Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Političari iz vlasti, jedan čovek pre svih, obično se utrkuju u tome ko će prvi prokomentarisati skoro svaki događaj na javnoj sceni Srbije, od beznačajnih napisa u opskurnim tabloidima do istrage o ubistvu pevačice. Nakon najnovijih izveštaja i obraćanja Savetu bezbednosti UN-a predsednika Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Karmela Ađusa i glavnog tužioca ovog suda Serža Bramerca, utrkivanje u komentarisanju pretvorilo se u takmičenje u ćutanju. Niti je ko šta rekao, niti je ko imao šta da pita. Ovo ćutanje još više zabrinjava ako se zna da su pred Savetom bezbednosti izrečene ocene kakve su se mogle čuti samo u vreme dok je Srbijom vladao Slobodan Milošević.

Sudija Ađus i tužilac Bramerc su, očito bez mnogo kalkulacija, ukazali na niz činjenica koje govore da se Srbija, delom i Hrvatska, udaljava od vladavine prava, pre svega onog dela koji se odnosi na suđenja za ratne zločine, samim tim i na proces pomirenja u regionu na zdravim osnovama. Ovo nije prvi put da se Haški tribunal suprotstavlja licemerju međunarodne zajednice – setimo se samo napora glavnih tužiteljica Luiz Arbur i Karle del Ponte da se uhapse begunci koji se u pojedinim periodima nisu ni skrivali, a da na države koje su im pružale utočište sa zapada nije vršen odlučujući pritisak.

Begunci su i ovoga puta prva tačka na agendi Tribunala. Reč je o troje radikala, Petru Jojiću, Vjerici Radeti i Jovi Ostojiću, protiv kojih je podignuta optužnica za nepoštovanje suda zbog ucena i podmićivanja svedoka u predmetu Vojislava Šešelja. Srbija je 16 meseci odugovlačila sa odlukom o izručenju, a nedavno je presuđeno da od slanja radikala u Hag nema ništa.

U rešenju Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu navodi se da zakonske pretpostavke za izručenje troje radikala nisu ispunjene, mada je na osnovu istog zakona ranije u Hag već poslato troje optuženih za nepoštovanje suda, o čemu je Fond za humanitarno pravo već obavestio javnost a tužilac Bramerc ponovio istu ocenu. Predsednik Tribunala u obraćanju Savetu bezbednosti čak primećuje da je isti istražni sudija, Milan Dilparić, koji je sada odbio izručenje optuženih za nepoštovanje suda, pre 8 godina primenjujući isti zakon doneo „sasvim suprotnu odluku“ i izručio Hagu Ljubišu Petkovića, takođe radikala optuženog za nepoštovanje suda.

Ukratko, najviši predstavnici Haškog suda upozili su savet bezbednosti da je Srbija “odstupila od puta potpune saradnje” sa Haškim tribunalom (Bramerc), što predstavlja „ogromno iznenađenje“ i izaziva „duboku zabrinutost“ (Ađus).

Tužilac Bramerc je ukazao i da to nije jedini razlog za zabrinutost. Dodao je da Srbija više od godinu dana okleva sa izborom glavnog tužioca za ratne zločine i, mada je izglasala Nacionalnu strategiju, ne odaje utisak posvećenosti suđenjima za ratne zločine. Na to je pre dva meseca u svom poslednjem izveštaju ukazao i Fond za humanitarno pravo.

Ako se izuzmu povremeni spinovi u nekoliko domaćih dnevnih listova u javnom vlasništvu, malo ko obaveštava čitaoce da Srbija duže vreme odbija da, kao što regionalna saradnja u oblasti suđenja za ratne zločine predviđa, sprovede presudu suda Bosne i Hercegovine kojom je general Novak Đukić osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva 71 civila u artiljerijskom napadu na Tuzlansku kapiju. Tužilac Bramerc izgleda ne prati ovdašnje medije, pa mu infromacija o ovom propustu Srbije nije promakla, zbog čega joj je udelio još jedan ukor.

Regionalnu saradnju, smatra tužilac, koči i Hrvatska koja izbegava zahteve bosansko-hercegovačkog pravosuđa. Nije iznenađenje da glavni tužilac nema zamerki na rad pravosuđa BiH. Golim okom je vidljivo da u toj državi zamah na polju suđenja za ratne zločine ne jenjava, za razliku od Srbije i Hrvatske gde već godinama postoji samo privid da se nešto radi.

Još od 2000. saradnja Srbije sa Hagom i njena posvećenost suđenjima za ratne zločine nije ocenjena tako negativno kao sada. Ipak, savetnik Saša Obradović na istoj sednici lakonski odgovara da Vlada Srbije, u čije ima govori, „ostaje posvećena saradnji“ sa Tribunalom. Saradnji koja skoro da ne postoji.

Obradović i njegove kolege iz vlasti očito smatraju da je u poslednje vreme pažnja međunarodne javnosti, bolje reći evropskih partnera, usmerena pre svega na održavanje mira, rešavanje kosovskog pitanja i držanje država nastalih raspadom bivše Jugoslavije što dalje od saveza sa Rusijom, a da na pitanja poput vladavine prava i suočavanja s prošlošću više niko ne misli.

Predsednik i glavni tužilac Haškog tribunala pokazuju da nas makar oni nisu zaboravili. Njihova snaga i uticaj su onoliki koliku podršku međunarodne zajednice imaju. Ako i posle najnovijih nastupa pred Savetom bezbednosti izostane reakcija zapadnih partnera Srbije, njena vlast će moći da produži svoje ćutanje. Samo da posle ne bude iznenađenje kada se bude ocenjivao napredak ka evro-integracijama u vezi sa Poglavljem 23 koje se bavi pravosuđem, uključujući procesuiranje ratnih zločina.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 12.06.2016.