cigle
Foto: Predrag Trokicić

Obračun gradskih vlasti sa građanima Beograda dobio je proteklih nedelja novu dimenziju u hemijsko-biološkoj višednevnoj kampanji, kojom je postignut nezapamćeni učinak kod populacije hroničnih bolesnika, koronskih rekonvalescenata i dece. No ono što je ostala najdoslednija linija borbe protiv građana ipak je urbanistički teror, koji je do savršenstva doveo zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Naime, nije prošlo ni mesec dana od urušavanja zgrade u Vidovdanskoj ulici, a već se došlo do novog oblika urbanističkog nasilja (skopčanog sa netransparentnim poslovanjem građevinskih službi Beograda) – do zaziđivanja izlaza iz kuća i dvorišta u Glamočkoj ulici na Zvezdari.

Fenomen oranja drumova poznat je iz narodne epike, ali preziđivanje prolaza i ulica je novi momenat u pokosovskom vučićevskom ciklusu. Fenomen potkopavanja zgrada, zatvaranja vidika neplanskim i neadekvatnim građevinama, betoniranje parkova i neodržavanje frekventnih ulica, otvaranje klizišta u užem gradskom jezgru, podizanje glomaznih, ružnih i preskupih spomenika, a sada i zaziđivanje građana u njihovim kućama i dvorištima, izum je naprednjačke vlasti u Beogradu. Ona se stavila na stranu (uglavnom nepoznatih) investitora, a samim tim protiv građana čiji bi servis trebalo da budu. Zbog ovakve inverzije, svakako motivisane uplivom netransparentnog kapitala, građani su prinuđeni da se samoorganizuju i traže izlaz iz nemoguće situacije.

Događaj u Glamočkoj ulici samo je nastavak investitorskog urbanističkog eksperimenta sa dozvolom vlasti. Ovoga puta nepoznati neko je tokom noći zaposeo deo ulice, betonirao temelj, postavio armaturu i podigao delimično zidove od betonskih blokova, zagradivši izlaz iz tri dvorišta. Preko noći je otvoreno gradilište bez ikakvih oznaka, informacija i upozorenja da je došlo vreme da se deo ulice pretvori u još jednu „divlju“ građevinsku investiciju, koju je legalizovalo Odeljenje za građevinske poslove Opštine Zvezdara. Naravno, ovaj ogranak institucionalne mreže nije to mogao da uradi bez direktive sa vrha, koja dolazi uglavnom od zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. U to su mogli da se uvere zazidani građani koji su se ujutro našli pred Vesićevim zidom, sprečeni da odlaze na posao, u školu, šetnju, do ambulante ili prodavnice. Oni su pokušali da se obrate građevinskoj inspekciji, predsedniku SO Zvezdara – Aleksandru Eroru, policiji, komunalnoj policiji, pa čak i zameniku gradonačelnika, ali odgovora nije bilo. Zapravo, inspekcija je nevoljno izašla na teren tek kada se vest pojavila u medijima. O čemu se ovde radi?

Da li je bilo neočekivano da će se građani pobuniti protiv ovakvog besmislenog nasilja nad njihovom građanskom slobodom i životnim prostorom? Primer pobune stanara u novobeogradskom Bloku 37 protiv investitorskog urbanizma pokazuje zapravo kako vlast razmišlja u ovakvim situacijama. Goran Vesić je nakon istupanja više stotina građana rekao da su oni u pravu, te da ni on ne misli da je takva višespratnica adekvatna na tom mestu, ali da je isto tako i investitor u pravu, jer je sve izvedeno legalnim putem. Dakle, proces otimanja javnog prostora u Beogradu, njegove prodaje, prekomernog iskorišćavanja spratnosti, gabarita poseda, došao je do faze kada je svaka akcija legalna i uredno „pokrivena papirima“. Takođe, i građani imaju prava da se bune, bunio bi se i Vesić da zidaju pred njegovom avlijom, ali ovako je miran i zadovoljan, jer se to događa pred tuđom kućom, a pritom su njegove knjige čiste, „vuci siti i ovce na broju“. Zato su građani iz Bloka 37 bili primorani da se organizuju u smislu formacija teritorijalne odbrane ne bi li se odbranili od investitorskih siledžija, određujući smensko stražarenje, osmatranje i uzbunjivanje ostatka stanara u slučaju nastavka građenja na tom terenu. Slično se događalo i sa pokušajem izgradnje crkve na mestu predviđenom za dom zdravlja u voždovačkom naselju Stepa Stepanović, pre toga u Petom parku, Šljunkari, Zvezdarskoj šumi, Košutnjaku. Drveće je sečeno na Miljakovcu a ono koje nije posečeno, zabetonirano je. Skadarska ulica je prekopana više puta, istorijska kaldrma je nestala, ulica je presvučena asfaltom preko kog je postavljeno džombasto kamenje za saplitanje i lomljenje nogu prolaznika. Kada padaju kiše u Beogradu, one su kisele i smradne, pomešane sa smrdljivim isparenjima sa deponija koja su postala konstanta doza dnevne inhalacije. Jedna doktorka je najbolje opisala život u prestonici poslednjih nedelja. Rekla je, „to vam je kao kada se zatvorite u kupatilo i udišete domestos“. U plućima sumpor, pred vratima zid, pod kućom rupa, na svim tv kanalima – Vučić.

Naprednjaci u prestonici očigledno računaju na taj domestos sindrom koji treba da sludi građane i odvede ih na birališta da bi zaokružili Vučićevu listu. Problem je samo šta će biti sa onima čije su kuće srušene, kapije zazidane, ulice prekopane. Njih je Belivuk ranije stavljao u džipove i vozio na biračka mesta, a sada će to verovatno raditi neko drugi za stranku na vlasti. Ali postoji još jedna velika opasnost s kojom su se Beograđani suočili tokom proteklih godina. Najopasnije su upravo izborne noći, jer u njima se događaju najveće kriminalne radnje investitorskog urbanizma, kao što je to bio slučaj sa rušenjem u Savamali. Takve stvari niko nikada neće istražiti niti će odgovorne procesuirati. Vesić uporno pokušava da pokrije svoje brljotine podelom ključeva privremenih stanova, kao što je to nedavno učinio u Starom dvoru za stanare Vidovdanske 2a. Pritom, pokušao je da ovaj događaj predstavi kao „uzorni primer odlične saradnje građana i Grada na poslu rešavanja problema usled investitorske neodgovornosti“. Nije rekao tom prilikom koliko jedan takav primer „dobre saradnje“ košta građane Beograda. Iste one koji više ne spavaju, jer moraju da dežuraju u svojim kvartovima, noseći gas maske, kako bi sačuvali ono što im je poslednje ostalo – životni prostor. Zagađen i devastiran, ali njihov.

Peščanik.net, 20.08.2021.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)