Na sve strane seirenje i likovanje – bio je bivši američki predsednik Bil Klinton u Crnoj Gori i kazao – pohvalivši politiku M. Đukanovića – da je „ostao bez daha zadivljen Makedonijom“. Događalo se to i Bušu i B. N. Jeljcinu i kome sve ne – podigao je bio B. N. Jeljcin čašu u zdravlje danske kraljice, a bili su negde u Norveškoj. Pokušao je jedan savetnik diskretno da kaže B. Nikolajeviču, no on je odmahnuo rukom – Njičevo. Lapsus je lapsus. Bio je prota Matija u zvaničnoj poseti Rusiji i pomenuo je grofu Čartoriskom, ministru spoljnih poslova Imperije, Srbiju ali je umorni ministar kazao – „Ah da, Srbija, to je negde na Balkanu“. Tako veliki gledaju na male. Jeste učestvovao i Klinton u krojenju granica na Balkanu, ali sada se ne seća – kada oni kažu Zapadni Balkan to im znači to – nevolja je u nečemu drugom – ni mi ovde ne znamo gde su nam granice danas, a gde će sutra biti ne znamo. Ovde – tako nam zvuči ona divna poslednja rečenica iz Seoba M. Crnjanskog – smrti nema – to je „neproverena glasina“ – a deobe su večne. Kod Crnjanskog stoji: seobe su večne, a kako su krenuli ovi deoničari-kladioničari i tako ćemo čitati iskaz. I hvalio je Klinton M. Đukanovića koji je obnovio crnogorsku državu, a to mu ovde ne praštaju. Uzgred, mi ni reči hvale da kažemo tom Đukanoviću, jer istog dana je i Srbija postala nezavisna država i članica OUN.

Mi smo ovde u jaruzi domaćina srpskog Marićevića, gde su se ustanici 1804. okupili – i slavimo li slavimo.

Ni tada nismo znali u toj Jaruzi gde su nam granice i tek je Miloš to uredio kao nekakvu „vrbovu državu“, kako je sam govorio. Deobe su učinile svoje i što bi rekli Makedonci „teška beše našata razdelba“.

I sada delimo koga stignemo, a kada se drugi prihvate deoba onda kuku i lele, kako bi rekao politički guslar Miloševićevog Agitpropa Matija Bećković. Odelili su se Albanci no to ne može, ali se BiH može deliti, i nesrećni i nesposobni M. Dodik deli li deli, a ne pada mu na pamet da će se još deliti. U kartašnici političkoj deobe nisu nikad završene. Opisao je nešto od toga D. Ćosić u svom romanu, ali više niko nije siguran da li je i sam skoro imao taj svoj roman u rukama. Ne pada na pamet Amfilohiju da nazdravi svojoj državi u kojoj sasvim slobodno SPC dela. Ne, mi smo u Jaruzi u kojoj sede Obilići krvavih epoleta kakvi su general Mladić, neki magacioner Hadžić u kome vide novog junaka – a vojvoda Šešelj je u nesrećniku Zvezdanu Jovanoviću prepoznao Gavrila Principa. Taj je mučki i kukavički ubio Z. Đinđića i sada je junak koga opevaju gusle javorove. Guraju Bošnjake muslimane u nekakav emirat u BiH a oni neće pa neće, ali Srbi hoće da emirata bude kada se razdeli BiH. Politička siročad velike Srbije i neke ukrupnjene Hrvatske sanja u palanci-kartašnici svoj san, a pisci i brzopisci je hrabre iz dične SANU – ko će koga još deliti i kome dodeliti još ne znamo. A novine nam najavljuju dnevnike D. Ćosića pod naslovom – „Dobrica Ćosić ne u svom veku“. Baš veselo.

Sumorno je u maloj palanci gde još sanjaju snove ne iz svoga veka i još ne znamo iz koga su veka ti mudraci.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 24.05.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)