Foto: Patrick Köck
Foto: Patrick Köck

Za dlaku smo izbegli da nas sledeće godine iz „slobodarske“ Rusije tokom narednog takmičenja razdragani domaćini ne zaspu porukama o miru, toleranciji i potrebi da se ljudska prava priznaju svima i primene na sve bez obzira na razlike. To se nije dogodilo jer je na kraju pobedila zaista najbolja (razume se, u kontekstu ovog takmičenja i mereno evrovizijskim kriterijumima) pesma – „Heroes“. Otpevao ju je član muzičke reprezentacije Švedske Mans Zelmerlow, jednako dobro koliko je dobra bila i animacija koja je pratila njegov nastup sa „originalnom“ evrovizijskom porukom – baš svako iz jednoobrazne gomile bezličnih pojedinaca može biti heroj. Koliko ta poruka zvuči verodostojno jasno se može videti iz jednog malog eksperimenta – treba uporediti ovogodišnju pesmu pobednicu sa istoimenim klasikom Davida Bowieja i Briana Enoa. Tako je, ne mogu se uporediti. Zato Bowiejevu i Enovu pesmu iz 1977. pamtimo, a ovu ćemo ubrzo zaboraviti. Pa ipak, Zelmerlow je zaslužio da pobedi, iako se i drugoplasiranoj Ruskinju Polini Gagarini mora priznati da odlično peva. Dakle, ne bi bilo razloga da se ozbiljno prigovori i da je krhka Ruskinja sa moćnim glasom odnela pobedu za Rusiju. A licemerje koje bismo onda gledali sledeće godine ne bi bilo ništa veće od ovog kome smo sinoć svedočili.

Šarena i vesela evrovizijska lakirovka nesumnjiva je propaganda – ona nam predstavlja svet u kome bi njeni učesnici i oni koji ih šalju tobože voleli da žive. Zato tu sliku u prvom koraku ne treba sameravati sa stvarnošću – to je pre utopija, slika idealnog sveta kome učesnici navodno teže i tako je treba i čitati. Treba se, dakle, zapitati koliko svako od njih ponaosob i svi oni zajedno – lažu. A lažu, naravno, mnogo (jer, dok se u Beču peva o mostovima između ljudi, EU razmišlja kako da uništi brodove kojima hiljade očajnika pokušava da pobegne iz krvavog haosa Bliskog istoka). Od te opšte konstatacije, možemo dalje ići i u detalje. Zagovaranje prava na dostojan život gej osoba i ove godine je bilo jasno vidljivo i možda eksplicitnije nego ranije – kadrovi muškaraca koji se ljube po broju su se makar malo približili kadrovima u kojima se ljube osobe različitog pola, ali je to i dalje ostalo u drugom planu, u skladu sa, recimo, koreografijom pesme iz Litvanije. I pored toga, gej prava ostala su ipak u senci dva zanimljiva „incidenta“, od kojih se tek jedan probio u finale, da bi tamo neslavno propao bez ijednog osvojenog glasa. Finci su naime poslali na takmičenje grupu čiji (bar neki) članovi imaju Daunov sindrom, dok je poljska predstavnica na binu izašla u svojim invalidskim kolicima.

Da li bismo ove „ekscese“ mogli da shvatimo kao znak da je evrovizijska borba za ljudska prava sa nivoa gej aktivizma prešla na novi nivo, videćemo sledeće godine. Do tada, možemo da razmišljamo o učešću domaće predstavnice na takmičenju, iza koga stoji državna RTS zajedno sa producentskom kućom „Beoton“ predsednika skupštine Zaječara. Bilo bi jeftino pitati sad zašto SNS funkcioneri ne prozivaju ovog predsednika skupštine što se producira po „belom svetu“ a ne radi svoj posao u skupštini na čijem je čelu, kao što to prigovaraju, recimo, predsedniku DS-a kad god se oglasi u svojstvu predsednika svoje partije. Od toga je mnogo zanimljivije nešto drugo: naime, čitav nastup domaće predstavnice, baš kao i reči pesme koju je otpevala mogu se bez ostatka shvatiti kao „coming out“ predstava, dakle kao izlazak gej osoba u javnost uz priznanje ko su oni zaista i očekivanje da ih ostali članovi društva kao takve, dakle različite od njih, prihvate kao jednako vredne osobe. Drugim rečima, nastup Srbije na Evroviziji izgledao je kao sažeta inscenacija Parade ponosa, sa odgovarajućim zastavama i kostimima. U skladu sa onim što je veće rečeno, to bismo naravno mogli videti kao puko lažno predstavljanje. „Srbi“ su se prerušili u ono što su pretpostavili da bi evrovizijska publika želela da vidi. I ta publika je na to, ne prepoznavši prevaru, reagovala ovacijama.

Međutim, ako nije reč o prevari, ako je zaista reč o slici jedne bolje Srbije kojoj uprkos svemu u najmanju ruku teže producenti i kreatori nastupa domaće pevačice, onda to sve njih obavezuje, a pre svega RTS kao najmoćnijeg aktera u tom predstavljanju, da već od danas krenu sa pripremama za novu Paradu ponosa. To podrazumeva obrazovne emisije u kojima treba da se objasni da homoseksualnost nije bolest. Da homoseksualni parovi treba da uživaju ista prava (i obaveze) kao i heteroseksualni parovi. Da deca koju podižu homoseksualni parovi ne postaju obavezno homoseksualci. Da su ta deca manje izložena nasilju u porodici i seksualnom zlostavljanju od dece koju odgajaju heteroseksualni parovi (ti brojevi, naravno, mogu biti i posledica nedovoljno velikog statističkog uzorka, ali – ne vidim da su alarmantni podaci o maltretiranju dece doveli do kampanje da se heteroseksualnim parovima uskrati usvajanje dece). Pored toga, u redovnim programima treba da učestvuju gej aktivsti i govore o svom životu i teškoćama i pretnjama sa kojima se svakodnevno suočavaju i oni i ostale gej osobe. Konačno, pred Paradu ponosa, RTS treba da pozove građane da se pridruže učesnicima Parade a rukovodstvo RTS-a treba da stane na čelo povorke. Najmanje na toliko obavezuje ovogodišni nastup srpske predstavnice na Evroviziji. Sa takvim radom, možda se i u Srbiji dogodi čudo koje se dogodilo u katoličkoj Irskoj pre neki dan – tamo su građani u velikom broju izašli na referendum i rekli „da“ gej brakovima.

Peščanik.net, 24.05.2015.

LGBTQIA+

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)