Kako sada stvari u Srbiji stoje, zatvaranje jedne, veoma gledane televizije, najmanje je tema vezana za slobodu medija i slobodu izražavanja. To je mnogo više tema kojom se bave politički analitičari koji proriču kada će biti izbori, ko će na njima i s kim ići i kako će se crnogorski referendum odraziti na ukupnu situaciju. Ukupna situacija je složena i napeta, ali ne i bremenita. Iz Ovoga se Ovde neće ništa novo roditi što već nije bilo ovekovečeno kao vrhnuski demokratski i nacionalni izum.
Odbijanje, ili nesposobnost uostalom, da se stvari imenuju pravim imenom već da se umesto toga svi bave proricanjem i tumačenjem uzroka i posledica, značajna je karakteristika našeg javnog i političkog života. Nema, zaista, nikakve potrebe da se opisuje, ili objašnjava, lik i delo Bogoljuba Karića, kao i način na koji je izgradjena njegova porodična imperija. Njegova osnovna greška, u odnosu na aktuelnu srpsku vlasti, bila je što ga je neko uverio da je jedini način da sačuva svoju imperiju stvaranje sopstvene partije i trijumfalni ulazak na srpsku političku scenu. Verovatno je ta ideja potekla od strane onih Karića koji žive i posluju u Rusiji. Strah da se ne završi kao Hodorkovski više je nego dovoljan razlog da se napravi Snaga Srbije.
Karić, ili već ko god, bio je u krivu, jer je zaboravio na jednu malu a bitnu stvar: stvaranjem i jačanjem sopstvene političke partije izazvao je nespokojstvo, pa i strah postojećih. Podjednako su se zbog Snage Srbije zabrinuli i vlast i opozicija. (Najmanje zabrinutosti pokazala je Demokratska stranka upravo zbog dvoznačnosti svoje političke pozicije – istovremeno i je i vlast i opozicija.) Sada kada izgleda da Snaga Srbije, kao ni sam Bogoljub Karić, ne predstavljaju opasnost i problem ni za koga, očigledno je da on i nema nijedenog značajnijeg saveznika. Gašenje BK Televizije prirodni je nastavak ekonomskog i političkog uništavanja Bogoljuba Karića i njegove imperije. Ima li ičega neprirodnijeg od opravdavanja ovog čina od strane samih medija i medijskih poslenika? Posle ovoga neće biti nimalo teško zatvoriti bilokoji medij. Uvek će se lako pronaći objašnjenje (vlasništvo, zloupotrebe, odstupanja od pravila…) koje se u suštini svodi samo na jedno – na politički uticaj i moć.
Da je Republičkoj radiodifuznoj agenciji do poštovanja pravila i uvodjenja profesionalnih i pravnih normi u elektronskim medijima stvari bi izgledale sasvim drugačije. Upravo u tom smislu bilo bi nezamislivo da se nacionalne radio frekvencije dodele Radiju S i Fokusu.
Da TV BK ne ume da se brani onako kako bi se to očekivalo od medija njegove snage i moći, bilo je jasno već prvog dana od proglasa Agencije o dodeli licenci. To je, nesumnjivo, posledica populističke političke matrice od koje se ne može pobeći preko noći. Nedostatak jasnog i doslednog stava o sopstvenom položaju, kao i distanciranja od onoga što nema veze sa profesionalnim i javno odgovornim medijem, najveća su slabost TV BK. Agencija, medjutim, ne koristi te slabosti, jer i ona funkcioniše po istom populističko-primitivnom modelu. U suštini, reč je o potpunom odsustvu svake društvene, da ne kažem javne odgovornosti. Agencija radi kao uska grupa ljudi koja obavlja nešto kao javne poslove – naplaćujući, pri tome, svoje lične račune i frustracije – naravno u skladu sa odredjenim političkim i finansijskim interesima. Način na koji su članovi ove Agencije “vodili” razgovore sa medijima koji su učestvovali na konkursu pravo je petparačko štivo za svakog koga zanima kako teče tabloidizacija javnog života u Srbiji.
U medjuvremenu se NIN istakao svojim obimnim feljtonom na temu lika i dela Latinke Perović. Ova ambiciozno pisana paškvila čija je politička namera prilično jasna: diskreditacija Liberalno-demokratske partije i njenog lidera Čede Jovanovića ima, medjutim, jedno veliko ograničenje. Ona je upućena već uveliko profilisanom čitalačkom sloju i, u suštini, nema nikakve dodirne tačke sa generacijom opredeljenih simpatizera Čede Jovanovića. Feljton je više namenjen ispisnicima Latinke Perović u cilju njihove dodatne senzibilizacije i podsećanja. Osim toga, ovaj feljton na direktan način pokazuje čime sve službe raspolažu i do koje je mere svaka javna ličnost izložena tajnom seciranju. Feljton je prepun: “bivših kolega” i sadašnjih “sagovornika” jer se svi užasno plaše da izadju iz anonimnosti i javno kažu ono što misle o Latinki Perović. Jeste, toliko je likvidirano ljudi koji su pričali o Latinki, Sonji ili Nataši da je mala jedna masovna grobnica. Odvratno!
Sredjivanje računa znak je približavanja nečega što nisu samo izbori. Biće da će se morati obaviti i neki neprijatniji poslovi.
Helsinška povelja, mart-april 2006.
Peščanik.net, 27.03.2006.