Srpska polovina istine

Pokušaj prikaza vladajućeg tumačenja naše najnovije istorije

Vremenom se učvrstila neka vrsta zvanične verzije naše novije istorije, na koju se oslanjaju kako oni koji u nju iskreno veruju tako i oni koji neće da se zamere nacionalnoj javnosti, naročito ako traže uspeha u mainstream politici i mainstream institucijama. Mada podrobna istraživanja još predstoje, temelje ovoj verziji položili su propaganda u eri Slobodana Miloševića, neki generali JNA, rodoljubivi istoričari i drugi nacionalni pregaoci i RTS u svim verzijama, žešćim i blažim. Ovo je pokušaj da se taj skraćeni kurs o bliskoj prošlosti što vernije i bez zlobe rekonstruiše i izrazi neutralnim rečnikom. Nije reč o istoriografskom tekstu nego o želji da se dešifruje i prepriča jedno uvreženo mišljenje. Ovaj napis nema nikakvu literarnu vrednost – ili poseduje samo onu koju ima iskaz svedoka kako ga je sudija izdiktirao zapisničarki. Zato nije mnogo važno označavati šta je u toj verziji tačno ili netačno. Kao što će se videti, ima i jednog i drugog – i mnogo čega protivrečnog.

Zvanična verzija počinje ovako: Srbija je od 1918. godine bila u sastavu države, kasnije nazvane Jugoslavija (pre toga Države i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Ujedinjenje s drugim južnim Slovenima bilo je kobna srpska greška ali je Jugoslavija, na čelu s dinastijom Karađorđevića, bila država poštovana u svetu i podrivana iznutra. Posle izbijanja Drugog svetskog rata, Jugoslavija je mogla da se spase potpisivanjem pakta s Nemačkom. Njega je i potpisala kraljevska vlada, čiji je potpredsednik, istina, bio Hrvat. Ovaj pakt su 27. marta 1941. poništili britanski agenti i komunisti a Nemačka je napala Jugoslaviju, čija je vojska kapitulirala zahvaljujući izdaji. Armijski đeneral Milan Nedić činio je sve da spase Srbe u Srbiji i van nje, ali pred nadmoćnim okupatorskim snagama nije uspeo da postigne da se poštede Jevreji.

Protiv nemačke okupacije borili su se, prema ovakvoj interpretaciji istorije, srpski rojalisti i internacionalistički komunisti (među kojima je bilo i Srba). Velike sile, a naročito SSSR i Velika Britanija, stale su iz svojih razloga iza komunista, koji su uspostavili vlast i obnovili Jugoslaviju na svoj način, kao federaciju u kojoj je Srbija bila neravnopravna jer je jedino ona imala autonomne pokrajine kao internacionalistički ustupak Mađarima i Šiptarima. Sve do svoje smrti jugoslovenski diktator bio je vođa komunista Josip Broz Tito (danas samo “Broz”), boljševik a najviše Hrvat. Srbima je pod njim bilo najteže, što su počeli da uviđaju i neki mlađi i daroviti komunistički funkcioneri kao Slobodan Milošević, a prvi shvatio Brozov bliski saradnik Aleksandar Ranković, koga je Broz zato smenio. Kad je Tito umro, postalo je sasvim jasno da neki važni međunarodni faktori, među kojima se ističu SAD, Nemačka, Vatikan, masoni i ostaci Kominterne, žele da unište i rasparčaju Jugoslaviju koja im je smetala zbog svoje nezavisnosti i autoriteta. Na njihovu stranu su prišli i neki Slovenci i Hrvati, mahom istoričari i umetnici, ali i komunisti. Brozovi naslednici na čelu partije dugo su oklevali da im se suprotstave.

Verzija nastavlja: rukovodstvo Saveza komunista Srbije, kome je 1987. došao na čelo energični Milošević, usprotivilo se rušenju Jugoslavije, kao što bi se usprotivilo svakom drugom zapadnom i imperijalističkom projektu. Moralo se stati u odbranu države, čak i ako ju je simbolizovao Tito. Osma sednica CK SKS, na kojoj je izabran Milošević, prekinuta je da bi on održao predavanje o Brozovom značaju. Narod u Srbiji je osetio gde se nalazi njegova budućnost i počeo da kliče “Ko je nama novi Tito – Slobodan je ime plemenito”.

Jedino razumevanje za plan obnovljenog i ojačanog SKS za spas Jugoslavije pokazala je JNA, čije su starešine shvatile da propast Jugoslavije znači i propast socijalizma, kome je pretila velika opasnost jer je, po instrukcijama sa Zapada, vođa SSSR Mihail Gorbačov počeo da podriva socijalistički tabor podržavajući prozapadne elemente u istočnoevropskim državama.

Prema podobnom mišljenju, dobre namere Slobodana Miloševića i JNA nisu naišle na razumevanje u drugim republikama, koje su očigledno bile za razbijanje Jugoslavije i u tome imale podršku svojih stranih mentora, dok je SSSR iz pomenutih razloga još bio slab. Samo malobrojni komunisti, kao Stipe Šuvar i rukovodstvo Saveza komunista Crne Gore, shvatali su da je Jugoslavija na čelu s Miloševićem jedino i najbolje rešenje. Ipak, posle neophodnih izmena u severnoj i južnoj srpskoj pokrajini (Vojvodini i Kosovu), na stranu SKS stala je većina Predsedništva, koje je upravljalo Jugoslavijom.

Dalje se smatra da novo rukovodstvo Jugoslavije nije htelo oružane sukobe. Na uporno insistiranje političke elite u Sloveniji, toj republici je na mitingu u Beogradu svečano i otvoreno obećana samostalnost, pod uslovom da sve što je stekla u Jugoslaviji ostavi za sobom i da bude svesna da će ekonomski propasti (što se nije desilo zbog velike pomoći Zapada ovoj maloj zemlji). Tako bi i bilo da Ante Marković, Hrvat i tadašnji privremeni predsednik Jugoslovenske vlade, nije na svoju ruku poslao vojnike JNA u Sloveniju, od kojih su neki poginuli. Milošević i Komitet vojnog štaba ispunili su obećanje i JNA se povukla iz Slovenije.

Dalje se smatra da su, pravdajući se jačanjem nacionalne svesti u Srbiji, antijugoslovenski elementi u Hrvatskoj ojačali te je na izborima pobedila ultranacionalistička partija HDZ, na čelu s Franjom Tuđmanom, bivšim komunističkim generalom. To je bio prvi poraz komunista, ali s pogrešne strane. HDZ je brzo proglasila otcepljenje Hrvatske, gde joj je odmah prišla Evropska zajednica, na čelu s Nemačkom, čijem ministru Genšeru su u Hrvatskoj podignuti bezbrojni spomenici. Srbi u Hrvatskoj su, prirodno, počeli da gledaju na Srbiju kao na spas od vlasti koja obnavlja ustaštvo i verovatno im sprema istu sudbinu kao 1941. godine. Savet iz Beograda je prirodno bio da ne pregovaraju s tuđmanovcima već da nastoje da se izdvoje iz Hrvatske, jer je, i pored napora SKS, jugoslovenska iluzija bila na izdisaju. Posle napada hrvatskih građana na snage JNA to je postalo sasvim jasno pa je JNA morala da se stavi na stranu srpskog naroda i da radi na tome da se Hrvatska vrati na svoje istorijske granice, mnogo uže od onih koje su joj komunisti podarili na sednicama AVNOJ-a. Umesto propale Jugoslavije morala se u interesu mira uspostaviti šira Srbija. U nastalom ratu su počinjeni zločini na obe strane, ali JNA u njih nije bila umešana a Srbija u njemu uopšte nije učestvovala.

Kratki kurs novije istorije nastavlja konstatacijom da su se, posle Hrvatske, u opasnosti našli i Srbi u Bosni i Hercegovini. Tačno je da su na izborima u toj republici pobedile velike nacionalne stranke Srba (SDS), muslimana (SDA) i Hrvata (HDZ) i da su one ispočetka odlično sarađivale, pošto su zajedničkim naporima raskrinkale tobož projugoslovenske komuniste. Međutim, brzo se ispostavilo da su SDA i njen lider Alija Izetbegović fundamentalisti i da rade o glavi Srbima. Posle takvih provokacija, rukovodstvo SDS je moralo da pređe na oružani otpor i na stvaranje srpske države u Bosni. To je vlast u Beogradu dobro razumela i vođama Srba pružala moralnu pomoć, ali se nije vojno angažovala. JNA je napustila BiH a njeni pripadnici rođeni u toj republici slobodno su se opredelili da uđu u novu vojsku Republike Srpske. Srbija opet nije učestvovala u ratu. Većina izveštaja o ponašanju vojske RS u BiH je lažna i preterana. Opsade Sarajeva nikada nije bilo niti je bilo napada na civile: incidente na pijaci Markale i u ulici Vase Miskina izazvali su muslimani gađajući sami sebe. Logori kao Keraterm i Manjača nisu postojali – navodni dokazi su zapravo fotomontaže zapadnih novinara koji su slobodne ljude snimali s naopake strane bodljikave žice da izgledaju kao zatvorenici. Smrt nekih muslimanskih vojnika u Srebrenici 1995. plod je nesporazuma između komandanta Ratka Mladića, francuskih generala i holandskih pukovnika. Čak i ako je streljanja bilo, broj mrtvih je daleko manji od 7000.

Zapad je 1995. konačno shvatio da Milošević nije “balkanski kasapin”, kako ga je propaganda predstavljala. Zapadni političari i komentatori su ga opravdano počeli označavati kao “nezaobilazni faktor mira”. Postojao je i predlog da mu se dodeli Nobelova nagrada za mir.

Prema prihvaćenoj priči, jedini oružani sukob u kome je Srbija pod vođstvom Miloševića stvarno učestvovala bila je neophodna antiteroristička akcija na Kosovu 1998. i 1999. godine, koju je vodila policija protiv albanskih separatista. Milošević je pokušao da se sporazume s njihovim liderom Ibrahimom Rugovom, čak su i nešto potpisali, ali je Rugovu zasenila grupa gerilaca u organizaciji UČK, odlučna da Kosovo odvoji iz Srbije. Međunarodna zajednica je organizovala i konferenciju u francuskom zamku Rambuje, na kojoj se jasno videlo da SAD, predstavljane ministarkom Madlen Olbrajt, koja je patološki mrzela Srbe, favorizuju poseban status za Kosovo. Milošević zato nije ni išao u Rambuje već je tamo poslao kadrove nižeg ranga.

Dalje se podseća da su postignuti i dobronamerni sporazumi u vezi s Kosovom, gde je Milošević napravio velike ustupke, ali se onda desilo nešto čudno. Najnovija Savezna Republika Jugoslavija se krajem 1998. iznenada našla pod pritiskom zbog rešavanja pitanja Kosova i Metohije i napadnuta je marta 1999. godine. Vojska se hrabro borila i u tom sukobu pobedila NATO, ali je cena pobede i mira u regionu bila ustupanje uprave nad Kosovom i Metohijom strancima, oličenim u NATO i Evropskoj uniji. Albanski političari su, uz saglasnost zapadnih vlada, ovaj ustupak protumačili kao pristajanje na nezavisnost Kosova i Metohije. Budućim istoričarima ostaje da razreše misteriju u vezi s nekim leševima, nađenim posle blizu Beograda i u nekim drugim lokalitetima u užoj Srbiji, za koje neki tvrde da su ubijeni Albanci. S obzirom na ranija iskustva (npr. Račak), može se pretpostaviti da je reč o provokaciji.

Iz ovakve prezentacije događaja sledi da su Milošević i njegove vlade u Jugoslaviji i Srbiji samo reagovali na spoljne pritiske i ugrožavanja i vodili doslednu miroljubivu politiku prema inostranstvu i otcepljenim državama. Oni su čak i prekinuli odnose s Radovanom Karadžićem kada je ovaj odbio da potpiše Vens – Ovenov plan o okončanju sukoba u BiH. Milošević je kasnije lično potpisao Dejtonski mirovni sporazum, koji je doveo do kraja rata u BiH. Kasnija Karadžićeva sudbina nije zavisila od Srbije. Njega je, po nalogu Zapada, zamenila Biljana Plavšić.

Zvanično predanje priznaje da je Milošević izazvao veliku štetu, ali da ju je naneo isključivo Srbima. Oslanjajući se na nepouzdane savetnike i prepuštajući se uticaju JUL-a, partije koju je osnovala njegova ambiciozna žena, pod čijim se neshvatljivim uticajem našao, dopustio je da dođe do međunarodnih sankcija, hiperinflacije i pada standarda. Neki njegovi najbliži saradnici, kojima je bio poveren važan zadatak da državna sredstva sklone u inostranstvo, izdali su ga i prisvojili novac. Postoje indicije da je Milošević, bar neko vreme, bio namamljen da radi za jednu američku tajnu službu, naklonjeniju Srbima – navodno pod uticajem srpske dijaspore. Ovo se ispostavilo kao velika prevara, kao i ranije dovođenje američkog državljanina Milana Panića za predsednika srpske vlade.

Ove okolnosti su verovatno dovele dotle da 24. septembra 2000. Milošević malom većinom izgubi na izborima za Predsednika Jugoslavije. Ovaj poraz je protumačen i kao poraz njegove partije i njenih saveznika u Srbiji pa je januara 2001. došla na vlast vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem, koja je počela da daje neopravdane ustupke Zapadu, među kojima je i izručenje samog Miloševića Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, gde mu je dugo suđeno i gde je bio ubijen ili umro.

Prema rodoljubivoj verziji, Milošević i njegovi najbliži saradnici nisu umešani ni u jedan zločin izvršen prema nesrbima. Nema ni traga od dokaza da su ih naredili. Jedina krivična dela koja se Miloševiću mogu staviti na teret učinjena su protiv Srbije i Srba. Sasvim je verovatno da je prisvojio jedan plac, da je njegova supruga preko veze obezbedila stan svojoj bedinerki a da je njegov razmaženi sin nekažnjeno prekoračivao dozvoljene brzine, izbegavao vojnu obavezu i tukao neke svoje vršnjake. Možda bi se Miloševiću mogla staviti na teret i neka ubistva, ali još nije jasno da li ih je naredio ili podsticao na njih jer istraga nije gotova a navodne žrtve su bili jedan visoki komunistički funkcioner, jedan novinar sumnjive prošlosti i jedan egzaltirani opozicioni lider, razočaran uklanjanjem iz vlade i najverovatnije kolateralna žrtva mafijaškog drumskog obračuna. Ako se moralo suditi Miloševiću, trebalo mu je suditi u Srbiji. Umesto toga, odveden je u Haški tribunal, koji je Savet bezbednosti UN osnovao još 1993. samo da bi sudio Srbima. To se vidi iz velikog broja optuženih Srba, kojima je reda radi dodato nekoliko Hrvata i Muslimana, od kojih ovi poslednji dobijaju smešno blage kazne.

Po izloženom široko prihvaćenom viđenju, ko god danas napada Miloševićevu politiku prema inostranstvu i ostatku bivše Jugoslavije, ne napada Miloševića nego blati Srbiju.

Peščanik.net, 23.09.2008.

TEMA – JUGOSLAVIJA