Radio emisija 01.03.2013, govore: Dubravka Stojanović, Srđa Popović i Vladimir Pavićević.

Svetlana Lukić: Avionom vlade Srbije iz Haga nam se vraća Miloševićev načelnik generalštaba Momčilo Perišić. Izgleda da neće biti ni crvenog tepiha ni svečanog dočeka. Perišića niko ne voli, ni Miloševićevi, ni Šešeljevi, ali ni Đinđićevi naslednici. Svima je za nešto poslužio, a sada će mu biti priređena najskromnija moguća dobrodošlica.

Načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije u vreme najvećih zločina u Bosni i Hrvatskoj, po oceni žalbenog veća Haškog tribunala ni za šta nije odgovoran. On je, u ime Srbije, prekodrinskoj braći pomagao samo u „opštim ratnim naporima“, nijednom od onih hiljada oficira koje je slao u Bosnu i Hrvatsku nije naredio da počine zločin, a ako su ga oni i počinili, za to su odgovorni Martić, Karadžić i Mladić. Načelnik generalštaba im je, u ime Srbije, samo redovno slao oružje, municiju, cigarete i plate, da prehrane svoju nejač – tuđa nisu bila pod njegovom komandnom odgovornošću.

Zajednički imenitelj svih prvih reakcija na oslobađajuću presudu, osim porodica srebreničkih žrtava, jeste da se ona mogla očekivati. Perišićeva sloboda nije iznenadila ni Veselina Šljivančanina, ni Natašu Kandić, ni Ivicu Dačića, ni hrvatskog ministra branitelja Marića. Šta smo to propustili da vidimo mi, koji smo još jednom neprijatno iznenađeni haškom pravdom? Propuste tužilaštva, politikanstvo žalbenog veća, strah zapadnih komandanata sadašnjih vojnih operacija širom sveta da pomaganjem neke strane vojske ne postanu sledeći stanovnici Ševeningena? Ili sve to zajedno?

Predsednik vlade Dačić je presudu proglasio velikom pobedom Srbije i srpskog naroda, jer je dokazala da Vojske Jugoslavije nije izvršila agresiju na BiH i Hrvatsku. A pobeda je i njegova, lična, jer će njome zauvek ućutkati sve one koji ga sapliću na putu ka Briselu, stalno ga podsećajući na njegovo služenje Miloševićevoj zločinačkoj politici. Ivica Dačić sada ima i overeni sudski dokaz, i to od antisrpskog Tribunala, da Srbija kojoj je on verno služio nema nikakve veze sa ratnim zločinima u Bosni i Hrvatskoj. A i za Kosovo ćemo se nekako izvući – neprijatno bi bilo da zapad u trenutku dok Srbiju primorava da se odrekne teritorijalnog integriteta, suvereninteta, ognjišta i kolevke, osuđuje njene političare, vojnike i policajce.

Odlukom sudskog veća Teodora Merona posebno je zadovoljan naš zamenik tužioca za ratne zločine. Ova presuda, kaže Bruno Vekarić, dokazuje da Srbija i njena vojska nemaju veze sa ratnim zločinima Mladićeve i Karadžićeve vojske. Posebno ga veseli što presuda pokazuje da je Miloševićev načelnik generalštaba za vreme granatiranja Zagreba, rata u Mostaru, opsade Sarajeva i genocida u Srebrenici, poštovao sve običaje rata, zakone ratovanja i sve međunarodne konvencije. Od Dačića, Šljivančanina i ostalih Miloševićevih saradnika moglo se očekivati olakšanje posle oslobađanja Perišića, ali ne i od zamenika tužioca za ratne zločine. On je čak imao potrebu da kaže kako tokom svih ovih godina, dok su on i njegovo tužilaštvo naporno tragali za zločincima, nikada, ni u jednom predmetu, ni u tragovima, nije naišao na ime Momčila Perišića. Da li Vekarić stvarno misli da se, svih ovih godina, nije videlo koliko se tužilaštvo trudilo da se Vojska Srbije i njeni oficiri ni slučajno ne povežu sa ratnim zločinima, na primer u Vukovaru. Sve se završavalo na poludelim dobrovoljcima koje niko nije kontrolisao, a najmanje srpski oficiri. Na kraju će ispasti da su ceo rat osmislili i vodili Sloba, Mira i paravojne formacije. Kako je on pod lipom u Požarevcu, ona politički azilant u Podmoskovlju, a dobrovoljci, psi rata, uobičajeni dekor ratnih operacija, onda je sve u redu. Pravda je, u globalu, zadovoljena i život može da teče dalje.

Priča o Perišiću će se završiti čim sleti na beogradski aerodrom. Žene i ćerke ubijenih u Sarajevu ili Srebrenici okrenuće se Alahu kao poslednjoj žalbenoj instanci, Hrvati će, kao novopečeni Evropljani, pokazati dužno poštovanje prema odlukama jednog međunarodnog suda, a mi ćemo se okrenuti budućnosti, jer valja stići Hrvate u EU. U međuvremenu, njihov ministar branitelja Matić, nezadovoljan time što domovinski rat, sa sve Gotovinom i Markačem, nije dovoljno vrednovan u školskom sustavu, najavio je da će u okviru školskih programa ubuduće biti obavezno da mali Hrvati makar jednom godišnje posete bivše ratište najbliže njihovoj školi. Na primer, mali Zadrani će posećivati Maslenicu. Nije rekao gde će ići mali Splićani, u Loru ili negde drugde.

Ako je oslobađanje Gotovine u Hrvatskoj shvaćeno kao dokaz kristalno čiste pobede u domovinskom ratu, o kojoj će sada deca i na terenu slušati od svojih nastavnika povjesti, zašto onda mi ne podignemo kredit od ERDB-a, da renoviramo bombardovanu zgradu generalštaba i da Perišiću damo da u njoj otvori srpski West Point. U skladu sa Vekarićevim tumačenjem oslobađajuće presude, Perišić bi buduće oficire mogao da uči predmet Poštovanje običaja rata, s posebnim akcentom na poštovanje Ženevske konvencije.

Na početku današnje emisije slušate prvu reakciju advokata Srđe Popovića na oslobađajuću presudu žalbenog veća, u kojoj je, da vas podsetim, mišljenje izdvojio jedino kineski sudija, što našim kineskim prijateljima nećemo oprostiti. Govori Srđa Popović.

Svetlana Lukić: Perišić se vraća iz Haga; podsetimo samo da je bio osuđen na 27 godina, a onda je žalbeno veće izreklo oslobađajuću presudu. Ne znam koliko ste imali prilike da čujete obrazloženje, ali tu se kaže da je on kao načelnik generalštaba pomagao opštim naporima Vojske Republike Srpske, ali da nije utvrđena nikakva konkretna veza i odgovornost za to što su tamo činjeni zločini od strane vojske RS.

Srđa Popović: Pa dobro, to je malo besmisleno, i samo obrazloženje, ako ništa drugo za sve te zločine je odlično znao i on je nastavljao da pomaže, kako oni to kažu, napore. A taj 30. i 40. komandni centar služio je u stvari za upućivanje oficira JNA, koje je i dalje plaćala srpska država, da se bore na teritoriji Bosne. Sam Karadžić je nekoliko puta, gledao sam te intervjue, objašnjavao da bez pomoći Srbije i srpske države ništa od svega toga ne bi bilo moguće, ni formiranje te Republike Srpske. Na Vrhovnom savetu odbrane Perišić, a tu su bili i svi ostali: Bulatović, Milošević… i sami su shvatali da to može da bude vrlo kritično, da se uspostavi odgovornost Srbije za zločine koji se dešavaju u Bosni. I ja sam jednom pisao o tom zapisniku i mislim da je vrlo ilustrativno da se vidi kako su oni pokušavali da tu činjenicu sakriju i da su bili svesni da su odgovorni za sve ono što se dešava.

Na kraju krajeva, ta vojska ne bi ni postojala da nije u Beogradu bila doneta odluka prvo da se jedan deo ljudstva, tobož samo oni koji su rođeni u Bosni, ostavi da tamo ratuje, ali i nešto što je mnogo značajnije: tu je napravljeno jedno vojno krivično delo, tu je ostavljeno naoružanje JNA na teritoriji druge države. U tom trenutku Bosna je bila međunarodno priznata država.

Shvatam ovo kao što sam razumeo i oslobađanje Gotovine i Markača, i oslobađanje Haradinaja, i oslobađanje Orića. Svakom je tu nešto poklonjeno, a naročito se pazilo da ne ostanu optužene države: Hrvatska za Oluju, Srbija za genocid u Srebrenici i, sada preko ove presude Perišiću, i za sve zločine koji su činjeni po Bosni. Jasno je da tu ne može da se utvrdi direktna linija komandovanja, ko je kome šta naredio i ko je konkretno bio žrtva tih naredbi. To se i ne očekuje.

Mislim da je to na onoj liniji na kojoj se sve vreme u zapadnoj diplomatiji raspravljalo i tokom rata: kako da se to okonča i da li je važnije da to bude pravedno rešenje ili je važnije da se postigne kakav takav mir. I mislim da je politička odluka na kraju bila da ne treba da se ostavljaju takvi repovi i da se daje povoda za neke buduće revanšizme i da svako treba da dobije neki poklon: Hrvati za Oluju, mi za Srebrenicu, itd. To je jedno vrlo neprincipijelno i pogrešno politizovanje i u ovom poslednjem koraku Haški tribunal se pokazao stvarno kao politički sud.

Svetlana Lukić: Da se vratimo samo na onu sednicu i zapisnike Vrhovnog saveta odbrane. Dakle, tamo se govori o 1.600 do 3.000 oficira koje je Perišić kao načelnik generalštaba poslao u Bosnu.

Srđa Popović: Tako je, i ja mislim da je baš Perišić po tom zapisniku bio taj koji je pokrenuo to delikatno pitanje, da je to vrlo nezgodno i da to može da bude činjenica na kojoj bi se zasnivala odgovornost JNA za zločine u Bosni. I onda oni tokom cele te sednice razgovaraju o tome kako da zamaskiraju tu činjenicu. Njima je tekao staž kao oficirima JNA. Oni su plaćani kao oficiri JNA. I naravno da je nad njima postojala kontrola. Na kraju krajeva, oni su mogli biti povučeni u svakom trenutku, o čemu je odlučivao generalštab. Tako da ne vidim kako Perišić može da objasni, kad je znao šta se dešava u Bosni, a naravno da je znao – da je i dalje slao te vojnike, potpuno svestan kakav to vojni napor on tamo pomaže.

Svetlana Lukić: Jedna stvar unosi malu zabunu. U prvim reakcijama nekih ljudi koji su podržavali rad Haškog tribunala, postoji obrazloženje ove presude koje mi nije jasno i koje glasi otprilike ovako: da je to logična posledica, naravno ne samo oslobađajuće presude Markaču i Gotovini, nego da je ova oslobađajuća presuda na liniji odluke Međunarodnog suda pravde da Srbija nije odgovorna i da nije učestvovala u genocidu u Bosni i Hercegovini. Ali ta presuda je doneta 2007, a tek 2011. Perišić je osuđen na 27 godina. Ne razumem kako sada 2013. može da se govori da je ova oslobađajuća presuda logična posledica odluke MSP-a?

Srđa Popović: Mislim da tu postoji želja da se okonča i da se zatvori taj sud već jedanput. Mislim da se taj sud umorio, da on više nije ni finansiran kako treba i mislim da je glavni politički motiv koji se pojavio, možda skorijeg datuma, da svakom treba nešto oprostiti i da će se tako lakše uspostaviti mir među tim bivšim zaraćenim stranama. Mislim da je to naopaka logika, ali ja to tako razumem.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije vraćamo se sadašnjim temama, jer su devedesete, kao što vidimo, svima postale dosadne, osim na dan-dva. Govori politikolog Vladimir Pavićević.

Vladimir Pavićević: Pitanje koje je bilo deo polemika ovih dana ticalo se i toga da li je kosovsko pitanje za nas u Srbiji rešeno. Neki su ljudi govorili da je kosovsko pitanje toliko važno da sada moramo da se posvetimo samo njegovom rešavanju, a onda su neki drugi govorili da moramo uporedo sa tim kosovskim pitanjem da radimo i nešto drugo. Kosovsko pitanje jeste rešeno kada se posmatra iz tačke koja je van Srbije. Kada uzmete tu perspektivu ja mislim da je očigledno šta je sa kosovskim pitanjem. Međutim, kada se posmatra iznutra moj je utisak da se i dalje oko tog pitanja na neki način lomi budućnost Srbije. Zašto to kažem? Zato što imam osećaj da iz ove tačke u kojoj smo sada, koja se tiče neke opšte orijentacije, da mi ponovo možemo sutradan da odemo i ovamo i onamo, da uopšte nemamo neku čvrstu tačku koja jasno pokazuje da smo se usmerili, evo, da kažemo sada, ka nekom zapadu, ka EU.

Ne, nego čitava ta politička klika i dalje čuva mogućnost da napravi neku vrstu zaokreta, da se vrati na ovamo ili da ode udesno, ulevo, nemamo dogovor kuda ćemo. Zato sam smatrao da bi bilo dobro u Srbiji danas da prvo vidimo šta je situacija oko tih pregovora sa Kosovom. Jer, kada čitamo štampu iz Prištine onda vidimo da oni kažu da nema nikakvog razgovora o statusu, niti oko podele Kosova, nego da se dogovaraju neka pitanja oko toga kako da se normalizuju odnosi dve države. A opet, kada dođu naši političari, čak i ovi koji pominju tu stolicu u UN, oni, pak, govore uglavnom da se tu radi o pregovorima oko neke autonomije u okviru kosovske autonomije. Da li postoji percepcija kosovske situacije koja nam govori šta se tačno tu dešava? Mi sada možemo da govorimo samo pod kojim uslovima će Srbija da prizna nezavisnost Kosova. I samo je pitanje da li predstavnici Srbije u tim pregovorima još uvek imaju neke moći da za eventualno i de fakto i de jure priznanje dobiju nešto zauzvrat.

Druga stvar se tiče neke vrste merenja rada ove nove vlade. Ako sudimo samo na osnovu kosovskog kriterijuma onda mislim da možemo da kažemo da se tu nešto pomerilo. Međutim, pitanje je da li je kosovski kriterijum dovoljan za merenje tog rezultata. Ja mislim da nije. Ako se usmerimo ka pitanjima koja se tiču delovanja institucija, njihovog osnaživanja, reformi u različitim oblastima, ako ta merila sada kandidujemo kao neka na osnovu kojih bismo sudili o aktivnostima ove vlade, ja mislim da bismo mogli da tvrdimo da prisustvujemo politici kontinuiteta. Tu je dovoljno pogledati ove druge redove, SPS-a i SNS-a, i načina na koji se oni ponašaju. Opet imate saopštavanje packi ovoj, da je tako zovemo, građanskoj Srbiji tokom ovih 8 ili 9 meseci, ‘e, mi smo uspeli sada kosovsko pitanje i šta sad vi hoćete’. Pa, ne možemo mi sada da ućutimo zbog toga što si ti napravio jedan korak oko tog kosovskog pitanja, a sa ove druge strane, sve što se tiče svakodnevnog života sve, apsolutno sve stoji.

I ne samo to, nego imate i oko ovih ljudi koji su prvi ešalon izvesne problematične pristupe. Na primer, ponašanje predsednika vlade. Njegovo ponašanje oko te afere takođe otkriva potpuno odsustvo želje da se nešto stvarno promeni. Na primer, taj Radulović se prvo pojavio kao početak afere i Ivica Dačić, koliko se ja sećam, najpre je saopštio da on nema pojma ni da li se sastajao i šta je tu bilo itd. Nakon toga se pokazalo da se sastajao. Onda se pojavilo to da eto, on se ipak sastajao, ali nije bio svestan ko je to. Na kraju, evo, pre neki dan je u jednoj emisiji rekao da je sa tim čovekom vodio neke privatne razgovore. I sad ja mogu još jednom da se uverim u to da taj čovek na primer, stvarno ne želi da se služi istinom kada komunicira sa nama. Plus, sada Ivica Dačić u istoj toj emisiji kaže ‘pa, zar vi mislite da bih se ja prodao za Blekberi telefon’. Znači, Blekberi nije dovoljan, ali ako bi bilo nešto više onda bi on možda razmislio da se ipak proda. Možda je Blekberi bio jedan deo tih razgovora, a možda je nešto drugo ipak bilo deo nekih širih razgovora. Zapravo, sve što taj čovek radi stalno stvara sumnju. Zbog toga smatram da prema njemu, pa kao i prema drugim ličnostima koje imaju neku političku moć moramo da sadržimo strašni oprez bez obzira što možda konstatujemo da su pomerili neku stvar oko jednog pitanja.

Ili na primer, Aleksandar Vučić, moj je utisak da bi on sada stvarno želeo da stekne i poverenje ovog dela građanske Srbije, i to pre svega mislim zbog objektivnog osećaja da je on jedan od ljudi koji je veoma doprineo potpunom urušavanju svega što mi ovde imamo i što smo imali pre 20 godina. Dakle, on je učestvovao sa ljudima u rušenju Srbije kao države, a da ne govorim sada o nekakvim odnosima u društvu, sistemu vrednosti, ideala itd. Moj je osećaj da bi on hteo da se malo odvoji od toga, da mu se izbriše sve što je bilo ranije i da sada kažemo ‘e, to je novo lice Srbije’. On, kada priča počinje da prede, to je jedna potpuna transformacija u svakom smislu. Međutim, da li u toj transformaciji nešto nedostaje u smislu mogućnosti da on malo snažnije potvrdi tu svoju novu orijentaciju? Pa okej, ako je nova orijentacija, dobro je što postoji nova orijentacija, ne zaboravljamo ono što je bilo, zna se s kim se tu ima posla.

On sada gradi novi imidž preko borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Da li je on tu borbu utemeljio na nekim idejama i mehanizmima koji nas usmeravaju ka tome da vidimo da se to tiče reformi unutar društva? Ako bi on bio prvi čovek koji bi borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala smestio u neki pravni okvir, da nam kaže ‘moja ovlašćenja su ta, ta, i ta, na osnovu tih ovlašćenja vi kao građanke i građani Srbije možete da sudite da li ja poštujem pravo ili ne, da li sam zagovornik vladavine prava ili ne, a ne da li ja sam ujutru procenio s kim ću da se obračunam, s kim neću’. To je apsolutno izostalo, on i dalje deluje tako da stvara za sebe jedno polje koje je potpuno neoivičeno bilo kakvom mogućnošću provera i kontrole. Pazite šta je on uradio, to je za mene jedan neverovatan gaf, naročito za nekoga ko traži osnovu za novi legitimitet.

U sred te afere, pojavio se sa izjavom u kojoj je maltene amnestirao Ivicu Dačića za susrete s Radulovićem. Zašto bi on to radio? On to može da radi zato što nemamo nikakav osnov, ništa za šta bismo se uhvatili pa da kažemo ‘e, na osnovu toga i toga bi možda mogao to da radiš, a na osnovu toga ne možeš to da radiš’. Sada možemo samo da strepimo da on uvećava svoju moć. Ta moć može da bude usmerena i ka dobrom cilju, ali ko je garant da će cilj biti takav? Zašto bismo čak i taj dobar cilj stavili kao nešto u odnosu na šta će korišćenje bilo kakvih mehanizama da bude opravdano. Mislim da je vrlo važno da se u odnosu na Vučića i Dačića vodi rasprava, ali da zauzmemo stav da nema zaborava za delovanje u ime institucija jedne države koje podrazumevaju veliku moć, a da rezultat tog delovanja bude pljačka, korupcija, ratni zločini, ubijanje. I da ti kao jedinu refleksiju na to što si radio imaš promenu neke opšte politike, a i ona nije baš toliko izvesna. Ja mislim da taj zaborav ne bi mogao da nestane čak i onda ako bi Vučić došao danas i rekao da ga je sramota za sve to što je radio, a ne ovako da se u mešanju tih karata svako danas u Srbiji može poistovetiti sa bilo čim.

U Srbiji danas imamo anesteziju nade. Uspavana je kod građana Srbije i nada da je moguće da žive pristojnim životom u svojoj zemlji. I ne samo da je uspavana, nego su neki ljudi, to su ovi političari koji su povezani sa biznismenima, vrlo smišljeno građanima oteli ideju da u sopstvenoj državi uopšte možemo da živimo nekim prosperitetnim životom. Dakle, ta ideja nam je oteta. Oni su stvorili jednu posebnu državu za sebe, sve resurse su obezbedili za sebe, mi nemamo nikakvog dodira sa tim resursima i istovremeno svi oni nastupaju tako da im je, što se kaže, Platon draži od istine. Čim vi negujete taj pristup, to znači da u odnosu na građane stvarate jednu ogradu, imate svoj život, svoj svet uživanja, a građani su u ovom stanju anestezirane nade, udaljeni od te istine, jer taj Platon, taj neki arbitar, on je taj koji raspolaže istinom i svi njemu veruju.

Kako se desilo da budemo dovedeni u to stanje? Imamo posla sa jednom klikom koja je politiku pretvorila u biznis, a nju čine i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić i Dragan Đilas i Čedomir Jovanović i Rasim Ljajić, svi oni. Mislim da su ključne karakteristike te klike nesposobnost i neodgovornost. Neodgovornost proizilazi iz razumevanja politike kao biznisa, jer on nema osećaj odgovornosti ka građanima, on ima samo osećaj odgovornosti ka sebi. A nesposobnost se manifestuje preko nekoliko stvari. Imamo sada, neki kažu, politiku stvarnog usmerenja ka Evropi, a drugi kažu poigravanja sa tim. I jedna i druga teza imaju osnova. Na primer, ovi koji kažu stvarno usmerenje ka Evropi kažu ‘Okej, ali evo, imamo kosovsko pitanje koje se rešava, plus, vidiš da se stalno iščekuje taj datum za početak pregovora o članstvu’.

Međutim, sa druge strane, imamo pamfletsku politiku koja budući da je oslonjena na ove dve stvari apsolutno zaobilazi sve druge aspekte života građana Srbije. Na primer, SNS, do sada tamo nisam uspeo da otkrijem nijednog ozbiljnog ekonomistu koji bi sada se malo uključio i reagovao na to kako da se pokrene privreda u Srbiji. U najvećoj stranci imamo tu potpunu prazninu, oko jednog segmenta života koji je možda i najvažniji. Ta pamfletska politika je malo i estradna i marketinška, tiče se kriminala i borbe protiv korupcije itd, u okviru koje imamo izvesne rezultate, ali nedovoljne. Dok je DS bila na vlasti ona je institucionalizovala fasadnost naše demokratije. Međutim, ovi kada su došli oni su dovršili tu fasadnost institucionalizujući je. Neverovatno kako se ti političari i to najvažniji, najodgovorniji, predsednik vlade, republike i taj potpredsednik vlade, na koji način se oni poigravaju sa pitanjem ustava, zakona itd. Oliver Antić, koga se sećam kad sam bio student osnovnih studija na Fakultetu političkih nauka, kada smo ’96. i ’97. protestovali, pa svake godine smo imali neku vrstu protesta protiv zakona o univerzitetu itd. On se tu izdvajao kao dekan Pravnog fakulteta koji je sa fakulteta proterivao ne samo profesore koji su bili misleći, nego i studente koji su imali hrabrosti da podnesu nekakav zahtev, peticiju itd. I pazite, sada predsednik republike Tomislav Nikolić, angažuje tog čoveka da ga savetuje i onda kada opet sam, bez da je pritisnut, odluči da napravi neku platformu u platformu i stavi niz odredbi koje su neustavne. Pitam se čemu služi taj predsednik republike, šta je njegova funkcija, čemu služe ti savetnici.

Čovek koji pokušava unutar tog kruga moćnih ljudi u politici u Srbiji da se izdvoji po nekim drugim karakteristikama, a to je Aleksandar Vučić, je na isti način uvezan u tu mrežu. Pazite, kada on dođe i kaže da Kosovo ne može da bude prepreka evropskoj integraciji Srbije, sledeća rečenica koju bi trebalo da izgovori treba da bude ‘to znači da moramo da menjamo ustav’. Ako ti ne menjaš ustav, pa ti onda ovim tzv. legalistima, raznim ljudima koji su okupljeni oko DSS-a i organizacija koje sebe nazivaju desničarskim, obezbeđuješ priliku da te stalno kritikuju da gaziš pravo, jer si ti glasao za to da u ustavu stoji da Kosovo ne može da se rešava drugačije nego da ostane deo Srbije. I sad, kad imaš drugačiji pristup rešavanju kosovskog problema nije dovoljno da kažeš ‘evo, rešavam’, da pošalješ Ivicu Dačića da pregovara, nego je neophodno da kažeš ‘ moramo da menjamo naš osnovni ugovor’.

U jednom momentu nastala je priča oko prekomponovanja vlasti u Srbiji u lokalnim sredinama, da se lokalne vlasti pripodobe centralnoj vlasti. Ne znam da li se ti sećaš, ali u Baču je nastao veliki okršaj između ovih iz DS-a i ovih iz SNS-a oko toga ko će tu da uzme vlast. I onda je došao Vučić sa jednom zanimljivom tezom, i rekao ‘u Baču je situacija čista, moral je na strani nas naprednjaka, ali je pravo na strani njih demokrata’. I onda je postavio pitanje šta da uzmemo kao merilo. On vrlo dobro kaže ‘mi ćemo da poštujemo pravo’. Ja kažem ‘bravo, to je okej da u Baču važi pravo’, ali kada se formira vlada Srbije to isto pravo ne važi. Ima tamo niz ministara, pa i iz njegove stranke, koji su se poigravali sa zakonom, na primer ovaj ne plaćajući porez državi. I sad, taj čovek dođe i kaže ‘jeste, nisam plaćao, nisam imao pare da platim’, a Vučić kaže ‘pa, dobro, ako već nije imao para i nije mogao da plati, hajde, neka bude ministar’. Pa, kako?

Kako možeš da pomiriš to da čovek koji krši zakon bude ministar, zar nisi imao nekoga drugoga? A u Baču da iskoristiš situaciju da sebe prezentuješ kao nekog zagovornika vladavine zakona. Pravo ne mora da važi za sve, nego će u zavisnosti od one političke moći da se primenjuje ova odluka ili ona odluka, što znači da smo zapravo prepušteni nečijem voluntarizmu. Kao što je sto posto da postoji apatija među građanima, tako je sto posto da u ovom trenutku najveću podršku i moć u Srbiji ima Aleksandar Vučić. Za mene je pitanje sledeće – ako živimo u stanju fasadnog prava kako sad treba da se postavimo prema tom čoveku. Čak i da je on veoma blagonaklon prema nekakvim evropskim idejama, da smo mi sto posto sigurni, pa ne možeš da imaš tu moć koja je nekontrolisana, moramo nekakva uzda da ti stavimo.

Sada se približava godišnjica od ubistva Zorana Đinđića i to je sada već deset godina od atentata. Čitajući vesti i prateći šta se dešava suočio sam se odjednom sa gomilom nekih najava, o organizovanju raznih događaja. Stekao sam utisak da nema ko danas neće organizovati nešto da bi učestvovao u obeležavanju godišnjice ubistva Zorana Đinđića, što je najstrašniji događaj u savremenoj istoriji Srbije. Kako je to moguće da danas postoji utrkivanje oko grabljenja te srebrnine, oko nekog nasleđa Zorana Đinđića, pre svega političkog, kada smo od 2003. godine imali i neke procese koji su se ticali mogućnosti da se utvrde dodatne činjenice, pa i dodatna odgovornost za to pod kojim uslovima se desilo to ubistvo. Tada ste mogli da primetite veoma mali broj aktera koji je bio zainteresovan da se ta istina zaista utvrdi.

Umesto toga meni se čini da danas imamo onu sliku Nušićeve ‘Ožalošćene porodice’ u okviru koje jedan gleda da zagrabi budilnik koji zazvoni u trenutku dok ovaj drugi uzima poslužavnik, svi tu nešto kriju. Svako hoće da se ogrebe o nešto što se tiče ličnosti i političkog delovanja Zorana Đinđića. U tom kontekstu posmatram sada i ovu ideju da se organizuje šetnja za Zorana Đinđića 12. marta, koju inače LDP svake godine organizuje, ali sam shvatio da će ove godine ta šetnja da okupi ne samo članove i članice LDP-a i simpatizere, nego da će u toj šetnji učestvovati i Dragan Đilas i da tu postoji čitav spisak još nekih ljudi koji bi trebalo da dođu i da postoji veliko interesovanje. Pitao sam se čime je na primer Dragan Đilas i DS koju danas vodi zaslužila da se stavi na čelo kolone koja treba da obeleži i podseti na značaj Zorana Đinđića.

Sve što je DS radila u vremenu kada je Dragan Đilas bio zamenik predsednika bilo je suprotno onome što su bile ideje Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je imao ideju brze, koliko je to moguće naravno, modernizacije Srbije. To je inače dug proces, ali postoje stvari koje možemo relativno brzo da uradimo. Na primer, jedna od tih stvari je članstvo u EU što je pre moguće, a vidimo da je DS u vremenu kada je Đilas bio njen zamenik predsednika i Boris Tadić predsednik, uradila sve što je mogla da maksimalno uspori put Srbije ka EU. LDP je na primer učestvovao u privatizaciji čitave jedne grane vlasti, pravosuđa, što nema šanse da bi mogla da bude tačka ni u programu, ni u delovanju Zorana Đinđića.

Ta šetnja je zapravo način da se pokuša napraviti jedna nova mobilizacija ljudi i da se to nastoji uraditi maltene zloupotrebom imena Zorana Đinđića. Zato mislim da u takvoj šetnji, sa akterima koji su se nama legitimirali kao veliki prevaranti, zaista ne vredi učestvovati. Umesto toga, na primer, evo, postoji jedan događaj na Fakultetu političkih nauka, gde već nekoliko godina imamo školu političke filozofije Zoran Đinđić, gde dolaze ljudi iz regiona. I šta oni rade? Ne glorifikuju Zorana Đinđića, nego rade ono ja mislim što bi Zoran Đinđić kao državnik sam primenjivao. To je kritički pristup u odnosu na ono što je pre svega bilo političko delovanje Zorana Đinđića. Mislim da je to dobar pristup, da vidimo šta ćemo sa tim nasleđem itd. 11. marta na Fakultetu političkih nauka biće organizovana konferencija o filozofskom i političkom nasleđu Zorana Đinđića, gde je upravo takva podela napravljena kako bi se pokazalo da je Đinđić bio drugačiji od svih ovih političara sa kojima danas imamo posla po tome što je uspevao da u svoje političko delanje unese neku vrstu intelektualnog osnova.

Dakle, prvo je tu nastalo jedno promišljanje, jedna vrsta analize i na osnovu toga je čovek pokušavao da menja srpsko društvo. Da se nije desilo to ubistvo verovatno bi te promene bile relativno brze, sigurno bismo danas bili nešto napredniji, nešto bolji da se to nije dogodilo. Mislim da moramo da negujemo tu vrstu ozbiljnog pristupa, pa da onda vidimo šta je tačno doprinos Zorana Đinđića i kao filozofa. Za nas kao članove ovog društva, pojedinci koji delaju u okviru tog društva, pa se sada i organizuju, da vidimo šta je značajno u njegovom nasleđu u tom smislu. Ja bih pre bio za takvu vrstu pristupa, pa makar i nemali od toga odmah neku direktnu korist u političkom smislu, već da utičemo na to da se nekakav nivo političke kulture i razmišljanja i diskusija u Srbiji izdigne na jedan viši nivo.

Svetlana Lukić: Na sajtu Peščanika je od sinoć tekst Dubravke Stojanović pod naslovom Zašto se opet ne osećam dobro posle presude suda u Hagu. Ovo je u stvari jedan eksperiment u kojem je Dubravka Stojanović povodom oslobađajuće presude generalu Perišiću u svom tekstu napisanom povodom oslobađanja Gotovine zamenila njihova imena i unela neke male izmene. Ovaj eksperiment sa zamenom generala izveden je pod radnim naslovom Obucite Cicu.

Sa Dubravkom smo inače za ovu emisiju napravile razgovor povodom njene najnovije knjige Iza zavese. Posebno nas je zanimalo deo pod naslovom Iza muškaraca u kome Dubravka govori o položaju žena i dece u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Tada su, a nismo od toga daleko odmakli ni danas, srpski domaćini u vladi i skupštini snatrili o ostvarenju nacionalnih ciljeva dok su im žene i deca skapavali od bolesti i zapuštenosti. Dok budete slušali Dubravku lako ćete prepoznati koliko je u stvari logično i sve ovo nasilje nad ženama i decom o kome slušamo svakog dana.

Dubravka Stojanović: Da bismo razumeli zašto se tako lako vratimo negde i zašto svaka tekovina lako propadne, moramo pre svega da znamo kako je to bilo. I to i jeste osnovna namera moje knjige koja se zove Iza zavese. Ona se tako zove zato što pokazuje najdublje osnove i društva i politike i sistema vrednosti i načina na koji se razne stvari razumeju. Između ostalog i načina na koji se razume položaj žena i zato u toj knjizi postoji posebno poglavlje koje se zove Iza muškaraca. Devedesetih godina pokrenule smo istraživanja i tu su bila dva zbornika koja je uredila Latinka Perović koji se odnose na pitanje žena, zapravo kao merilo modernizacije društva. Prvo pitanje koje je važno jeste pitanje pravnog okvira kojim je u Srbiji bio utvrđen položaj žena i tim pitanjem se bavila naša pokojna koleginica Olga Popović-Obradović zajedno sa Marijom Draškić, profesorkom Pravnog fakulteta.

Prva stvar je da je pravni položaj žena, kao i u svakoj zemlji, bio uređen Građanskim zakonikom. Ali ono što je za Srbiju specifično to je da je Građanski zakonik, a pogotovo tačke koje su se odnosile na položaj žena, bio na snazi nepromenjen ravno sto godina. Dakle, on je usvojen 1844, što je relativno rano za Evropu, ali su te tačke ostale nepromenjene do 1945. godine kada je ih je izmenila tek nova socijalistička vlast. Dakle, ravno sto godina i to sto najdinamičnijih godina u razvoju sveta. Ove koleginice su ukazale na to da su razne odredbe građanskog zakonika više puta menjane za tih sto godina, ali te baš nikada nisu. I još važnije, da je te 1844. Srbija gotovo prepisala austrijski građanski zakonik, što je tada bila praksa, kao i danas uostalom, da se evropski zakoni gotovo samo prevedu, pa se neke stvari malo izmene. E, naše ove koleginice s Pravnog fakulteta utvrdile su da je baš u tačkama koje se odnose na žene najviše izmenjen austrijski građanski zakonik. Dakle, to je najjači dokaz da je to mesto izuzetno važno i da je zapravo taj čuvar društva koje mi uporno ne damo da se promeni.

Tu je najzanimljiviji položaj udatih žena i on se posebno tretira. I ono što je važno jeste da se udate žene nalaze u grupi maloletnih lica. Ja bih sad samo pročitala taj član da ne bismo to tumačili. Kaže: ‘Maloletnim se upodobljavaju i svi koji ne mogu ili kojima je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati.’ I sad ide preciziranje ko sve spada u tu grupu. Kaže ovako: ‘Takvi su svi s uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva’. Dakle, udate žene ovim jednim članom, pa čak i na poslednjem mestu čak i u okviru ovog člana spadaju u ovu ekipu koju precizno zakon definiše kao zapravo vrlo problematične ljude.

Sve druge stvari i drugi odnosi u porodici i svega ostalog proisticale su iz ovog člana kojim je definisan položaj udatih žena, čime je dalje to značilo da recimo žene ne mogu biti svedok na testamentu, da one ne mogu biti staratelji, da udate žene ne mogu da prime poklon bez odobrenja muža, ne mogu da se školuju, ni da rade bez muževljeve saglasnosti.

Dalja prava su takođe proizlazila iz ovog osnovnog položaja žene kao maloletnog stvorenja. Tako je recimo roditeljsko pravo proisticalo iz toga, jer je samo otac bio nosilac roditeljske vlasti, što je drugim rečima značilo da u slučaju razvoda, deca u potpunosti pripadaju ocu, ali je ipak naglašeno da su vanbračna deca isključivo briga majke. Nasledno pravo je krajnje zanimljivo i proizlazi takođe iz ovog maloletničkog položaja žena, jer nasledno pravo kaže da žena može da nasledi muža samo ako ne postoji niko do dvanaestog naslednog reda. Naravno, u patrijarhalnim porodicama sasvim je nemoguće da ne postoji niko do dvanaestog naslednog reda. Drugim rečima, udate žene nisu imale skoro nikakve nade da naslede svoga muža i zakon je predviđao da udovice ostaju na imanju do kraja svog života, ali je naravno praksa pokazivala da su one najčešće bile izbacivane i sa decom završavale kao beskućnici.

Kada se to pitanje postavi uporedno pravno, ta tačka ne postoji ni u jednom zakonodavstvu bivše Jugoslavije. Olga Popović-Obradović i Marija Draškić su to poredile pokazavši da u Crnoj Gori u običajnom pravu koje je tada vladalo, braća ne izbacuju sestru sa imanja, da su po šerijatskom pravu žene bile oštećene, ali su, za početak, dobijale nazad svoj miraz, i pod dva, dobijale su imovinu koja je dva puta manja od one koju dobijaju muški naslednici, ali su to dobijale jer bez toga one ostaju apsolutno bez egzistencije, dok je u isto vreme u Sloveniji i u Hrvatskoj bilo izjednačeno pravo na nasleđivanje ženske dece ili žena od muževa.

Što se tiče radnog prava takođe u svih ovih sto godina tu je postojala jedna začkoljica u zakonodavstvu koje je uređivalo radno pravo, a po kome su, kako se to kaže, mesto činovnika ili ministarski ukaz, kako se to zvanično zvalo, mogli da dobiju samo oni koji su služili vojsku. Drugim rečima, žene su automatski bile izbačene iz te kategorije, što je opet dalje značilo da žene nisu mogle ministrovim ukazom biti postavljene na mesta državnih činovnika, dakle, mesto lekara, profesora, nastavnika u višim razredima, inženjera, arhitekte.

Tu imamo jedan paradoks, to je ono što obično koriste naše kolege koje hoće da kažu da je kod nas uvek sve bilo u redu, jer se obično kaže ‘ali naše žene su se vrlo rano školovale na visokim školama’, što je apsolutno tačno. I recimo, Velika škola je već 1871. godine dala mogućnost školovanju ženske dece, a posle 1882. i država je davala stipendije za školovanje ženske dece na evropskim univerzitetima, što je apsolutno za svaku pohvalu. Ali ono što je iza zavese, zato se tako knjiga i zove, jeste da kad te žene završe visoku školu one ne mogu da rade adekvatno svom obrazovanju, jer zbog ovog nesluženja vojske, koje je savršena začkoljica koju niko ne vidi, one ne mogu da dobiju položaj koji njima odgovara. Prema tome, one kad se vrate sa završenom medicinom one mogu biti samo medicinske sestre. Kad se vrate kao završeni inženjeri one mogu biti crtači u biroima ili kad se vrate sa nekih filozofskih fakulteta ili filoloških one mogu biti samo učiteljice nižih razreda i ne mogu dobiti to ukazno zanimanje.

Naravno da su se te školovane žene vrlo brzo pobunile i od skupštine tražile da njihova prava izjednače sa pravima njihovih muških kolega koji su imali isto školovanje. I ono što je posebno zanimljivo to je da su se prvo oglasile telefonistkinje, i to je otprilike kao neko IT zanimanje danas, one su bile najmodernije i već 1905. napisale su prvo pismo skupštini. Bili su mnogi poslanici, na čelu sa Jovanom Skerlićem, koji su podržali njihov zahtev da imaju istu platu i sve druge privilegije koje su imale muške kolege. Međutim, njihovi zahtevi nisu usvojeni, ali ono što je za nas važno to je da su ipak te žene tim pismima pokrenule velike skupštinske i javne rasprave na tu temu. I zahvaljujući tim raspravama možemo dalje da analiziramo koji su to sve razlozi zbog kojih telefonistkinje sirote nisu mogle da dobiju jednaku platu i jednaka prava.

Kada su se telefonistkinje javile skupštini, a kasnije i lekarke i druge, sa tim zahtevom, onda je prvo što je u skupštini rečeno vrlo masovno i aklamacijom prihvaćeno, to je da je to, kako su rekli, čaršijsko izmotavanje. I tu smo odmah mogli da vidimo taj odnos prema gradu, jer naravno, telefonistkinje su gradska stvar i deo nekog urbanog zanimanja. One su odmah ocrnjene u skupštini, jer je to, kaže, čaršijsko izmotavanje. Naročito veselje u skupštini izazvao je jedan poslanik koji je rekao ovako, kaže ‘čije su to gospođice, to su gospodske ćerke’, pa kaže ‘ko će to da plati, sve će to da plati ona sirotinja koja kopa za dinar, neće to gospoda da plate’. I sad odmah iz tog govora vidimo jednu od ključnih konstanti naše politike, to je populizam, to je to udvaranje sirotinji koja, kako on kaže, kopa za dinar, neće sad valjda oni da plaćaju neke gradske telefonistkinje. Dakle, odmah se markira ta ključna populistička i egalitarna politička filozofija. Dalje šta možemo tu da vidimo je taj osnovni sistem vrednosti koji se takođe za ta dva veka nije promenio, i u kome se vrlo jasno ističe šta je neki prioritet života.

Pročitaću još jedan citat iz srpske skupštine, gde poslanik kaže da ne može da se to odobri, jer ‘srpske majke nisu nosile midere i šešire kao ove telefonistkinje koje nam se sada obraćaju, nego su nosile komoru i same učestvovale u ratovima za oslobađanje’. Dakle, jasno je pre svega da žene treba da nose tu komoru, to je njihova idealna pozicija, da učestvuju u ratu za oslobađanje, još je idealnije ako tu i poginu, onda imaju šansu da postanu i heroji, a ne da nose midere i šešire, što je jedno direktno ismevanje svakog napretka, jer mider i šešir nije stvar mode, nego stvar nekog uređenijeg života, gde između ostalog vodite računa i o sebi. To je znak napretka i modernizacije. Dakle, vi ne date tu modernizaciju, jer je idealno da vi kao vo vučete stvari i učestvujete u ratu, ali na to ću doći kasnije.

Budući da su te zahteve poslale obrazovanije žene, koje su tražile da budu izjednačene, to je odmah izazvalo salve smeha u skupštini i silne uvrede na račun svakog ko je obrazovan. To je posebno inspirisalo poslanike koji su se utrkivali u tome ko će gore reći nešto o obrazovanim ljudima. Tako je recimo jedan poslanik rekao da ti obrazovani, a pogotovo žene nama nikako ne trebaju, jer, kaže, citiram: ‘fakultetska sprema donela je mnogu zbrku u našem zakonodavstvu’. Drugi kome se nadovezao pa je rekao ‘ma da, dok nije bilo pismenih Isus je po ovoj zemlji hodao’, dok je treći direktno ismevao sve doktore nauka pa je rekao ‘čuo sam mnogu gospodu predgovornike, pravnike, doktore, njihov govor učinio je slab utisak na mene, i pored njihovog Dr nekako su njihovi razlozi slabiji i slabiji efekt su učinili na mene negoli oni koji nemaju onog Dr pored svog imena’. Međutim, pored svega ovoga o čemu govorimo ipak su se sve te rasprave na kraju svodile na ono što se uvek pokaže kao presudna i ključna tema, a to su nacionalni argumenti koji pokazuju suštinu politike.

Sad ću da pročitam dva citata koji ne ostavljaju nikakve dileme. Jedan poslanik je rekao: ‘Ostavite srpsku ženu neka na miru u svome domu kosovskim i senjskim pesmama uspavljuje buduće osvetnike Kosova’. Dakle, mislim da se u toj rečenici nalazi apsolutno sve, nalazi se na prvom mestu Kosovo, na drugom mestu osveta, na trećem mestu sistem vrednosti i uopšte politički poredak. Dalje se nalazi smisao svih naših života, a to je da svi, pa i nerođena deca, živimo za osvetu Kosova. Treće, nalazi se to da ne smemo da pomerimo ništa u našoj porodici dok se ne reši problem Kosova. A pošto se on ne može rešiti onako kao što su oni zamislili onda ćemo zauvek ostati u toj istoj porodici gde će, dakle, kako kaže, žene uspavljivati buduće vojnike.

Ili drugi citat gde kaže poslanik: ‘Ne bi bilo pametno, a najmanje za nas Srbe davati ženskinjama pravo na ukaz, odnosno da mogu da postanu činovnici. Ne rušite porodicu našu koja je Srbima potrebnija više no drugim narodima, jer još Srbin nije ujedinjen’. Dakle, on jasno kaže da kod nas to ima potpuno drugo značenje, ne možemo mi sada kao neki drugi narodi koji mogu mirno i drugim temama da se bave. Kod nas je to posebno, mi, dakle, moramo ono što je pitanje svih pitanja, uključujući i odnose u porodici, uključujući, dakle, i plate telefonistkinja. Dakle, ne možemo dati višu platu telefonistkinjama, jer Srbin nije ujedinjen, kako bi on rekao. Kad bude ujedinjen lako ćemo mi s telefonistkinjama, ali, eto, on ni vek kasnije nije ujedinjen, prema tome telefonistkinje da pričekaju.

Ono što je tu posebno strašno je što je to veoma često bio argument i samih žena i što su građanska udruženja žena itekako podržavala ove stavove muškaraca, pa se ova debata o položaju žena prelila i na ženska udruženja i na ženske časopise. I recimo, jedno od takvih udruženja, Srpski narodni ženski savez takođe je odbio potrebu da žene rade i zarađuju više. I one su rekle ovo, dakle, ponovo isti argument, kažu: ‘Ako hoćemo da radimo na nacionalnom polju onda nećemo moći da rušimo stare tradicije, to se kosi jedno s drugim, jer naš nacionalizam ne dozvoljava učešće žena u državi’. To kažu žene, dakle, same žene brane naciju od žena.

Drugim rečima, vidimo da pod jedan nacionalno pitanje je uvek prioritet i sva druga moraju pred njim da se sklone. Ali vidimo još jednu stvar, da se u tom očuvanju patrijarhalog reda, zapravo tog najdublje autoritarnog reda vidi očuvanje nacije u smislu na koji oni tu naciju doživljavaju i da je patrijarhalizam i autoritarizam zapravo, kao što oni kažu otvoreno, čuvar nacionalnog identiteta. Dakle, naš nacionalni identitet je dubinski autoritaran. Bez tog nacionalnog identiteta, kao što oni opet otvoreno kažu, mi ne možemo ostvariti naš nacionalni cilj. I tu je taj krug. E, sad je samo pitanje da li je pravi cilj uopšte taj nacionalni fantazam ili je pravi cilj ono što ja mislim, tj. očuvanje autoritarnog i patrijarhalnog poretka. Dakle, ni taj nacionalni cilj nije u stvari pravi cilj i on je maska za ovu potrebu da se patrifikuje društvo i da se ono slučajno ne promeni.

Poslednji tekst u ovoj knjizi zove se ‘U senci velikog narativa’, stanje zdravlja žene i dece, i on je zapravo najpotresniji od svega toga zato što pokazuje ovo što smo sada rekli. On pokazuje da kad se govori o naciji, ne govori se o ljudima, tu se govori o nečem drugom. I to najbolje može da se vidi kroz dramatične primere stanja zdravlja žena i dece, kroz recimo stalna upozorenja srpskih lekara i inače odličnih lekarskih časopisa koji su postojali od kraja 19. veka.

Prvi trend kakav nikada nigde nije postojao to je da je u Srbiji bilo manje žena od muškaraca. Opšti trend do dana današnjeg je da žena ima više nego muškaraca. U Srbiji je to stanje bilo dramatično i recimo 1900. godine na hiljadu muškaraca dolazilo je samo 752 žene. Lekari su postavljali pitanje o čemu se tu radi. Prvi razlog, takođe apsolutno jedinstven za Srbiju, nema ga nigde uključujući i Bugarsku u tom trenutku, jeste da su muškarci u Srbiji, kao nigde na svetu, živeli 10 godina duže od žena. Muškarci su prosečno živeli 50,93 godine, a žene 40,6 godina. Najstrašniji podatak je dužina života razvedenih žena, one su prosečno živele 35 godina. Najčešće su to bile samohrane majke koje su, dakle, morale i da rade i da izdržavaju decu i sve je bilo na njima, i na njihov život dalje od 35. godine nije moglo da se računa.

Ne samo što su žene umirale daleko ranije od muškaraca, nego što su one mnogo više umirale procentualno od muškaraca. Podaci za srpsko selo su govorili da je na 831 smrt muškarca dolazilo 1.270 smrti žena. Lekari su neprekidno upozoravali da je dužnost države da se bavi tim alarmantnim stanjem, jer ta stvar zapravo proističe iz uslova života. I to na prvom mestu iz uslova u kojima se dešavaju porođaji. Zbog toga su lekari počeli posebno da se bave tim pitanjem, počeli su da obilaze sela, da beleže u kojim se uslovima dešavaju porođaji. I da u tim izvanrednim časopisima opisuju kako se razume porođaj, kako se razume žena koja se porađa u selu.

Zato bih pročitala jedan duži opis iz časopisa Narodno zdravlje. Ovako kaže: ‘U kući je povećan broj ukućana, pa se onda zbog toga, buduća majka mora od njih sklanjati. Zato ide u polje gde se često puta pod vedrim nebom na jakom mrazu i snegu rastavlja s bremenom, odnosno porađa. U dobu najvećih muka ona mora da ciči, a ne sme glasno da kuka da je niko ne bi opazio, ni čuo. I što je najvažnije, tada se obično oko nje niko ne nalazi. Stojeći dupke, tako rađaju sve seljanke i mnoge varošanke pri porođaju, stoji majka, dete pada na teme te se odmah ugruva. Sad joj se, tek pošto dete zakmeči nađe čovek ili pokoja žena u pomoć, te prihvata dete kojem čim stignu preseku i vežu pupak, zaperu ga hladnom vodom i poviju u pelene. Nesrećna porodilja ovim “najsrećnijim aktom” postaje za dotičnu kuću pogana, gadna, nečista. Zato je odmah meću u kakav čurbudžak gde joj kao psetu prostru malo slame ili nečiste, pocepane i bačene haljine, a već je ona sama čim je osetila da će da rodi obukla najgoru košulju i opasala najgoru zavijaču, koju je odavno bacila, te su joj kokoške na njoj nosile jaja ili se mačke macile. Tako u tom čorbudžaku koji nema dovoljno svetlosti, na hladnoj zemlji, na nečistoj postelji, u nečistim haljinama, uopšte na celokupnoj nečistoći mora prebivati porodilja četrdeset dana. Ona neće sve to vreme preležati, već će se trećeg dana dići i latiti se redovnog poslovanja. Za to vreme ona mora imati naročitu ložnicu i naročitu kalenicu iz koje će jesti i koju za to vreme ne valja nikako prati. Pored toga nijedna porodilja za ciglo četrdeset dana ne sme da okusi vodu, a sme da pije rakiju koliko hoće’, podvučeno u originalu.

Dakle, ovaj citat iz pera lekara s početka 20. veka jasno pokazuje kako su se videle žene i deca, a sve to se direktno odrazilo na zdravlje dece u Srbiji, gde su rezultati još porazniji od onih koje smo do sada izneli kao uslovi života za žene, jer je Srbija beležila najveću smrtnost dece u Evropi, uključujući i susedne zemlje, gde se pokazivalo da četvrtina dece umre u prvoj godini. Lekari su se bavili uzrocima tih smrti, mada ako se rađaju u polju i padnu na glavu odmah pošto se rode nije ni čudo što umru. Ali su lekari pokazivali da su najčešći uzroci upravo dolazili iz sistema za varenje. Drugim rečima, od nehigijenske ishrane, od pokvarene hrane, da ne kažemo pokvarenog mleka. I kako su lekari utvrđivali od nedovoljne brige roditelja, pa su čak u te svoje analize uvrstili i ovakvu rečenicu ‘da roditelji i ne zovu lekare kada se dete razboli zato što je, kako oni kažu, normalno da dete umre, odnosno, kako se u porodicama kaže, božija volja.’

Dakle, sujeverje i ubeđenje da je potpuno normalno da jedno od dvanaestoro dece koje će roditi ta žena, koja će umreti sa 35 godina od porođaja, umre, jeste nešto što se smatra savršeno normalnim. Lekarske analize i sve statistike pokazivale su da jedva 40 odsto doživi 14. godinu, dakle, polovina rođenih ne doživi zapravo ni pubertet. Prema tome, mi moramo da postavimo pitanje odnosa prema naciji, jer kao sve je u ime te nacije. Pa, šta je nacija ako nisu ta deca, pa oni su čak i u epskoj poeziji ta nacija. Ne možemo reći ko čini tu naciju nego baš ovo što se obično zove nejači, žene i ta deca. Naravno, na to će moje kolege da kažu ‘pa da, ali Srbija je uvek bila siromašna zemlja, nije bilo novca za socijalnu brigu’. Međutim, na to postoji vrlo moćan odgovor, a taj odgovor je pitanje prioriteta, odnosno pitanje preraspodele tog siromaštva. Dakle, kako ćemo to malo novca da podelimo.

I onda kada pogledamo u budžet možemo vrlo lako da vidimo šta je ključna odluka, a ključna odluka bili su ratovi. Pobednički balkanski ratovi čiju smo stogodišnjicu nedavno slavili. Imamo sledeću računicu – u balkanskim ratovima Srbija je potrošila milijardu franaka, dok je godišnji budžet u to vreme Srbije bio 138 miliona franaka. Dakle, Srbija je na balkanske ratove potrošila 7,6 svojih godišnjih siromašnih državnih budžeta, takvi kakvi su, ali eto na šta su oni bili potrošeni. Prema tome, ponovo se pokazuje da nije nacija u pitanju, da se prema ljudima, koji čine tu naciju, odnosimo kao prema potrošnom materijalu, da se stalno ostaje u toj antimodernoj paradigmi u kojoj ljudski život nema nikakvu cenu, dakle, život tog deteta ili život Zorana Đinđića.

Sve je to samo odbrana jednog najdublje autoritarnog patrifikovanog sistema čija bi promena zapravo izazvala onaj potres koji se već dva veka sprečava. U tom smislu i današnje cepanje Srbije takođe možemo da razumemo na taj način i da postavimo pitanje da li su ovi napadi za saradnju sa Šarićima maska za napad na Ivicu Dačića zbog Kosova, ili je sve to maska za ono što podrazumevaju evropske integracije Srbije, koje moraju dovesti do promene baš ovog najdubljeg principa patrijarhalnosti i autoritarnosti. Zagrcne se čovek kad pomisli i na to da se recimo danas Srbija nalazi u najgoroj kategoriji u Evropi po smrtnosti dece, iza Albanije, Turske i Bosne. I da danas recimo u Srbiji umire 13 promila novorođenčadi, dok recimo u Sloveniji, Hrvatskoj ili Mađarskoj umire 9. Prema tome, to se ni do danas nije promenilo. Zato govorimo o tim najdubljim zkontinuitetima koji onda jasno otkrivaju suštine svih politika koje se ovde tobože smenjuju, a zapravo je ta suština ista.

Svetlana Lukić: Kad si to pomenula, to je uvek isto, govorim o prioritetima, i sada kada god kažeš nešto oni kažu država nema para, ali stalno se vraćaš na to osnovno pitanje šta je prioritet. A kad se gleda budžet za kulturu, obrazovanje, socijalna davanja, onda je jasno, ne moraš ni da kažeš šta je tvoj prioritet.

Dubravka Stojanović: Tako je, tačno možeš da vidiš iz budžeta. Naravno da nema para, pa ni SAD nemaju pare, uvek će da kažu nema para naravno. Ali hajde da vidimo kako smo podelili to malo, gde će to da ide. Da li je nama važan čovek i deca, zato sam recimo za moto tog teksta upravo uzela citat od jednog lekara, Jovana Jovanovića iz 1905. godine, gde on kaže: ‘Mi moramo ljudski materijal da kapitališemo ako hoćemo dalje da opstanemo’. On to kaže 1905, a mi između dva popisa imamo 300.000 ljudi manje. I to onda vrlo jasno pokazuje šta radi ova zemlja.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, hvala vam ako ste nas saslušali do kraja. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Radio emisija, 01.03.2013.

Peščanik.net, 04.03.2013.