Na pitanje kako se organizuje prevoz za “miting istine” (8. februara), kako su ga nazvali očito nenaklonjeni mediji, jedan od Janšinih vernika (bivši predsednik parlamenta, koji je dozvolio seksističko vređanje poslanica) je izjavio da će se organizovati spontani autobuski prevoz. Tako su spontani autobusi dovezli i odvezli nekih 3.500 do 5.000 posetilaca događaja koji je bio politička i kulturna sramota za Sloveniju. Prve redove su zauzeli velikodostojnici, ostalo pa uglavnom starci i nešto malo omladine: poznavalac bi populaciju opisao kao nešto ljubljanskih bundi i izbor iz najzabitijih krajeva. Da bi stvari izgledale privlačno, u prvi red su postavili neke “bejbe” zajedno sa prvacima, a onda su govorili najugledniji. Vredno je možda spomenuti samo onog istog bivšeg predsednika, parlamenta: on je u zanetoj elipsi povezao biblijsku scenu sa pitanjem ko će da baci kamen prvi, i ustav po kojem niko nije kriv dok se ne dokaže: u normalno funkcionišućoj partiji (koja nije sekta) bi govornik koji predsednika stranke uporedi za bludnicom odmah odleteo, utoliko više što je bludnica o kojoj je reč uveliko u nekoliko sudskih procesa – najgori je onaj o oružju… No, ne vredi gubiti reči o retoričkom spoplitanju: ključni trenutak je nastupio kada se na ekranu pojavio Veliki Brat iz Brisela i, hladan kao krastavac, izgovorio svoj najubitačniji politički govor dosada. Do toga trenutka, vladalo je neobično raspoloženje, jer je publika sa zastavama i retkim transparentima (zapažen je jedan ljubavni, o tome kako nosilica ne može živeti bez Njega) užasno patila: prave reči nisu smele biti izgovorene, a aplaudirati se moralo. I konačno, rečene su: u Sloveniji vlada “čisti levi fašizam”. Vode ga legendarni “stričevi iz pozadine”, a jedina mera za to su vojska i policija. Poštena desnica je proganjana, ljudima oduzimaju zakonski izabrane položaje, pozivaju na logore i linč (uz obavezna imena lokacija na kojima su bez suđenja pobijeni domobrani i drugi koje je engleska vojska vratila posle rata), ustanici danas dolaze na vrata savetnika (u Mariboru) kao što su smeđekošuljaši dolazili na vrata Jevreja u Berlinu, sledi holokaust… I taj nekadašnji Titov omladinac, koji je pešačio do Jajca, završava govor prozivajući Boga – priznajem, to nije nešto što nikad nije viđeno “na ovim prostorima”. Janšin govor, sa nepokretnim licem i nefiksiranim pogledom, jeste buncanje, no političke i društvene posledice tog buncanja mogu još potrajati. Publika je konačno dočekala reč, i pala u trans. Muzička pratnja ovog hepeninga donje Slovenije bile su naravno patriotske pesmice, polke i valceri, na koje su neki ministri i zaplesali sa zakonitim rasplodnim partnerkama drugoga pola. U jednom trenutku se na pozornici pojavila i poveća porodica sa dva sasvim mala čeda, i otpevala “Edelweiss” u prevodu: ovaj nežni kič cvetak sastavili su Rožers i Hemerstin za mjuzikal Moje pesme, moji snovi, nad čijom smo filmskom verzijom legitimno umirali od smeha u srećnim 60′. Nema dakle nikakve veze ni sa austrijskim, a nekmoli sa folklorom na sunčanoj strani Alpa. Priznajem, i pored unutranjeg otpora, da je “Golica” braće Avsenik, po planini iznad Jesenica, vrhunska stvar, i jedna od najizvođenijih polki na svetu… A u isto to vreme, glumci su, tradicionalno, čitali poeziju pod Prešernovim spomenikom.

No to nije bilo sve: Janša je medijima ponudio i svoju poslanicu o kulturi, koja još pomera granice buncanja: oni isti zaverenici su tek u kulturi pokazali pravi lik: u poetskoj žalopojki što su praznik povezan sa datumom Prešernove smrti neki namerno izabrali u mrzlu zimu, a to su verovatno oni isti koji su nedavno izložili i kopiju Cankarove posmrtne maske (autor: Lojze Dolinar, original je u Cankarovoj kući u Vrhniki) u Cankarovom domu, predsednik je sebe prevazišao. Na internetu su svedočanstva osnovnoškolaca, kojima se maska dopala, kada su obilazili dom: to bi značilo da školski sistem treba potpuno promeniti, da bi deca shvatila prave vrednosti… u redu je, jer ministar za kulturu, nauku, prosvetu i sport to već godinu dana intenzivno radi. Dalje, niko nije preveo dela na nemački Franca Miklošiča, a slovenačka kinematografija prikazuje uličarke, pijance i samoubice i, vrhunac užasa, neko je u Prešernovoj “Zdravljici” promenio “sinove slovenske matere” u “sinove slavne matere”… Genijalni lingvist Franc Miklošič je pisao lingvističke studije i rečnike, izdavao je stare tekstove: takvim se delima naučnici i studenti služe, ali se oni NE PREVODE. Svaki put kada sam u Beču obišla njegovu bistu na univerzitetu, jer sam obožavateljka ovog slaviste i balkanologa, na postolju je pisalo: Napolje Južnjaci! (u slobodnom prevodu). Što se tiče filma, verovatno je reč o već uveliko uspešnom i dobro ocenjenom Hvala za Sanderland, koji je napisao i režirao Slobodan Maksimović (2012). Što se tiče zaplitanja u filologiju, treba imati milosti prema čitaocima… Najgore je ipak to što Janša obećava neku novu kulturu – možda u novom godišnjem dobu – koja ne bi bila tako morbidna i pesimistička. Mi matori prepoznajemo, a mlađi, ako ne prepoznaju, doživeće.

Zlobna kamera snimila je sa istog mesta Kongresni trg pod “mitingom istine” i treći ustanak, samo dva sata kasnije: razlika je, ako računamo i naknadno pridošle sa još dve lokacije, negde pet puta – ustanika je konačno na Trgu republike bilo preko 20.000. Mnogi misle da je raniji zbor izazvao ljude da izađu i protestuju, jer ih je bilo znatno više nego što je bilo predviđeno. Nije došlo do mešanja dve grupe, izgrednika (i suzavca) bilo je skoro podjednako na oba zbora, jedva nekih pet ukupno, što znači da je onaj raniji bio agresivniji.

I šta uopšte reći o blistavoj pobedi? Još od Protestivala dan ranije, 7.2, pa zaključno sa raznim fazama zabave sve do kasno u noć 8.2, eksplozija talenata, novih lica, grupa, nove muzike, scene, maski, tekstova, ukratko sreće – bilo je u količinama od kojih se može praviti bogata zimnica. Ali neće, jer se vlast zaljuljala, i još nije pala. Zato se stvari nastavljaju: na Valentinov dan, 14.2, žene i možda koji muškarac će se pridružiti svetskoj akciji “Milijarda žena se diže protiv nasilja” na ulicama, a onda sledi i četvrti ustanak, 8. marta. Velikoj ženskoj inicijativi se upravo pridružila članica stara 91 godinu. Ona zna zašto.

Peščanik.net, 10.02.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.