Nisam poznavao Srđu Popovića. Ipak, možda učitavajući u jednu epizodu smisao koji sam želeo da vidim u njoj, podeliću je sa čitaocima Peščanika, koristeći je kao povod da kažem nešto o čoveku prema kojem sam od ranih dana svog interesovanja za ono što se karakteriše kao javno i političko imao veliko poštovanje. Naime, moj jedini neposredni susret sa Srđom Popovićem bio je slučajan i sasvim uzgredan, na promociji jedne knjige. Na kratko sam ustao sa svog mesta da se pozdravim sa poznanicima, a u međuvremenu je Srđa Popović, ne primećujući da je na stolici okačena jakna, seo na moje mesto. Pošto je sala bila poluprazna i pomislivši da je on tu seo kako bi bio pored nekoga koga poznaje, prišao sam da uzmem svoju jaknu i premestim se neko drugo mesto. Shvativši, međutim, da je seo na “zauzeto” mesto, ustao je, izvinio se što nije obratio pažnju da je stolica već zauzeta, a na moj komentar da mogu da sednem bilo gde u toj polupraznoj sali, sa osmehom je rekao: “Pa dobro, možete, ali ipak ne želim da Vam uzmem mesto. Izvinite još jednom.” Postupak i principijelan, ali i ispunjen nekim osobitim poštovanjem za nečije pravo, ma kako trivijalno. Zapravo, video sam u tom postupku svojevrsnu simboliku i u šali pomisio: kako li ovaj diskretni čovek tek brani neka ozbiljna prava, kada tako principijelno ne želi ni tuđe mesto da zauzme, čak ni onda kada mu je ponuđeno?

Iako, dakle, nisam poznavao Srđu Popovića, ipak sam, kao hiljade drugih, poznavao njegove stavove, njegove analize, razmišljanja, sve ono što nazivamo “javnim nastupom”, koji sam uvek sa pažnjom pratio, radoznao da čujem ono što bi on imao da kaže i da pročitam ono što bi napisao. Tu pažnju Srđa Popović je zasluživao iz jednostavnog razloga što je on spadao među retke ljude čije je stanovište, uvek kada bih se detaljnije zainteresovao za temu, zaista izdržavalo probu proverljivosti, pa je za mene s vremenom postalo u većoj meri relevantno kao izvor saznanja na koji se može pozvati, nego kao izvor informacija koje treba proveravati. Kada uz sve to ide i građanska hrabrost, poštovanje se samo potvrđivalo i uvećavalo.

Među retkim liberalnim intelektualcima u današnjoj Srbiji, nikada blizak vlastima i u velikom delu svoje nekadašnje javne delatnosti u sukobu sa socijalističkim režimom, Srđa Popović nije bio ostrašćeni kritičar socijalističke prošlosti i nije bio površan u svojim ocenama nekadašnjeg sistema, u kojem je dosledno bio na suprotnoj strani. To je njegovu pojavu činilo retkom na ovdašnjim prostorima i toliko superiornom u poređenju sa šićardžijskom antikomunističkom sredinom. Zadržavajući kritički ton pa i ironiju prema decenijskom iskustvu jugoslovenskog socijalizma, Srđa Popović je uvek imao meru, dok su se, istovremeno, mnogi bivši partijci survali “u varvarstvo” nacionalizma, razvlačeći besramno i maroderski kadavera socijalističke prošlosti. Ta činjenica dosta govori o jednoj snažnoj i dostojanstvenoj ličnosti, kojoj je strana osvetoljubivost i poriv da se na primitivan način namiruju ideološki računi.Zbog toga je pojava Srđe Popovića u ovdašnjoj političkoj borbi delovala viteški, bez suvišne i orgijastičke destruktivnosti svojstvene političkom bašibozuku.

Kada je reč o opštem utisku koji je ostavljao Srđa Popović, sećajući se efemerne epizode sa početka teksta, znam da sam tada pomislio da se radi o čoveku koji se i u takvim, sitnim pojedinostima ponaša onako kako je u javnosti i prepoznat: principijelno i sa istinskim poštovanjem prema drugim ljudima. Tako je sa Srđom Popovićem bilo uvek, u svakom njegovom nastupu, a osim navedene principijelnosti i poštovanja prema ljudima, imponovala je i njegova moderna otmenost, diskretna duhovitost, upornost bez ostrašćenosti, nepatetična saosećajnost i delatna solidarnost sa društvom u potpunom rasapu. Plenila je njegova izražena svest za “javno dobro”, nagrizano, razarano i rastočeno otrovnim nacionalizmom “rodoljubaca” i nacionalnih dušebrižnika. Zato i nisu retke ocene da je to bio istinski patriotizam, nenametljiv i nerazmetljiv, racionalan i utemeljen u jednom humanom idealu – živeti normalno.

Nisam poznavao Srđu Popovića, ali poznajem istorijsku sudbinu ne tako brojnih pojedinca sa kojima se on može porediti i među koje spada. U maloj zemlji evropske periferije, dodatno osakaćenoj umnogome samoskrivljenim provincijalizmom, nestanak iz njene sumorne stvarnosti jednog od retkih izvora vedrine, jednog od vesnika nade da duh avlije nije sve i nije zauvek, nestanak jedne od onih stamenih ličnosti koje predstavljaju noseće stubove na kojima počiva ono malo šanse za nadu, uvek je više od lične ili porodične tragedije. U nauci, kulturi i umetnosti, u medijima ili u “javnom životu” uopšte, praznina koja nastane odlaskom takvih ličnosti oseća se decenijama, a dešava se da se nikada ni ne ispuni. Jer ispuniti smislenim sadržajem tu prazninu više je od pitanja postojanja ili nepostojanja učenika i sledbenika. To je pitanje sposobnost da se ode dalje, a ne samo da se sledi; pitanje hrabrosti i umeća da se bude svoj i bitno smislen, a ne verna kopija ma kog uzora. I pri tome biti sve to na način koji će zasluživati onu društvenu auctoritas koja se stiče znanjem, etičnošću, ali i, ne najmanje važno, onim prefinjenim svojstvom koje se često naziva harizmom, koje je lakše zapaziti i opisati nego objasniti. A baš tako je Srđa Popović izgledao nama koji ga nismo poznavali kao prijatelja, ali smo ga ipak, posredno, znali. Znali smo ga kao Srđu Popovića, “advokata i borca za ljudska prava”, svesni da je on bio i mnogo više od toga.

 
Peščanik.net, 04.11.2013.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)