sedamdesetih godina XX veka. Glazgovljani iz Kaltona imaju manje očekivano trajanje života i od australijskih Aboridžina.[6] Kapitalistička Rusija i ostatak bivšeg Sovjetskog Saveza takođe zaostaju u prognozama očekivane dužine života. Početkom sedamdesetih godina XX veka – u periodu “stagnacije” komunizma – jaz u očekivanom trajanju života u odnosu na bogate države iznosio je 2,5 godina, a početkom 2000. – skoro 15 godina.[7]

BDP u podsaharskoj Africi je 1973. godine iznosio 8% američkog, da bi 2005. pao na 5% (mereno domaćom kupovnom moći).[8] U SAD, udeo ukupnog prihoda 1% najbogatijih domaćinstava je 1980. godine iznosio 8%, a 2000. – 17%. U Velikoj Britaniji, 1% najbogatijih građana napravilo je skok sa 6% ukupnih prihoda u 1980. godini do 12,5% u 2000. godini,[9] a prihod nakon oporezivanja za preostalih 99% je bio 10,2 puta veći u odnosu na 10% najbogatijih u 1997-98, ali i 12.8 puta veći u 2006-7.[10]

Jaz u prihodima između onih na vrhu i prosečnog radnika sada je mnogo veći nego što je to bio u pre-moderno doba. Godine 1688, godišnji prihod engleskih barona  je bio oko sto puta veći od prihoda radnika i poslužitelja, a 230 puta veći od prihoda farmera i seljaka. U 2007-2008, rukovodioci 100 najuspešnijih kompanija sa FTSE liste je imalo prihode koji su bili 141 puta veći od prosečnih prihoda svih stalno zaposlenih u Velikoj Britaniji i 236 puta veći od prihoda zaposlenih u „sektoru prodaje i uslužnih delatnosti“.[11]

Drugi ugao iz kojeg bi se mogla posmatrati ova nova ekonomska distanca je da se pogleda na današnju preraspodelu bogatstva u svetu. U martu 2008, pre ekonomske krize, magazin Forbs je objavio listu 1125 milijardera širom sveta koji su zajedno vredeli 4.4 triliona dolara. To je bio gotovo ceo nacionalni dohodak 128 miliona Japanaca, ili trećina prihoda 302 miliona Amerikanaca. Do marta 2009, broj milijardera se smanjio na 793, a njihova ukupna vrednost na samo 2,4 triliona – ali ovo i dalje odgovara nacionalnom dohotku jedne Francuske.[12]

Distanciranje je osnovni način koji danas vodi porastu nejednakosti; to je najsuptilniji mehanizam, onaj koji je najteže locirati – i moralno i politički. Iako su njegovi efekti izuzetno vidljivi u rasipničkoj potrošnji, on funkcioniše više kroz tajnovitost nego kroz ugrožene principe ili otvoreno kršenje ljudskih prava. Ali, distanciranje je mehanizam ili kanal nejednakost, a ne pokretačka sila. Pa šta je onda pokreće? (Ovde je važno istaći da je distanciranje veoma retko posledica izuzetno teškog rada ili pojedinačnih zasluga, već je uglavnom rezultat povoljnih prilika i mreža kontakata ili, nasuprot tome, unapred datih šansi i društvene izolacije).

Jedan od razloga porasta distance kada je u pitanju fundamentalna nejednakosta širom sveta je taj što su neke zemlje počele da zaostaju. Subsaharska Afrika se suočava sa smanjenjem očekivane dužine trajanja života zbog SIDE koja je, zbog razloga koji još nisu sasvim poznati, pogodila Afriku teže od bilo kog drugog dela sveta. S druge strane, Rusija i bivši Sovjetski Savez su žrtve beskrupulozne obnove kapitalizma koja je dovela do masovne nezaposlenosti, ogromne nesigurnosti, osiromašenja i egzistencijalnih poniženja. Majkl Marmot je procenio da je tokom kapitalističke obnove u Rusiji tokom 90-tih godina prošlog veka umrlo oko četiri miliona ljudi.[13] Izgleda da je porast jaza u očekivanoj dužini trajanja života u bogatim zemljama kakva je Velika Britanija više rezultat činjenice da privilegovani napreduju, možda zbog toga što su prijemčiviji na kampanje koje propagiraju zdrav život i zato što su pod manjim egzistencijalnim stresom. Treba, međutim, imati u vidu da je Marmotovo istraživanje Vajthol-a pokazalo da je korelacija između niskog statusa i prevremene smrti ostala ista i nakon kontrole pušenja, holesterola i drugih indikatora „načina življenja“.

Globalni porast jaza u prihodima je opet uglavnom rezultat zaostajanja Afrike. Ali, ovde su razlozi opskurniji i problematičniji nego u slučaju smrtnosti. Afrički kontinent je politićki fragmentisan i logistički slabo povezan i u velikoj meri zavisi od međunarodnih tržišta roba koja su van njegove kontrole. Raspad njegovih političkih tradicija posredstvom nacija država nastalih na kolonijalnim podelama, udario je temelj za nastanak disfunkcionalnih nacionalnih političkih tvorevina, u mnogim slučajevima pojačanim hladnim ratom i intervencijama za “strukturalno prilagođavanje“. Porastu distance u nivoima prihoda širom sveta doprineli su i osiromašenje Sovjetskog Saveza i krize u Latinskoj Americi poslednjih decenija XX veka.

Nasuprot ovim slučajevima u kojima ljudi i zemlje zaostaju, sve veći jaz unutar-nacionalnih prihoda je pokretan uglavnom sa vrha – premda je porast najviših prihoda u SAD u poslednjoj deceniji takođe pratilo i sporo smanjenje prihoda najsiromašnije petine stanovništva. U Velikoj Britaniji to nije bio slučaj, osim u periodu 2006-2008, kada je britanski kapitalizam isto tako osiromašio siromašne.[14] To što bogati sada idu napred pre nego što siromašni zaostaju, znači da je konkurencija siromašnih zemalja zanemarljiva komponenta ovog jaza. Zanimljivo, potpuni zaokret u nejednakosti prihoda je pre svega anglo-saksonski fenomen, uglavnom prisutan u SAD, ali i Kanadi, Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu. On se ne može okarakterisati kao posledica modernih vremena, jer nije u tolikoj meri prisutan u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Švajcarskoj.[15]

Šta je pokretač ogromnog povećanja ekonomske distance među ljudima u poslednjoj deceniji? Izgleda da su ovde na delu dva glavna procesa. Jedan je proširenje solventnih tržišta, što je povećalo kako prostor za nagrađivanje, tako i konkurentnost za „zvezde u usponu“. Mala poslovna elita je katapultirana u visine, surfujući na berzama koje su se održale na ukidanju kontrole kretanja kapitala tokom osamdesetih godina prošlog veka i ekspanziji transnacionalnih investicija, i profitirajući od porasta globalnog poslovodnog i profesionalnog tržišta. Sličan fenomen se desio i u sportu i idustriji zabave (o ovome se često raspravlja u apologetici nejednakosti); komercijalna televizija i satelitski prenosi su generalno transformisali ekonomiju sporta i zabave i značajno proširili publiku, vidljivost i privlačnost zvezda, te uvećali tržište i profite. Kapitalizam zabave i zvezda simbiotski pothranjuju jedan drugog.

Drugi faktor je bio trend proširenja autonomije finansijskog kapitalizma u odnosu na ono što se još uvek naziva “realnom ekonomijom”, proces koji je naročito vidljiv na Volstritu, u Sitiju i drugim njihovim ango-saksonskim emulatorima. Ovo je u poslednjih deset godina pretvorilo kapitalističke finansije u kockarnicu u kojoj se trguje valutama, „osiguranjima“ i „derivativima“. Suma nominalnog novca o kome se ovde radi je postala astronomska. Početkom marta 2009. godine, Azijska razvojna banka je procenila da je u sadašnoj krizi vrednost finansijskih sredstava u svetu do tada bila opala za oko 50 000 milijardi dolara – što odgovara ukupnoj vrednosti svetskog proizvoda u 2007.[16] Sve dok je taj balon rastao, gubitnika je bilo malo i, sem ako niste uhvaćeni kako radite nešto baš absolutno ilegalno, mogli ste biti sigurni da ćete biti bogato nagrađeni, čak iako ste izgubili. Kultura bonusa je nagrađivala trenutnu ekspanziju i nije se mnogo opterećivala kasnijim gubicima.

Vredno je pomena da je u SAD i Velikoj Britaniji, kako su se finansije distancirale od ostatka ekonomije, došlo do istovremenog približavanja (doduše, vrlo relativnoj) politici levo od centra. U poslednjim fazama predsedničke kampanje u SAD 2008. godine, konzervativni kolumnista Dejvid Bruks je u Njujork Tajmsu tužno primetio da su investicioni bankari 2:1 bili za Obamu. Bler-Braunove vlade u Velikoj Britaniji su bile srećno okružene simpatičnim bankarima iz Sitija. Šta to imaju zajedničko veliki kockari, nove demokrate i novi laburisti? Da li je to zajednički prezir prema industrijskom društvu sa njegovim radničkim kolektivizmom i buržoaskom radnom etikom, uzdržanošću i štednjom?

Nejednakost, pa šta?

U redu, nejednakost je činjenica, pa šta? Da li je bitno to što Dejvid Bekam zarađuje mnogo više od vas? (Toni Bler je jednom prilikom izgleda postavio ovo pitanje kao pokriće što se nije ni dotakao pitanja nejednakost u prihodima).

Ja smatram da je ovo bitno, jer je nejednakost vid kršenja ljudskih prava, a pozivanje na prihode slavnih ljudi samo dimna zavesa.

Malo ljudi se neće složiti s tim da društvo koje daje 28 godina života manje ljudima u najnerazvijenijim opštinama (kakva je Kalton u Glazgovu) u odnosu na one u najprivilegovanijim (kakve su Lenzi u Glazgovu i Kensington i Čelzi u Londonu) – nije pristojno društvo. Da li je to što je očekivano trajanje života muškaraca u kapitalističkoj Rusiji sada sedamnaest godina kraće nego na Kubi potvrda superiornosti kapitalizma?[17] Hijerarhije društvenog statusa su bukvalno smrtonosne. Zašto bi oni koji se nalaze na najnižim stepenicama Vajthola imali četiri puta veću verovatnoću da umru pre nego što dođu do doba za penzionisanje nego oni koji se nalaze na višim stepenicama? SAD – najbogatija zemlja na svetu i zemlja sa najvećim nejednakostima među bogatim zemljama – na trećem je mestu po stopi relativnog siromaštva od svih 30 zemalja OECD-a (posle Meksika i Turske). Ovo relativno siromaštvo znači da ste isključeni iz mnogih aspekata socijalnog i kulturnog života vašeg društva. Ali SAD se isto tako loše kotira i kad je reč o stopi apsolutnog siromaštva: najsiromašnija desetina stanovništva ima prihode koji su daleko ispod prosečnog siromaštva zemalja OECD-a. Prihod ove grupacije u SAD je niži od prihoda jedne desetine najsiromašnijih u Grčkoj.[18]

Današnju ekonomsku krizu stvorila je transformacija kapitalističkih finansija u ogroman globalni kazino, što je ostavilo bez posla stotine hiljada ljudi i dovelo do potražnje milijardi funti od poreskih obveznika. Na Jugu, svetska kriza donosi još više siromaštva, gladi i smrti. Posledice pomahnitalog distanciranja ne mogu se više braniti – ako su ikad i mogle – upućivanjem na pristalice ekstravagancije i uobraženih zvezda.

Rastuća socijalna distanca između najsiromašnijih i najbogatijih slabi socijalnu koheziju koja, za uzvrat, znači više kolektivnih problema – kao što su kriminal i nasilje – i manje resursa za rešavanje svih drugih naših zajedničkih problema, od nacionalnog identiteta do klimatskih promena. Zapadna Evropa – istočno od Britanskih ostrva, zapadno od Poljske i severno od Alpa – još uvek se smatra oblašću u kojoj je najmanje nejednakosti i koja ima relativno visok nivo socijalne kohezije. Da biste iskusili svu moć nejednakosti, pogledajte samo nasilje i strah koji postoje u mnogim gradovima Južne Afrike i Latinske Amerike?

Šta nam je činiti?

Nekoliko je stvari koje bi intelektualac u egzilu bio spreman da kaže, eksplicitno pri tom odbacujući mantiju političara ili proroka.

Globalna nejednakost je u velikoj meri klasna i etnička nejednakost u okviru određene države. Dok je ukupna nejednakost prihoda još uvek vođena podelama na nacionalne države, klasne i etničke podele prolaze kroz njih. Kao što smo već videli, nejednakost u očekivanom trajanju života unutar grada Glazgova je 2000. godine prevazišla jaz koji je postojao između Velike Britanije i subsaharske Afrike sedamdesetih godina prošlog veka. Poredeći cifre na međunarodnom nivou kroz odnos “od vrha do dna lestvice” (odnos između 10% onih na vrhu i 10% onih na dnu neke date grupe), vidimo da je odnos između najbogatijih i najsiromašnijih deset procenata svetske populacije u smislu prosečnog BDP po glavi stanovnika iznosio 39 u 2005. godini. Međutim, veliki je jaz kako unutar država, tako i između njih. Tako je u Brazilu odnos “od vrha do dna lestvice” iznosio 48 u 2005. godini, u Čileu – 40, a u Južnoj Africi – 33.[19] “Globalizacija” nije uverljiv izgovor za nejednakost. Globalna jednakost zahteva jačanje popularnih, neprivilegovanih grupa u neegalitarnim zemljama.

Postoje mehanizmi jednakosti – već isprobani i testirani – kao i mehanizmi nejednakosti. Tako je približavanje suprotno distanciranju, bilo da se ostvaruje kroz hvatanje koraka ili kompenzacijom za hendikepirane. Kina i Indija hvataju korak nakon povratka nacionalnog suvereniteta oko 1950. godine – što je značajniji raskid s prošlošću nego zaokret ka državnom kapitalizmu u Kini počev od 1978. i kapitalistička liberalizacija u Indiji od 1990. godine. Unutar zemalja, afirmativna akcija u korist postojećih kasta i plemena u Indiji, u korist žena iz Južne Azije prema severnoatlantskim ženama i u korist Afroamerikanaca u SAD, značajno je doprinela smanjenju nejednakosti.

Inkluzija (nasuprot isključenosti) je u mnogim delovima sveta uvela žene u javni prostor i na tržišta rada. Nedavno je promenila kolonijalnu politiku po pitanju pola nekih ameroindijanskih republika u Latinskoj Americi, naročito u Boliviji i Ekvadoru, premda su porazi pretrpljeni u Gvatemali, Peruu i nekim drugim zemljama. Ali pitanje kako “Prve narode ” uključiti u politiku dvadeset prvog veka ostaje tema od Čilea do Kanade. Evropska unija je nedavno takođe dala svoj doprinos tako što je osiromašenu istočnu Evropu uključila u svoj prosperitetni region.

Gledano unazad, menadžersko udaljavanje od koncepta hijerarhije koje je počelo 1980-ih pre je dovelo, u smislu prihoda, do nestajanja srednjeg menadžmenta i veće polarizacije između vrha i dna lestvice, nego što je predstavljalo neku meru izjednačavanja. Možda se i mogu očekivati neke pozitivne posledice i koristi od ovog udaljavanja od hijerarhijskog koncepta, ali izgleda da za to nema čvrstih dokaza.

Redistribucija i rekompenzacija su takođe moćna sredstva za rešavanje nejednakosti. Danska i Švedska su zemlje koje imaju najmanje razlike u prihodima na svetu.[20] Danska država blagostanja troši 28% svog BDP na socijalna davanja, Švedska – 31%, dok Velika Britanija za to izdvaja 20%.[21] Pa ipak, i Danska i Švedska u velikoj meri zavise od svetskog tržišta: izvoz dobara čini 35% Danskog bruto nacionalnoh prihoda i 40% Švedskog, dok u Velikoj Britaniji taj procenat izosi 17%. Zagovornici tržišta će se verovatno zapitati da li je ova jednakost i darežljivost održiva u kontekstu svetskog tržišta. Neosporan odgovor je da jeste. Dugi niz godina, skandinavske zemlje su se odlično kotirale kad je reč i o konkurentnosti i o jednakosti. One se konstantno nalaze na vrhu Izveštaja o globalnoj konkurentsnosti Svetskog ekonomskog foruma u Davosu (zajedno sa SAD i Švajcarskom). U izveštaju za 2006-2008, Danska je bila rangirana na trećem mestu po globalnoj konkurentnosti, a u periodu 2007-2008, Švedska je bila četvrta dok je Britanija sa novim laburistima bila na 9 mestu, što je pad sa drugog mesta iz 2006-2007. godine.[22]

Ozbiljni promatrači ova kompleksna rangiranja treba uvek da uzimaju sa dozom reserve. Međutim, ponavljanje uspeha nordijskih zemalja blagostanja na svetskoj kapitalističkoj listi (sa Finskom koja se nalazi na 8. i naftom bogatom Norveškom na 16. mestu od 131 zemlje), sasvim sigurno znači da na darežljive, relativno egalitarističke zemlje blagostanja ne treba gledati kao na utopističke ili zaštićene enklave već kao na visoko konkurentne učesnike na svetskom tržištu. Drugim rečima, čak i sa parametrima globalnog kapitalizma, postoji mnogo slobodnog prostora za radikalne socijalne alternative. Bukvalno smrtne posledice nejednakosti čine ovo traganje nužnim.

Goran Therborn, Eurozine, 02.10.2009.

Prvi put objavljeno u Soundings 42 (2009)

Contributed by Soundings
© Göran Therborn / Soundings
© Eurozine

Sa engleskog prevela Svetlana Vukomanović

Peščanik.net, 26.11.2009.

———–    

  1. Prema računici iz R. Fitzpatrick i T. Charandola, “Health”, u A.H. Halsey i J. Webb (eds), Twentieth-Century British Social Trends, Macmillan 2000, tabela 3.8.
  2. M. Marmot, The Status Syndrome, Bloomsbury 2004.
  3. A. Maddison, Contours of the World Economy, 1-2030 AD, Oxford University Press 2007, tabela A5.
  4. UNDP, Human Development Report 2007/8, Geneva 2007, tabela 10.
  5. Zajednička studija univerziteta Bristol i Šefild, BBC News 29.4.2005.
  6. WHO Commission on Social Determinants of Health, Closing the Gap in a Generation, WHO 2008, tabela 2.1; M. Marmot, “Social determinants of health inequalities”, Lancet, Vol. 365, br. 9464, str. 1099-1104.
  7. UNDP 2007, op. cit, tabela 10.
  8. Maddison, op. cit, tabela A5; UNDP 2007, op. cit, tabela 14.
  9. T. Piketty, “Top Incomes Over the Twentieth Century: A Summary of Main Findings”, u A.B. Atkinson i T. Piketty (eds), Top Incomes over the Twentieth Century, Oxford University Press 2007, str. 12.
  10. Office for National Statistics, Survey of Personal Incomes 2006-07, ažurirano u decembru 2008, tabela 3.1.
  11. Historical data from Maddison, op. cit, tabela 5.9b; prihodi rukovodilaca, IDS Directors’ Pay Report 2008, www.incomesdata.co.uk; prosečna primanja prema ONS, C. Dobbs, Patterns of pay: results of the Annual Survey of Hours and Earnings 1997 to 2008. Pravo bi bilo dodati da je 1688. sama vrhuška, privremeni lordovi imala 400 puta veće prihode od radnika.
  12. www.forbes.com/forbes/2009, pristup 12.3.2009.
  13. Marmott 2004, op. cit, str. 196.
  14. Marmott 2004, op. cit, str. 196.
  15. Atkinson and Piketty, op. cit.
  16. G. Tett, “Lost through destructive creation”, Financial Times, 10.3.09, str. 11.
  17. UNDP 2007, op. cit, tabela 28.
  18. OECD, Growing Unequal?, OECD 2008, str. 37.
  19. B. Milanovic, “Even higher inequality than previously thought: a note on global inequality calculations using the 2005 international comparison program results”, International Journal of Health Services, Vol. 38: 3 2008, tabela 2; UNDP 2007, op. cit, tabela 15.
  20. OECD 2008, op. cit, str. 52.
  21. OECD, Society at a Glance, OECD 2007.
  22. K. Schwab and M. Porter, The Global Competitiveness Report 2007-2008, World Economic Forum 2007, tabela 4.

Leave a Reply