Janša se topi na Trgu republike, već treći dan: topi se naime njegova ogromna karikaturalna glava, napravljena od snega, tako da nos dodiruje tlo, a oko glave su krugovi od snega. I kako se sneg topi, tako glava sve više tone… Anonimni umetnici su tako osvežili vikend bez protesta. “Sneško” nije bez reference: na državnoj proslavi krajem decembra Janša je imao svoj poetski uzlet u slici zlobnih… sneška, koji nam sada remete oporavak i napredak, ali će se istopiti kada dođe cvetno proleće… U sredu 23. je štrajk javnih službenika, 31. je predstavljanje pobunjeničkih inicijativa i njihovih programskih tekstova u Cankarjevom domu, a “treći slovenački ustanak” je najavljen 8. februara, na državni praznik – dan kulture, kojim se obeležava dan kada je umro France Prešern. Do kongresa partije će PS umesto Zorana Jankovića voditi mlada i (dosada) pametna žena, Alenka Bratušek. Na svojoj klauzuri su socijalni demokrati (SD) sebe postavili kao neizbežni deo buduće koalicije – možda i sa Janšom, a on sam je odbio da odstupi, i čika sve ostale da ga smene, ako smeju.

Nedelju posle drugog ustanka obeležila je živahna akcija Janšine partije SDS, kako tvitovima, tako i tekstovima. Prvi više naliče graktanju, drugi više kupusnom listu, produkcija u celini postavlja ozbiljno pitanje o tome šta desnica uopšte može da proizvede u domenu verbalnosti – da ne preterujemo sa pominjanjem kulture. Umesto odgovora na zvanične pozive da odstupi, Janša vraća udarac izjavom u kojoj parafrazira (nepotpuno citira) izjavu Šarla de Gola iz 1968, o tome da neće odstupiti: ime de Gola je napisano sa jednim umesto dva “l”, a rečeni je u to doba bio predsednik države koji nije hteo da otpusti premijera usred narodne pobune – paralela je dakle, zajedno sa poentom, grubo promašena. A u međuvremenu je predsednik vlade sa pratnjom i pedesetak privrednika posećivao najkorumpiranijeg političkog voditelja na svetu (u Azerbejdžanu), “Zbor za republiku”, parapartijski izraštaj SDS je prijateljima u EU poslao pismo na lošem engleskom, o političkoj situaciji u Sloveniji: to bi trebalo da bude odgovor na zajedničko pismo tri velika ustanička odbora upućeno svetskoj javnosti. Iz toga pisma, koje treba da nosi pečat intelektualne elite povezane sa SDS, otvara se zastrašujući uvid u konceptualni aparat i stanje svesti te elite. Potpisanih imena doduše nije mnogo, izgleda da su mnogi već dezertirali – no to ne opravdava sadržaj. Slika Slovenije kao da je kompjuterski generirana pozadina iz kakvog novog vilinsko/vampirskog šokera ili odgovarajuće igrice: zemlja sumraka, po kojoj se u senkama, magli, blatu i rupama skrivaju čudovišta – komunisti, gerilci tajnih službi nekadašnjeg režima, i upravljaju manje-više svim u zemlji. U tome prostoru beznađa, očaja i zla koračaju progonjeni junaci borbe protiv komunizma, ujedinjene generacije koje su se susprotstavile totalitarnom jednoumlju i odlučile se za razum i spas naroda još saradnjom sa Nemcima i Italijanima u Drugom svetskom ratu. Realnost nezakonitih ubijanja i represije od strane komunista posle Drugog svetskog rata gubi se upravo zbog ovog, blago rečeno, neobjektivnog prikazivanja ratnog pokreta otpora i žrtava okupatora i izdajnika, ne zbog odbijanja da se o realnosti govori; nije li odmah posle Titove smrti počelo naveliko i uglavnom nekažnjeno pisanje upravo o mračnim stranama posleratne istorije? Za deo kada je Janša bio tvrdi mladi komunista, koji je odlazio na pohode u Jajce i onda kada je većina ostalih otišla pravo u normalnost, nema nikakvog objašnjenja, čak ni šepavog, recimo da su se pretvarali… Većina vernih Janšinih sledbenika ima slična kurikularna vijuganja: starih disidenata kojima se zavrtelo udesno je veoma malo. Zato je narativni preskok naprosto neverovatan, i računa samo na potpuno izvežban, na ostalo slep i gluv odziv: još jedan dokaz da je glupa propaganda uspešna, odnosno da pametne i nema. Ovde ističem potpunu banalnost upravo zato što je ona deo svakodnevice, i više se i ne prepoznaje. Nekada davno, u 80′, u Sloveniji se činilo da to više nije mogućno, i da je dosegnuta ona bistrina javnoga govora koju više ne može pomutiti nikakva glupost. Pa se desilo, u tri koraka, baš kao i posvuda. Međutim, posle osamostaljenja, dugogodišnja kompromisna politika u Sloveniji je onemogućavala pravovremeno i zatim bilo kakvo suočavanje sa realnom situacijom strukturnog rasizma, isključivanja svih drugih na svim nivoima iz sistema, i sa prikrivanjem zločina kao što je “ispis” preko 25.000 građana. Paradoksalno, relativni socijalni mir i blagostanje su ostavili na miru misao, delimično i institucije, a u ispražnjenim nišama se uveliko razvila alternativna kultura i refleksija, i u tome krugu su (skoro) cvetali istraživanje, kritika i sećanje. Kada se socijalna situacija pogoršala do neizdrživog, te skrivene intelektualne snage bile su na raspolaganju, da mišlju spreče ispad brutalne sile pobune, i sigurno ne bi bile dovoljne da se karneval ne okrvavi; ali je onda došla i ocena KPK (komisija protiv korupcije), tako da je, bar zasada, nasilje opet smireno i usmereno u kreativnu sreću – jer su nosioci vlasti dobili “keca k’o vrata”.

Ovaj ekskurs mi je bio potreban da pokušam objasniti kakav se ambis stvorio između političkih elita, koje su se postepeno otresle svih reflektivnih rezervi, i potisnute elite misli. Pošto im se učinilo da je ta elita konačno pobeđena, uz to i prestara i premlada, najbahatiji nosioci vlasti, kvinslinško-neoliberalno-klerikalni blok, prevazišli su svoj strah od inteligencije i nezgodnih učiteljskih autoriteta, i otvoreno ispustili svo svoje diskurzivno đubre. Parlament je postao arena bestidnosti, gluposti, prostaštva, parada sumnjivih likova koji su bogoradili, unosili oružje u hram demokratije – no, prepoznajete. Selekcija i ekskluzivnost političkog ološa (ima i lepši oblik grčke reči – ohlokratija) našli su svoj narativni okvir koji se konačno može prepoznati i pročitati u domenu skrivenog, ako ne i podsvesnog, jer ima primetan trag u ponašanju. Bez dvoumljenja se može reći da je najveći skriveno-podsvesni užas te političke elite – škola, odnosno sticanje znanja. Zvuči neobično, ali pogledajmo činjenice. U mnogim parlamentima postoje tzv. nevezani ili nezavisni poslanici: to su oni koji su se tokom parlamentarnoga života razišli sa svojim stranačkim grupama, izbačeni, ali su još uvek poslanici. Ponekad takvi poslanici mogu okupiti jezgro nove opozicije, uništiti status vladajuće stranke ili koalicije, i uopšte dinamično delovati na parlamentarni rad. U slovenačkom parlamentu tu grupu možemo odrediti kao “magareću klupu” iz naslova, jer su u njoj poslanici koji su izbačeni iz svojih stranaka pošto su falsifikovali svoja školska svedočanstva, magistarske radove, itd. Pri tome, neki falsifikatori nisu ni izbačeni, niti smešteni u “magareću klupu”! U parlamentu još samo nekoliko dana sedi recimo lik koji je poslao drugu osobu da uzmesto njega obavi ispit iz nemačkog, a nekoga drugog je u parlamentu zamenila nova poslanica iz Janšine partije, za koju se odmah ispostavilo da je takođe donela lažnu diplomu. Onaj sa delegiranim ispitom je u parlamentu uporno sedeo, uz podršku Janšine partije, sve do pravosnažnosti zadnje presude, i posle nje još trtljao o levičarskoj zaveri koja mu je to podmetnula… Sa toliko mnogo primera nema sumnje da je reč o grupnoj, klasnoj mržnji prema školi kao instituciji, i o pomeranju pojmovanja učenja i znanja kao komoditeta koji se može kupiti kod prijatelja u lažnim školama, sa sve dužnim prezirom kada se naleti na bedne predstavnike drugačijega znanja. Nicanje brzih škola, privatnih fakulteta prijatelja stranke, koje država masno plaća – sve su to stvari koje se isto tako dobro prepoznaju čim se pređe šengenska granica. Mržnja prema školi se jasno čita i u nepotizmu na svim stranama, pa čak i u slučajevima onih intelektualaca koji su se, u skladu sa novim vrednostima, besramno prodali Janšinoj stranci. A nije daleko ni od evropskih stavova prema znanju i školstvu, posebno prema humanistici.

Da je škola sa znanjem upravo ono kritično pitanje oko kojeg će se formulisati promena, svedoči i slučaj rektora ljubljanskog univerziteta, Stanka Pejovnika, koga je policija oglobila zbog studentske pobune: studenti su napravili živi lanac oko parlamenta, poslanici su, možda uplašeni što neće moći do parkinga, izglasali da se univerzitetu ne uzme nekih inače nedovoljnih 16 miliona, a kaznu je dobio rektor. Sa dostojanstvom iz najbolje akademske tradicije, rektor se isprsio za svoje studente.

Sa druge strane, eksplozija neznanja, primitivizma i deplasiranog reagovanja je simptom reakcije vlasti na pobunu: konkretni potezi su arbitrarno optuživanje (sa slanjem optužbi i naloga za plaćanje kazni) ljudi koji su, recimo, nešto napisali o pobuni – kao organizatora. Pitanje je odmah izazvalo živu i neobično zanimljivu pravno-upravnu debatu na pobunjeničkoj strani: u parlamentu, naravno nije. Samo još jedan dokaz da je demokratija, u doslovnom smislu reči, “deplasirana”.

Da zaokruži stranačku usplahirenost, javila se i crkva, sa očekivanom naklonošću prema vladi i napadom na pobunu: razumno ulaganje. Mi ostali, mi ulažemo u sneška.

Peščanik.net, 21.01.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)