Detalj mape Jugoslavije, foto: Peščanik
Detalj mape Jugoslavije, foto: Peščanik

Kada se raspadala Jugoslavija nove osamostaljene države donele su ustave u kojima je znalo da piše, obično u preambuli, da je to država, primera radi, srpskog ili hrvatskog naroda i svih drugih građana koji u njoj žive.

Lako je primetiti Orvelov uticaj jer su svi jednaki, osim što se jedni izdvajaju u odnosu na druge. To se kasnije menjalo, na papiru. Rutinski se govori o „našoj državi“, kao da je država nečije etničko vlasništvo.

Usled čega je potrebno reći da niko nema vlasništvo nad državom. U raspravama posle 2000. u Srbiji nacionalisti su težili da uspostave neku vrstu jednakosti između onih koji su govorili da je ili da bi trebalo da bude građanska država i onih koji su govorili da bi trebalo da bude samo srpska. Tako je nastao pojam građanizma, koji bi trebalo da bude anacionalni ekstremizam isto toliko pogrešan kao i nacionalizam, koji one koji ne pripadaju naciji čija je država smatraju građanima drugog reda.

Razlika je, međutim, u tome što se pod građanskom državom misli samo to da niko nije vlasnik države po jednom ili drugom kolektivnom svojstvu. Šta to znači vidi se najbolje na primeru zemlje koja je po nastanku građanska, a to je Amerika. Uzmimo one koji žele da povrate vlasništvo nad svojom zemljom. Pod čim neki podrazumevaju da je ona hrišćanska, ili bela, ili narodna, a ne elitistička, ili u vlasništvu establišmenta, ili bogatih. Šta to pozivanje na vlasništvo nad državom znači?

U osnovi ono što se orvelovskom formulacijom sugerisalo da je država naša i svih drugih koji u njoj žive. Da jedni imaju preče pravo u svojoj državi od drugih građana. Što se onda ogleda u svemu što je od značaja u pravu i politici. U Americi je to teško opravdati istorijskim razlozima jer su njeni građani doseljenici, pa teško da mogu da se pozivaju na istorijsko pravo. To, naravno, nije jedina takva država. A uostalom, svi narodi su doseljenici na jedan ili drugi način. No, oni koji su već tu mogu, i uglavnom to i čine, da traže da imaju jednu ili drugu vrsti prednosti u odnosu na druge kojima se, inače, priznaju jednaka prava.

Načelno, međutim, država nije ničije kolektivno vlasništvo, što se obezbeđuje onoliko koliko se može ili liberalno-demokratskim poretkom ili političkim unijama.

Država, takođe, nije vlasnik sopstvene teritorije ili bilo koje teritorije. Ovo zato što nije vlasnik svojih građana. Ovo je posebno jasno na primeru zamene stanovništva ili teritorija. To ne znači da država ne može da ima dovoljnu silu da protera neke stanovnike ili da se s nekom drugom državom dogovori da razmene stanovništvo. Ovo je naša, a to je vaša država, pa ćemo mi vama poslati vaše, a vi nama pošaljite naše. Ili, na toj teritoriji žive naši, a na ovoj vaši, pa da onda razmenimo teritorije. Ta moć nije nerealna, usled čega se teži da se ograniči ustavom kojim se upravo negira da je država vlasnik teritorije i ljudi koji na njoj žive.

Država, naravno, može da bude vlasnik, recimo, zemlje ili ruda ili šuma i da ih i otuđi ukoliko ih proda privatnim licima, ili preduzećima, ili čak i stranim državnim preduzećima. Kada je, međutim, reč o državnoj teritoriji, tu se misli na prostor na kojem žive ljudi u pravnom poretku te države. Drukčije rečeno, teritorija je određena time dokle dopire pravni poredak jedne države. Sama teritorija nije u vlasništvu države jer nisu građani države u vlasništvu države.

Opet, to ne znači da država ne može da upotrebi silu da posegne za teritorijom, ili da protera neke svoje građane, ili da ih razmeni za neke druge. Kao što može i da reši da otuđi teritoriju. Ukoliko se, recimo, teritorija države smatra vlasništvom onoga ili onih koji su na vlasti, oni neki deo zemlje mogu da otuđe, recimo da prodaju nekoj drugoj državi, ili da delove državne teritorije trampe za drugu. Primera radi, Tramp je u jednom času nameravao da kupi Grenland. Koji Danska, zapravo, ne može da proda. Što ne znači da stanovnici Grenlanda ne mogu, ukoliko žele, da se osamostale i da se udruže s nekom drugom državom.

Tako da sva retorika o tome da je ovo naša država ili naša teritorija ne može da se osloni na samu ideju države, ali može da se nametne ako se raspolaže potrebnom silom.

Novi magazin, 17.01.2021.

Peščanik.net, 22.01.2021.