Može li vicepremijer da završi bilo koji posao, a da se pri tom ne rasplače? Ne može, naravno. Ili, rečima samog vicepremijera, može li on u ovoj zemlji da uradi ijednu stvar, a da se toj stvari ne nađe mana? I opet, ne može, naravno. I da odmah kažemo, nije to stvar same zemlje, nego vicepremijera lično. Takav kakav je, teško da bi se našla zemlja u kojoj bi on mogao da uradi bilo šta, a da tome nešto ne manjka. Dobro, ima nešto i do ove zemlje, čim ga je takvog kakav je postavila tu gde jeste, i pri tom ga, kada se gleda iz mog ugla, još i masovno obožava, što opet, kada se gleda iz njegovog ugla, tužnom vicepremijeru nije dovoljno, jer on bi izgleda da ga apsolutno obožavaju. Ovaj put, vicepremijer nam se požalio što nije dobio nepodeljene pohvale za rasvetljavanje krivičnog dela ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Očito mu nisu dovoljne pohvale kompromitovanih novinara iz Komisije, pa oba udruženja novinara, pa notornog Vuka Draškovića, pa ignorantskog izvestitelja Evropskog parlamenta, pa raznih političara iz drugog ešalona opozicionih stranaka; njemu smeta što ga nije pohvalila Vesna Pešić, kao što to nije uradila ni Branka Prpa, jedina dva glasa koja su do sad izrazila sumnju u vezi s razrešavanjem zločina starog četrnaest godina. Ako ostavimo po strani činjenicu da sva sila udvoričkih pohvala ne može prevagnuti nad sumnjom Branke Prpe koja je neposredni svedok ubistva, hajde da objasnimo vicepremijeru šta je još sporno u celom ovom zakasnelom događaju i tako mu možda malo ublažimo duševnu bol. Računam, kada se razumnoj osobi lepo objasni u čemu je problem, ona bi trebalo da shvati da nema razloga da zbog toga cmizdri; umesto toga, trebalo bi da se nad čitavom stvari duboko zamisli. Ili, ako ne baš ta osoba sklona suzama, onda bar jedan deo društva.

Prvo, zašto nam se uopšte ovim povodom obratio vicepremijer. Po kom to institucionalnom osnovu on ima bilo kakve veze s procesom istrage čiji bi rezultati trebalo da dovedu do suđenja počiniocima. Ako mu je stalo do vladavine prava i poštovanja procedura, vicepremijer je trebalo da prepusti govornicu osobi koja je u institucionalnom smislu nadležna za krivičnu istragu – dakle ministru ili načelniku policije – ili osobi koja je na vrhu odgovornosti za sudski postupak – ministru pravde. Ali, vicepremijer dobacuje dotle da shvati kako ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i, na primer, ubistvo Ivana Stambolića ili masovni zločini iz postjugoslovenskih ratova, pored svog krivičnog aspekta imaju i jak simbolički značaj. To su dela koja metonimijski simbolizuju srpski režim iz devedesetih i njegovu zločinačku prirodu. Otuda rasvetljavanje tih zločina ima društveni značaj koji znatno prevazilazi njihovo krivično sankcionisanje. Sasvim precizno, rasvetljavanje tih zločina trebalo bi da bude simboličko povlačenje crte između rđave prošlosti i pristojne budućnosti, između prethodnog zločinačkog režima i sukcesorskog režima koji je privržen vladavini prava i poštovanju ljudskih prava. U tom smislu, simbolički potencijal takvih zločina opravdava da se povodom njihovog rasvetljavanja građanima obrati osoba s najvišeg političkog položaja – dakle, predsednik ili premijer države. No, kao što vidimo, i kada se tako gleda, nema mesta za vicepremijera koji naprosto nije smeo da se oglasi povodom „otkrivanja“ ubica Slavka Ćuruvije. Konačno, kada se pogleda iz tog ugla, jasno se vidi da je vicepremijer i samo ubistvo i istragu o njemu praktično zloupotrebio da demonstrira ko je u stvari na vrhu države, kao da mi to inače ne znamo.

Drugo, izvan simboličkog konteksta koji je u svakom smislu tranzicioni i podrazumeva normativnu promenu iz rđave u pristojnu vladavinu, ne može se objasniti ni uloga Komisije za istraživanje ubistava novinara. Komisije se obično osnivaju kada nedostaju istražni i pravosudni kapaciteti za rasvetljavanje teških zločina, najčešće masovnih sistematskih nedela s velikim brojem počinitelja i žrtava. Ubistvo Slavka Ćuruvije, kao ni ubistva drugih novinara, ni u jednom smislu ne predstavljaju takav slučaj. Ono je paradigmatično za prošli režim samo po tome što je iza njega stajala država, to jest po tome što su to ubistvo izvržili državni službenici po naređenju svojih pretpostavljenih. Iz toga sledi i da je država sve ovo vreme stajala iza skrivanja činjenica o tom zločinu, a očito ima razloga za sumnju da i sada to čini. Ako je zaista došlo do promene režima, onda institucionalni kapaciteti za utvrđivanje počinilaca i za njihovo privođenje pravdi ne bi smeli da nedostaju. I nikakve dodatne komisije za to nisu potrebne. Izuzev ako uloga jedne takve komisije nije upravo to da se još jednom sakrije da do suštinske promene režima nije ni došlo. Dok se drugde komisije koriste u simboličke svrhe označavanja normativne promene režima, kod nas je ova Komisija očito upotrebljena da stvori simbolički privid promene koja je u stvarnosti izostala. Povrh toga, ona je iskorišćena i da kompenzuje legitimacijski manjak koji otelovljuju ličnosti koje danas vode Srbiju. Komisija treba da osujeti jedno zdravorazumsko pitanje koje se nameće samo po sebi, i koje je Vesna Pešić već postavila: kako je moguće da nam posle četrnaest godina istinu o umešanosti države u ubistvo novinara Slavka Ćuruvije saopštava osoba koja je u to vreme bila ministar informisanja, dakle u samom političkom vrhu zločinačke države? Komisija za istraživanje ubistava novinara trebalo bi da popuni tu rupu u legitimacijskom kapacitetu današnjeg vicepremijera. Stoga pitanje Vesne Pešić povlači sa sobom i jedno potpitanje: zašto su članovi Komisije pristali da na taj način budu zloupotrebljeni?

Treće, ključni svedok ubistva više nije očevidac samog ubistva, nego – ni manje ni više – Milorad Ulemek, organizator ubistva premijera Zorana Đinđića. Kako on zna činjenice o ubistvu Slavka Ćuruvije? Pa tako što se o tome pričalo, pa su te priče, eto, došle i do njega. Jasno je da ni uplitanje Ulemeka nema nikakve veze s krivičnopravnim aspektom ubistva. Jasno je takođe da Ulemekovo besmisleno svedočenje, kao ni sve druge „novootkrivene“ činjenice – poput recimo svedočenja supruge jednog od ubica, koje je opet formulisano po principu „rekla-kazala“ – nemaju nikakve praktične veze ni sa utvrđivanjem identiteta ubica kao ni sa radom, recimo, Komisije; izuzev ako Komisija nije ispitivala i Ulemeka i suprugu. A nije. Svedočenja supruge i Ulemeka su jedine novine u istrazi o ubistvu, koje su navodno dovele do konačnog utvrđivanja identiteta ubica i njihovog privođenja pravdi. U najmanju ruku, to izgleda neozbiljno, i teško da može da povrati veru u institucije države koje su se tobože suštinski preobrazile. Ali, opet na simboličkoj ravni, Ulemek, koji govori istinu i pri tom ne očekuje nikakvu nagradu za to, treba da ovaploti upravo normativnu promenu o kojoj je navodno sve vreme reč. Državni ubica, pod blagotvornim dejstvom zatvora, postaje osoba privržena pravdi i istini. Služenje pravdi i istini je samo po sebi, kako nam se to predstavlja, jedina i suštinska nagrada za Ulemeka. Biće ipak da Ulemek i ovaj put, kao i kada je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića, služi isključivo zloj državi koja odbija da se transformiše, i pri tom, pritisnuta spolja, koristi sva sredstva da to svoje odbijanje predstavi kao promenu.

Tako konačno stižemo i do četvrtog elementa u ovoj „tranzicionoj“ priči – izvinjenja. Vicepremijer se izvinio porodici Slavka Ćuruvije i građanima Srbije i to na način koji izaziva nevericu, pa ću to izvinjenje ovde citirati onako kako je ono preneto u dnevnim novinama: „Pre nekoliko nedelja rekao sam da je sudbina Slavka Ćuruvije paradigma mnogih naših slučajeva iz prošlosti i danas hoću da se izvinim i porodici Slavka Ćuruvije i građanima Srbije što su 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde.“ Za šta se ovde izvinjava vicepremijer? Za slučajeve iz prošlosti za koje je sudbina Slavka Ćuruvije paradigma? Šta to znači? Da li pod paradigmom vicepremijer misli na zločinački režim iz devedesetih? Ili na stradanje nevinih žrtava, koje simboliše i sudbina Slavka Ćuruvije? Ovaj deo rečenice je neprijatno dvosmislen, i vicepremijer bi morao paziti šta izgovara kada je reč o ovakvim stvarima. Neprijatnost međutim narasta do nepodnošljivosti kada se ispostavi da se vicepremijer ne izvinjava zbog samog ubistva, njemu je navodno žao što se čekalo četrnaest godina da ubice budu tobože pronađene. Tako je u toj jednoj rečenici vicepremijer precizno sažeo sve licemerje svog takozvanog preobražaja. Tranziciona praksa poznaje slučajeve kada su se čelnici država izvinjavali za zločine koje je počinila država koju predstavljaju. Da ponovim, izvinjavali su se za zločine. Da li se vicepremijer izvinio za zločin? Ne. On se izvinio što ubice nisu na vreme otkrivene. Ko je za to kriv? Pa, razume se, oni koji su bili na vlasti u prethodnih desetak godina. Na njima je sav teret zločina, jer nisu otkrili ubice. Ali, ko će se izviniti za samo delo ubistva iza koga je stajala država, ako ne osoba koja danas simbolički otelovljuje tu istu državu? I u toj tački vicepremijer pokazuje trunku ljudskog integriteta, sve i ako je to integritet koji se sastoji u doslednom nemoralu. On i dalje odbija da se izvini za dela za koja je u najmanju ruku posredno odgovoran. Najviše što on o tim delima može da kaže je – nisam o tome ništa znao. No, vicepremijer je pravnik, i on bi morao znati da postoji koncept korporativne odgovornosti. Kada pripadate zločinačkoj organizaciji, a to jeste bila vlada koja je ovaplotila zločinački režim iz devedestih, vi ste odgovorni za dela te organizacije bez obzira na to da li ste nešto o njima znali ili ne. To je nedvosmislen uvid, sušta istina, a sve što se upravo odvija – Komisija, pohvale, svedočenja supruga i ubica – osmišljeno je da tu očiglednu istinu sakrije.

I da se, na kraju, ne bismo pogrešno razumeli. Nimalo me se ne tiče moralni profil vicepremijera, njegove laži i manjak obzira koji bi ga sprečili da nečiju smrt zloupotrebi u svrhe svoje političke promocije. Mnogo više me zanima ponašanje ostalih aktera: pojedinci, organizacije i ustanove i ovaj put zorno demonstriraju spremnost da budu umešani u zločin, ili, ako ne baš u zločin, onda u njegovo zataškavanje. U tom smislu, epilog ubistva Slavka Ćuruvije nije nikakav znak raskida sa zločinačkim nasleđem; naprotiv, i dalje je reč o pukom kontinuitetu zločinjenja.

Peščanik.net, 15.01.2014.

Srodni link: Vesna Rakić-Vodinelić – Nasledni krunski svedok

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)