Slika starca koji spasava svog mačka od poplave, priča o njemu, strašni podaci o tome kako starac inače živi i šta je sada sve izgubio: katarza je ipak došla u Sloveniju. Objavljivanje priče će pomoći Džoniju, njegovom vlasniku, i mnogim drugim žrtvama poplava. Najzad, cilj koji ima smisla, stvar za koju se može bez srama i užasa založiti, slobodan protok emocija bez cenzure. Mačak Džoni je zapravo spasao nas, dok nam se do nosa diže smrdljiva voda predsedničke kampanje, krađe potpisa, opšte bahatosti, otpornosti na svaku laž, zadrtosti i cinizma.
Nema nikakve sumnje da će postojeći kanali usmeravanja pomoći funkcionisati, i da će dobra volja i marljivost delimično pomoći unesrećenima, svakako ne sasvim ni dovoljno. Kao i obično, najviše će pomoći oni čija je svakodnevica slična onoj mačka Džonija i njegovog vlasnika: minimalna. Kao i obično, državna pomoć će sačekati sledeću katastrofu. Pa da li budućnost potapanja celokupne državne teritorije dvaput ili triput godišnje ipak izaziva razmišljanje o sistemima pomoći i uzajamnosti koji uopšte nisu razvijeni? Mislim naime na uobičajene, i u mnogim kulturama razvijene institucije pomaganja, čiji teret nose pre svega bogati. Ne moramo ići u egzotične američke teorije o tome koliko je važno pomagati bogatima da bi i ostali živeli bolje: zadržimo se na starim filantropskim oblicima koji su ponegde funkcionalni.
Bogati pomažu siromašnima da bi sebi olakšali plaćanje poreza. Sistem je tako jednostavan, a tako efikasan! Paradoksalno, u Sloveniji nije mnogo bogataša najvišeg ranga – prava su sirotinja u poređenju sa novim bogatašima na Balkanu, počev sa Hrvatskom. Pa ipak, trude se, kao i bogataška internacionala po celome svetu, da svoje obaveze državi podmire što manje i što ređe. Patnje bogataša kad dođe do plaćanja poreza ponekad dopru i do medija, kao plačne priče ili opravdana pobuna. Glavna meta napada pravednog optuživanja su državne institucije, koje zatežu sa dozvolama, vade se na nerazumljive formalnosti (recimo poštenog arheološkog istraživanja), ne isplaćuju pravovremeno, i uopšte odlažu napredak do svetog Nikada. Život bogataša je težak. Moglo bi im se pomoći upravo pametnom – zašto da ne, preslikanom iz američkog modela – politikom oslobađanja od poreza na osnovu filantropije, socijalno korisnog rada i ulaganja, pomaganja zajednici u kojoj ostvaruju profit. Mi obični smrtnici, koji drhtavom rukom odvajamo 10 EUR za isplatu UNICEF-u, Crvenom krstu, Karitasu, misleći da li će ta institucija uistinu korisno usmeriti taj novac, ne dobijamo time ništa. Kada bi bogataši, recimo, odvajali godišnje 10.000-50.000 EUR za dobrotvorne svrhe, što bi im donelo vidljivo smanjenje poreza, stvari bi izvesno izgledale drugačije. Umesto slabe banke, mogli bismo zamisliti niz novih i korisnih banaka: banku za hranu, gde se dnevno dostavljaju zalihe, banku za besplatno osiguranje imetka onih koji to nikako ne mogu platiti (kao na primer vlasnik mačka Džonija), banku odeće i obuće, banku medicinskih zaliha, banku kućnih aparata i alata, banku za male kredite bez opterećenja, najbolje bespovratne. Umesto ponižavanja univerziteta, zamislimo da nekoliko bogataša naprosto popuni rupu koju je iskopalo tetra-ministarstvo; umesto glupavog cerenja u prvome redu na suludo skupom nastupu Netrebkove, neka bogataši “usvoje” po jedno pozorište, naravno bez ikakvog uplitanja u repertoar, neka finansiraju snimanje filma, neka plate dolazak umetnika, neka ustupe atelje, razdele sredstva za slikanje, plate pravljenje otisaka, restauratorske poslove. Nije sve ni žrtvovanje ni računica: mnoge zemlje poznaju praksu beleženja imena dobrotvora, možda jedinog vrednog spomenika koji će neki bogataš dobiti. Engleski i američki univerziteti su puni memorijalnih biblioteka, soba, kolekcija, čak i klupa, što su sebi mogli dozvoliti neki siromašniji bivši studenti, roditelji studenta, i slično. Otac prave Alise (iz zemlje čuda) je sa honorarom za još i danas najbolji rečnik starogrčkog jezika popravio stepenište u Oksfordu… Portreti dobrotvora pune svečane dvorane i sećanje, restaurisana dela obaveštavaju o tome ko je platio njihovo vraćanje u život. Volela bih da se šetam po savršeno uređenom romskom naselju oblepljenom plaketama i pločama na kojima je napisano ko je i kada (možda i koliko) platio uređenje vodovoda, uvođenje interneta i internet kafea, centralno grejanje, sunčane kolektore, osnovnu školu, zabavište, klub za starce, sportski centar, malu lokalnu proizvodnju, radionice, centar za kreativne delatnosti… Ne bih imala ništa protiv da novi kompjuteri u bibliotekama, školama i fakultetima nose, sem pločice sa inventarskim brojem, i pločicu sa obaveštenjem o darodavcu. Ništa lakše nego upisati imena darodavaca na police za knjige. Dokumentarni film Ja sam Janez Janša je završen zahvaljujući “množicanju”, duhovitoj domislici koja je u saglasnosti sa duhovitošću filma. Nažalost, nije se našao bogataš koji bi video korist – a realno je i nije mogao videti – u plaćanju odjednom: opet su pomogli oni koji inače spasavaju mačka Džonija.
Uopšte nije naivno verovati kako bi zakonski propisi omekšali bogataške duše – izvesno bi, jer bi im to donelo neuporedivo veću korist. Propustili smo doduše protestantsku etiku i način života, nekoliko vekova građanske svesti i odgovarajuće tolerancije, strah od sečenja glava plemićima i druge elemente koji opredeljuju bogataše da ulažu u smanjivanje poreza. Ostaje da je ključni potez ipak zakonodavni. Ko će to pokrenuti? Ili, da obrnem pitanje: kada bi spasavanje mačka Džonija zavisilo od skupštine, stranaka, vodećih političara i kruga korisnika njihove moći – ne smem ni da zamislim šta bi mu se desilo.
Spasavanje mačka Džonija ne pokreće samo pitanje ljudske solidarnosti: taj relativno plitki potencijal neka iskorišćavaju mediji. Mnogo važnije pitanje ostaje državna funkcionalnost, racionalizacija i minimalno uređivanje zastrašujućih socijalnih razlika. Treba delovati dok su naši bogataši još siromašni: kada istinski obogate, otkriće trik, pa će svesrdno darovati kulturnu, naučnu i socijalnu infrastrukturu nekog švajcarskog, kiparskog ili kajmanskog sela. Tamo su naime zakonski propisi o mogućnosti poreskih olakšica za darodavce jasni, profitabilni, obostrano zadovoljavajući. Druge olakšice su takve da bogataši naprosto ne moraju da misle o darovanju i filantropiji, sem ako takvi uistinu jesu. Pravi bogataši-filantropi su, sem retkih izuzetaka, umrli sa različitim utopijskim projektima doba industrijalizacije, kada se napredak još obazirao na sram i odgovornost. Šorošovi doživljaji u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde je ostavio neizbrisiv trag, sežu do besnog antisemitizma i raznih nacionalizama (što je u osnovi isto). No upravo zahvaljujući tom ogromnom ulaganju, danas može da se posveti još manje privilegovanim u Aziji, jer je dobrotvornim raspoređivanjem spasao svoje ogromno bogatstvo, čak i u doba krize. Umerenost i filantropija su mogle sprečiti krizu 2008, ali ih novi bogataši nisu uzimali u obzir.
A dok se zakonodavci i bogataši sete, dajte da vlasniku mačka Džonija kupimo novi frižider.
Peščanik.net, 20.11.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
