U vezi sa otcepljenjem Krima od Ukrajine, aktualizovano je poređenje Krima i Kosova. Američka i evropska administracija, većina američkih i evropskih eksperata za međunarodno pravo, međunarodne nevladine organizacije i dve-tri lokalne organizacije za ljudska prava smatraju da se Krim i Kosovo ne mogu porediti.

Stav američke administracije je da je Kosovo presedan, da je Srbija izgubila legitimitet da upravlja Kosovom zbog primene nasilja prema albanskom stanovništvu, dok Ukrajina prema stanovništvu Krima nije primenila represiju. Britanski profesor Mark Veler, koga citira novinarka „Politike” Zorana Šuvaković u svom autorskom tekstu od 16. marta 2014. godine, istog je mišljenja. Sama Šuvakovićeva stavlja znak jednakosti između Krima 2014. i Kosova 1999. godine, Moskve i Vašingtona, do dela koji se odnosi na odgovornost za tešku humanitarnu situaciju, hipotetički moguću na Krimu, i iskustvo na Kosovu. Profesor Veler smatra da je humanitarna intervencija na Kosovu bila izazvana ekstremnom represijom od strane snaga, dok bi na Krimu moglo doći do humanitarne katastrofe isključivo vojnom intervencijom Rusije. Šuvakovićeva nudi staru srpsku opciju, od koje do sada zvanično nije odstupio nijedan političar u Srbiji – da su tešku humanitarnu situaciju na Kosovu stvorili NATO i SAD. Po njenom, Srbija i njene oružane snage su nedužne. Realno je pretpostaviti da Šuvakovićeva referira na stavove i podatke ,,Politike”, koja je gotovo svakodnevno tokom NATO bombardovanja izveštavala o kolonama Albanaca koji beže od američkih bombi u pratnji srpskih snaga koje ih „čuvaju”.

Političari u Srbiji izbegavaju temu Ukrajine i Krima. Budući premijer Srbije Aleksandar Vučić je uzgred rekao: „Mi poštujemo teritorijalni integritet u međunarodnom pravu, ali nemojte da nam o tome govore oni koji su ga ovde zgazili.” Rekao je i to da ,,Srbija na putu prema EU poštuje svoje obaveze, ali neće imati neprijateljski stav prema Rusiji”. Te njegove reči pokreću važna pitanja, kao na primer da li će Rusija pomoći Srbiji da savlada „kosovski čvor” ako prizna Kosovo kako bi Amerika i Evropa prihvatile pripajanje Krima. Ali o tome se ćuti, jer ni nova/stara vlast još nema odluku o tome da li je započeto spuštanje na zemlju bolje okončati prihvatanjem američko-evropskog objašnjenja da je Kosovo presedan ili nastaviti sa balansiranjem dok Krim ne postane stara tema.

Vruća tema je prebačena medijima. „Politika” je u vođstvu, i to na stari način. Pitanje da li je Krim paralela za slučaj Kosova prenela je na teren ,,patriotizma”, u kojem nema mesta za činjenice.

U izdanju od 23. marta 2014. godine, ,,Politika” je objavila dva teksta koji otkrivaju povratak na retoriku pre smene Slobodana Miloševića i očekivanje da je novi premijer Srbije na tom kursu. Tekst Dragana Vukotića „Kosovski model se kao bumerang vraća zapadu”, najavljen je kao tema nedelje povodom „15 godina od agresije NATO-a”. On s visine kritikuje posebno američku politiku prema Kosovu, podsmevajući se zbog „naknadne pameti” da će „zločini na terenu eskalirati kao posledica bombi”. On tumači aneksiju Krima kao pravednu osvetu Putina za bombardovanje SRJ i oduzimanje Kosova.

Potom, istog dana i istim povodom, „Politika” daje prostor novinaru Bojanu Bilbiji da zahvali Aleksandru Vučiću što je u medije vratio termin „agresija”. Od 2012. godine, reč „agresija” vratila se i u medije, kaže Bilbija, ali podvlači da se „čekalo sve do prošle godine da neko iz samog državnog vrha to ponovi izgovori. Bio je to Aleksandar Vučić”.

Činjenice: Krim nije Kosovo. Kosovo se nije pripojilo nekoj drugoj državi, a ni države koje su učestvovale u vojnoj intervenciji u SRJ nisu pretvorile Kosovo u svoju koloniju. Ruska intervencija na Krimu ne može se pravdati Kosovom. Ukrajina nije počinila zločine protiv Rusa na Krimu, dok je na Kosovu život svakog Albanca bio ugrožen od strane srpskih snaga. Kosovo je steklo nezavisnost jer je Srbija ratovala za teritoriju protiv civila. Haški tribunal je osudio gotovo ceo bivši državni vrh Srbije za sprovođenje plana koji je imao za cilj izmenu etničke ravnoteže na Kosovu, između ostalog deportacijama, ubistvima, prisilnim premeštanjima i progonom Albanaca.

Na Kosovu je Srbija, njena policija i vojska, sa dopuštenjem generala i svih državnih institucija, tokom 78 dana bombardovanja ubila 6.500 albanskih civila i 1.136 pripadnika OVK, a potom je tela više od 2.500 albanskih žrtava prenela u Srbiju i sakrila ih u masovne grobnice širom Srbije. Najveću cenu tih zločina platili su Srbi koji su ostali na Kosovu. Od 10. juna 1999. do kraja 2000. godine na Kosovu je u vezi sa ratom ubijeno oko 850 Srba i 260 Roma, Albanaca i drugih.

Prema podacima FHP i FHP Kosovo, u Srbiji (bez Kosova) i Crnoj Gori je od bombi NATO-a život izgubilo 275 ljudi, i to:180 civila, među kojima tri službenika kineske ambasade u Beogradu, 90 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ), pet pripadnika MUP-a Srbije.

Bombe NATO-a su na Kosovu usmrtile 484 ljudi, i to: 267 civila (209 Albanaca i 58 Srba, Roma i drugih), 171 pripadnika VJ, 20 pripadnika MUP-a Srbije i 26 pripadnika OVK, među kojima je 19 pritvorenih pripadnika OVK poginulo u zatvoru „Dubrava” 19. maja 1999. godine.

Podaci pomenutih organizacija pokazuju da je tokom NATO bombardovanja, od 24. marta do 9. juna 1999. godine, na Kosovu život izgubilo 8.823 ljudi: 6.996 civila, i to 6.643 Albanca, 157 Srba i 196 Roma i drugih ne-Albanaca, 1.136 pripadnika OVK i 691 pripadnik VJ i MUP-a Srbije.

Politika, 26.03.2014.

Peščanik.net, 27.03.2014.

TEMA – UKRAJINA