Bezmalo su se preklopile vesti o obeležavanju godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije i otpočinjanju ozbiljnije istrage u vezi sa masovnom grobnicom za koju se osnovano pretpostavlja da se nalazi u mestu Rudnice. I ubistvo novinara i masovno ubijanje civila na Kosovu naizgled svedoče o istom – o zločinačkoj prirodi režima koji je uspostavljen u Srbiji u poslednjoj deceniji prošlog veka. Pa ipak, ta dva zlodela suštinski se razlikuju, iako bi se u nekom smislu moglo reći da su im izvršioci isti. Ubistvo Slavka Ćuruvije je krivično delo koje se može i mora pravno i kazneno sankcionisati; masovno ubijanje civila je kolektivni zločin u koji je umešano isuviše počinilaca što osujećuje svaki pokušaj da svi oni budu primereno kažnjeni. U prvom slučaju zločin su izvršili pojedinci; u drugom, zločin je počinila država čije su naloge voljno i poslušno izvršavali njeni brojni podanici. Različita priroda ta dva zločina zahteva da im se pristupi na različite načine. Dok bi se ubistvom Slavka Ćuruvije po svemu moralo baviti domaće pravosuđe, masovno ubijanje Albanaca na Kosovu predstavlja „školski“ primer kolektivnog zločina za koji je iskustvo pokazalo da se sa njim najprikladnije nose posebno formirana tela poznata kao – komisije za istinu. Pošto sve to jeste tako, sasvim je logično da je u ovakvoj Srbiji formirana posebna komisija za istragu ubistva Slavka Ćuruvije, dok istraživanje u vezi s masovnom grobnicom u Rudnicama sprovode regularna državna tela Srbije – Radna grupa za nestala lica pri vladi Srbije i Tužilaštvo za ratne zločine.

U ovoj inverziji nije reč o pukoj gluposti i neznanju čelnika Srbije, nego o ideološkom manevru koji treba da izvitoperi suštinu državnih institucija i posebno formiranih tela, kao i smisao samih događaja koji su predmet njihovog rada. Krenimo od komisija i prirode događaja kojima se one obično bave. U najvećem broju slučajeva, komisije za istinu se bave poslom koji u redovnim okolnostima obavlja tužilaštvo. One tragaju za činjenicama na osnovu kojih se može sklopiti istina o sistematskim zločinima koje je vršio veći broj ljudi u sastavu državnih institucija ili izvan njih ali po njihovim eksplicitnim ili implicitnim nalozima. Meta tih zločina obično su ljudi (politički, verski, etnički) arbitrarno obeleženi kao neprijatelji. Brojnost izvršilaca zločina i njihovih žrtava sprečava redovna pravosudna tela da se time uspešno bave u svojim redovnim procedurama. Međutim, nisu razmere zločina jedina prepreka koju redovni državni organi ne mogu da preskoče. Tu je naprosto reč o zločinu koji je učinila država, dakle ista ona država koja bi sada trebalo taj zločin da istraži i osudi. Paradoks da država treba sama sebi da sudi takođe je nešto što redovna državna tela ne mogu da razreše. Povrh toga, sama država, dok čini zločine ujedno se stara i o tome da ukloni tragove tih svojih zločina, što kasnije dodatno otežava istragu, ponekad u toj meri da se ne mogu izvesti dokazi koji bi bili dovoljni da se izrekne osuđujuća presuda i u skladu s njom odmeri primerena kazna.

Sve su to razlozi zbog kojih se formiraju komisije za istinu. One na određeni način u vanrednim okolnostima obavljaju posao tužilaštva i utvrđuju dokaze u meri u kojoj je to moguće, ali delimično preuzimaju i ulogu suda, predstavljajući svoje izveštaje kao neku vrstu presude počiniocima zločina i državi kao njegovom organizatoru. Dve stvari su ovde bitne u vezi s kažnjavanjem: iako se njihovi izveštaji zaista često prihvataju i kao jedna vrsta konačne presude, komisije ne mogu odmeravati kaznu – tu je reč o limitiranoj krivičnoj pravdi; iako u formalnom smislu ne donose presudu i ne odmeravaju kaznu, komisije mogu ponuditi dokaze koji su ponekad dovoljni za krivično gonjenje određenih osoba. Ali, kažnjavanje nije primarni cilj komisija.[1] Njihov primarni cilj je utvrđivanje istine o zajedničkom zločinu iza koga stoje država i čitava nacija. Komisije svoj izveštaj podnose predsedniku države ili parlamentu (u zavisnosti od toga ko ih je osnovao), a potom parlament ili predsednik izveštaj obelodanjuju čitavoj naciji. U simboličkoj ravni, taj gest predstavlja priznanje države da je počinila zločin od koga se ujedno, samim tim priznanjem, i distancira.

Postoji dovoljno razloga da se zaključi kako bi imalo smisla da se formira jedna komisija za istinu koja bi utvrdila činjenice o masovnim grobnicama albanskih žrtava koje su rasute po Srbiji, pa dakle i o masovnim egzekucijama koje su počinile srpske snage na Kosovu. Na osnovu izveštaja jedne takve komisije, predsednik Srbije ili srpski parlament, obznanivši istinu građanima Srbije, morali bi u najmanju ruku da kažu da je takvo ponašanje bilo nedopustivo i da se mora učiniti sve da se nešto slično ponovo ne dogodi. Oni bi takođe morali da objasne zbog čega je veliki broj ljudi pristao da učestvuje i pomaže u zločinu. Umesto toga, masovnim grobnicama bave se Radna grupa za nestala lica i Tužilaštvo za ratne zločine. Radna grupa se tako bavi samo identifikacijom žrtava, dok se tužilaštva tiču, sasvim logično, isključivo pojedinačni izvršioci krivičnih dela. Ni jedno ni drugo ne obavezuje državu na bilo kakvo priznanje, niti to nameće potrebu da predstavnik države u ime čitave nacije prizna zločine i odrekne se ideologije koja je do njih dovela. Lakoća s kojom se u poslednje vreme formiraju komisije tamo gde za njih nema nikakvog razloga, dok se tvrdoglavo odbija formiranje komisije tamo gde bi ona bila korisna, jasno govori o upornom odbijanju pripadnika „srpskog“ kolektiva i njihovih političkih predstavnika da se odreknu nacionalističkih ideja na kojima uporno i bezuspešno pokušavaju da izgrade novu „srpsku“ državu.

Ako je izostanak volje da se formira komisija koja će se baviti masvnim grobnicama u Srbiji jasan pokazatelj spremnosti da se odbrani i sačuva zločinačka nacionalistička matrica iz devedesetih, kakvu ulogu treba da odigraju komisije čiji bi zadatak bio utvrđivanje istine o ubistvima novinara ili o političkoj pozadini atentata na Zorana Đinđića? Pre svega, jasno je da tim ubistvima mogu i moraju da se bave policija, tužilaštvo i sudovi. Tu nije reč o masovnim ubistvima koja su izvršili brojni počinioci. Činjenica da su pripadnici državnih službi bili umešani u ta ubistva ne menja mnogo na stvari. Ubistvo Slavka Ćuruvije je u tom smislu paradigmatično. Tu čak imamo i svedoka koji je identifikovao ubicu. A opet, formira se komisija. Slično stoje stvari i sa atentatom na Zorana Đinđića. Umesto da se formira komisija, zašto se ne postupi po krivičnoj prijavi advokata Srđe Popovića da se istraži politička pozadina tog ubistva? Dakle, kakav posao treba da obave komisije u ova dva slučaja? Već smo videli, komisije se formiraju tamo gde nema dovoljno dokaza, u okolnostima za koje se pretpostavlja da nije moguće odmeriti ili primeniti primerene kazne. Komisije tako otelovljuju i koncept limitirane krivične sankcije.[2] Limit se tu odnosi na izostanak primerenog kažnjavanja. Pored toga, komisije se bave sistematskim masovnim zločinima iza kojih stoje čitave države i nacije. Pošto je to tako, onda je jedino logično da se individualni zločini, iza kojih stoje visoki državni funkcioneri i pripadnici službi bezbednosti hoće predstaviti kao kolektivni zločini iza kojih stoji čitav državni aparat i poslušni podanici. Ako se u slučaju masovnih grobnica izbegavanjem da se formira komisija spasava nacionalistička ideologija, formiranjem komisija u vezi s ubistvima novinara i premijera spasavaju se pojedinci iz političke elite čija se krivična odgovornost raspršuje na čitav državni aparat, uz obavezni izostanak kazne.

Da li treba da nas začudi što i jedno i drugo ide u prilog osobama koje se danas nalaze na čelu Srbije: njihov nacional-fašizam i dalje ostaje netaknut, a njihova individualna odgovornost gubi se u pričama o korumpiranom državnom aparatu koji su zloupotrebile osobe na samom vrhu države. Tako ispada da su u svemu tome oni bili samo slučajni posmatrači. Ispostavlja se da je ovde uloga komisija kao i državnih organa u slučaju masovnih ubistava suprotna onoj ulozi koja leži u legitimizacijskoj osnovi takvih tela: ona treba da prikriju, a ne da otkriju istinu. Ovde su to tela preko kojih se artikuliše državna laž. Zato već sada treba misliti i o tome kako će izgledati slika događaja koji se danas odvijaju pred našim očima, i hoće li tu sliku sklapati neka komisija ili neki sud.

Peščanik.net, 12.04.2014.

———–    

  1. U najvećem broju slučajeva ova su tela bila formirana kao alternativa krivičnom gonjenju: polazeći od empirijskog uvida da krivična pravda iz raznih razloga nije ostvariva, ova tela tragaju za istinom o onome što se dogodilo. Ovde se istina i priznanje (kao acknowledgment) nude kao alternativa usko shvaćenoj pravdi (kao criminal justice). Time se pravda ne odbacuje ali se naglasak pomera na ono što se zove justice as recognition and acknowledgment (pravda kao spoznaja i priznanje – pogled unatrag) i transformative justice (pravda koja vodi ka preobražaju društva – pogled unapred).
  2. Javno razotkrivanje putem komisija je zaista neka sankcija, ali poenta ipak nije u kazni/kažnjavanju, već u uspostavljanju dostojanstva žrtve, gde važnu ulogu igra razotkrivanje počinilaca kao pocinilaca zlog dela, te razotkrivanje kompletnog mehanizma zločinačke prakse u prethodnom periodu. Za to, pored „limitirane krivične sankcije“, postoji i druga, možda bolja metafora – upostavljanje „režima istine“ tamo gde je do juče vladala (politički i kulturno) institucionalizovana laž.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)