Mesmerizing Shadow Photography by Alexey Bednij http://bit.ly/1nViH55

Nije naročito nova niti iznenađuje informacija da socijalni dijalog u Srbiji ne postoji.

Socijalni dijalog zamišljen je kao mehanizam usklađivanja interesa tradicionalno i prirodno suprotstavljenih strana, poslodavaca i zaposlenih. U pitanju su dakle institucionalizovani, ali i neformalni načini da jedni i drugi, uz prisustvo ili odsustvo države, pokrenu i održavaju komunikaciju, saradnju, razmenu mišljenja i na taj način iznađu rešenja, prihvatljiva i kompromisna. Tripartizam i bipartizam – socijalni dijalog uz učešće države ili bez njenog prisustva – u mnogim državama u novije vreme ustupa mesto tzv. tripartizmu plus, gde osim tri pomenuta aktera svoje mesto u dijalogu nalaze i stručna i naučna javnost, organizacije građanskog društva, strukovna udruženja, udruženja penzionera i tako dalje.

Ništa od ovoga nije se dogodilo u Srbiji. Način donošenja izmena i dopuna Zakona o radu najbolji je pokazatelj da socijalni dijalog ovde nije ništa drugo do prazno slovo na papiru. I to nije tako samo danas, za vreme aktuelne Vlade, već je i ranije tako bilo. Izmenama i dopunama Zakona o radu se u tom smislu ništa neće promeniti; naprotiv, sindikati su doživeli novo poniženje i demonstraciju sopstvene nemoći u poređenju s dominantnim stavom države oličene u predsedniku Vlade i (donekle) resornom ministru, uz očekivano tiho likovanje poslodavaca.

Sindikati u svesti mnogih zaposlenih još uvek imaju onu nesrećnu ulogu dodeljenu im u nekim prethodnim vremenima. Dakle, ako su nam potrebne svinjske polutke ispod cene, prašak za veš na rate ili možda korišćenje firminog odmarališta u Banji Koviljači – učlanićemo se u sindikat. Ako naš poslodavac krši naša prava, neće nam pasti na pamet da se obratimo sindikatu, a posebno nam neće pasti na pamet ideja da osnujemo sindikat ako do tada niko to nije učinio ili ako postojeći ne funkcionišu kako bi trebalo. Na neki način i sami sindikati doprinose takvom shvatanju tako što okreću glavu od problema i smatraju da na taj način mogu da tvrde da ti problemi ni ne postoje ili jednostavno odbijaju da se na bilo koji način uključe u njihovo rešavanje. Sa druge strane, kada imaju priliku da pridobiju malo medijske pažnje, sindikalni prvaci se bez razmišljanja upuštaju u „ljutu bitku“ sa „zlim poslodavcima“, preteći socijalnim nemirima, generalnim štrajkom, političkim frazama i zamenama teza, bez ikakve volje da se neka od aktuelnih situacija zaista reši na kvalitetnim i trajnim osnovama.

Koji su osnovni faktori koji utiču na takvu klimu socijalnog nerazumevanja i nedostatka kulture socijalnog dijaloga?

Pre svega, sindikati normativno gledano „plivaju“ u poluderegulisanoj sintezi Zakona o radu i Zakona o udruženjima. Mnoga pitanja tu nisu rešena. Ona na koja propisi daju jasan odgovor, ne primenjuju se od strane sindikata, a naposletku ni od strane države. Niko ne može sa sigurnošću reći koliko ima sindikata u Srbiji, koliko svaki od njih ima članova, kao ni ono najvažnije – da li ti sindikati postoje samo na papiru, odnosno šta aktivno čine da poboljšaju obim ostvarivanja i zaštite prava svojih članova?

Sindikati su rezervisani samo za zaposlene. Pojam zaposlenog je isti u svim zakonskim rešenjima koja su kod nas bila aktuelna, a nijedno od njih nije obuhvatalo radno angažovana lica van radnog odnosa. Drugim rečima, pravo na udruživanje je rezervisano za lica u radnom odnosu, iako postoje poslodavci koji zloupotrebom loših (i sve gorih) zakonskih rešenja imaju udeo i do 100 odsto angažovanih lica po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Ima i onih lica koja rade „na crno“, bez pravnog osnova. Ili onih koja su angažovana po raznim pravnim osnovima, pa šest meseci rade po ugovoru o delu, da bi narednih godinu dana bili zaposleni na određeno vreme. U takvoj situaciji, neretko se događa da lica koja provedu i po desetak godina kod poslodavca ne mogu ili ne smeju da se učlane u sindikat niti da razmišljaju o njegovom osnivanju.

Diskriminacija po osnovu sindikalne pripadnosti je široko rasprostranjena, posebno (mada ne i isključivo) kod privatnih poslodavaca. U takvoj situaciji su i oni koji su ucenjeni da će dobiti zaposlenje samo ako ne postanu članovi sindikata ili im se preti otkazom ako sindikatu pristupe naknadno. Tu su i lica koja se prinudno učlanjuju u „odgovarajuće“ sindikate koje indirektno sponzoriše poslodavac (eto još jedne „rupe“ u propisima koja se eskploatiše) i obrnuto – nezakonito se otpuštaju posle učlanjenja u „neodgovarajući“ sindikat.

Sloboda udruživanja je de facto znatno ograničena. U praksi vrlo malo ustavnih i zakonskih principa opstane, a država ne čini gotovo ništa da to spreči i sankcioniše.

Tako dolazimo do najporaznijeg dela priče o socijalnom dijalogu – državi. Još za vreme Rasima Ljajića kao ministra nadležnog za rad, zauzet je stav da se „ne talasa“. Tako je Zakon o radu, loš i veoma često neupotrebljiv kakav je bio i pre izmena i dopuna, opstao praktično netaknut gotovo celu deceniju. Politika „ne talasaj“ dovela je do toga da je država, u zavisnosti od blizine datuma raspisivanja izbora ili generalne podrške naroda većini koja se nalazila na vlasti u datom trenutku, zauzimala potpuno oprečne stavove o mnogim značajnim pitanjima iz oblasti primene radnog zakonodavstva. Ovo se naročito odnosi na socijalni dijalog i socijalne partnere. A ta nebriga se može vrlo lako ilustrovati primerom koji je tako jasno potvrđuje – utvrđivanje i preispitivanje reprezentativnosti.

Odbor za utvrđivanje reprezentativnosti odlučuje o utvrđivanju i preispitivanju reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca. Ovaj Odbor daje predlog ministru koji donosi odluku. Problemi sa ovim Odborom su njegov sastav (ulaze predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja poslodavaca), kao i način odlučivanja. Od članova se traži da odlučuju o utvrđivanju reprezentativnosti sindikata – čime se dolazi do zaključka da faktički odlučuju o tome da li će im se još neki sindikat pridružiti u Odboru, odnosno da li će sami sebi umanjiti ovlašćenja. Od njih se takođe traži da odlučuju o preispitivanju reprezentativnosti – i to sopstvenoj, kada je reč o odlučivanju na nacionalnom nivou. Da li je realno da će ovako sačinjen Odbor doneti bilo koju od navedenih odluka? Ne, naravno. To se nije ni desilo, pa je utvrđivanje i preispitivanje reprezentativnosti „uspešno“ blokirano stvaranjem neformalnog interesnog saveza ljudi koji u Odboru sede ispred sindikata i poslodavaca.

Na osnovu izmena Zakona o radu, Odbor sada može odluke donositi apsolutnom većinom (ranije se zahtevala jednoglasnost), dok je kvorum za rad Odbora utvrđen na dve trećine. Ove izmene neće bitnije uticati na odblokiranje rada Odbora; naprotiv, očekivano bi bilo da još više dođe do izražaja sprega postojećih članova Odbora iz sindikata i udruženja poslodavaca, kako bi se očuvao veštački status quo.

Rezultati ovakvog ponašanja: Srbija nema opšti kolektivni ugovor, ne zna se koliko ima sindikata, koji od njih su reprezentativni, koja su reprezentativna udruženja poslodavaca, nema konsenzusa ni oko jednog važnog socijalnog pitanja, još manje oko bilo kog propisa koji je donet ili je u najavi, a sva tela koja predstavljaju odraz socijalnog dijaloga su blokirana. Socijalno-ekonomski savet je tripartitno telo koje čine predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja poslodavaca. Njegova uloga je uglavnom savetodavna (daje mišljenja i preporuke, uz određene izuzetke) a odlučuje konsenzusom. O načinu njegovog funkcionisanja najbolje govori činjenica da SES nikada nije uspeo da postigne konsenzus koji je potreban za donošenje (obavezujuće) odluke o minimalnoj zaradi.

Nije Aleksandar Vučić „braneći“ predložene izmene i dopune Zakona o radu na nacionalnoj televiziji bez oponenta, sa prethodno utvrđenom i odobrenom listom pitanja „novinara“ koji je tek popunjavao logičku prazninu u studiju, ubio socijalni dijalog u Srbiji. Taj čin je samo bio odgovarajući završetak procedure koja je celim svojim tokom predstavljala podsmevanje države socijalnom partnerstvu, a ona je nužno proistekla iz nataloženog nerazumevanja za to šta uopšte država može i sme da radi u uređivanju radnih odnosa i rada uopšte. Sama činjenica da nije bilo adekvatnih reakcija sindikata i radnika uopšte, govori o tome da je ovde kolektivizam odavno zamro, a da kolektivna prava, naročito pravo na udruživanje, postoje samo na papiru (i za prikupljanje privilegija pojedinaca, sindikalnih funkcionera).

Interesantno je da se na osnovu člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu – čuvene prelazne i završne odredbe – predviđa prestanak važenja svih kolektivnih ugovora u Srbiji, šest meseci po stupanju Zakona na snagu. Ova, inače nečuvena i nezabeležena odredba (uporedno, kao i kod nas), može ličiti nekom optimisti na dobru priliku da se sindikati pregrupišu i dobro spreme za novi blok kolektivnog pregovaranja sa poslodavcima. Ipak, da bi se tako nešto desilo potrebno je da sindikati imaju nameru da deluju kao ozbiljan protivnik i partner, a zanemare individualne interese, političku retoriku i opstrukciju kao glavni modalitet „delovanja“. Pored toga, mislim da se ovim rešenjem ne podstiče kolektivno pregovaranje (bilo bi zaista naivno tako ga tumačiti imajući u vidu suštinu izmena i zakonski tekst u celini), već da je država jasno zakucala poslednje eksere na kovčeg socijalnog dijaloga i poslala jasnu poruku da je kolektivno pregovaranje uzaludno trošenje vremena i energije – može se obrisati jednim potezom države koja se nalazi iznad svega ne kao partner, već kao autoritarni subjekt gluv za potrebe onih od kojih ne vidi direktnu (finansijsku, političku, drugu) korist. A naredni izbori su ipak još uvek predaleko.

Amin.

Peščanik.net, 02.08.2014.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Paralelni svetovi Zakona o radu

Mario Reljanović – Sve neistine o izmenama i dopunama Zakona o radu

Sofija Mandić – „Da nam živi rad…“

Mario Reljanović – Zašto poslodavci veruju u Deda Mraza