Postoje filmovi koje, hteli-ne hteli, moramo gledati, premda znamo koliko ćemo se izmučiti i kakve ćemo ožiljke dobiti – sećanje koje se ne može izbrisati. Takav je recimo bio Šoa Kloda Lancmana (9 i po sati), takav je sinoćni Glas Hind Radžab Kauter Ben Hanija, prikazan u okviru akcije slovenačke javne televizije – deset filmova o Palestini umesto eurosongovskog ačenja. Premijeru u Ljubljani sam izbegla, a sada mi je glas male Hind došao u kuću.
Klod Lancman je na svom filmu o holokaustu radio jedanaest godina. Kauter Ben Hanija, tuniska režiserka, radila je film nekoliko meseci. Lancman je ceo film sveo na intervjue učesnika i svedoka; Kauter Ben Hanija je film napravila kao dokumentarnu dramu. Lancman je dobio nagradu BAFTA i još nekoliko, Kauter Ben Hanija dobila je nagradu Velikog žirija u Veneciji i šest manjih nagrada, zatim u Torontu i San Sebastijanu, kandidovana je za Oskara, i u samo godini dana dobila je još desetak nagrada. U njegovom filmu reč je o šest miliona žrtava, u njenom žrtva je šestogodišnja devojčica, uz nekoliko kolateralnih. Šest miliona Jevreja pobila je nacistička država sa svojim represivnim aparatom, šestogodišnju palestinsku devojčicu, šest njenih rođaka i dva spasioca ubila je cionistička država sa svojim represivnim aparatom. Oba filma ostavila su jednako duboke ožiljke.
Film o smrti palestinske devojčice krajem januara 2024. rađen je na osnovu zvučnog zapisa razgovora sa njom preko mobilnog telefona. Sve ostalo u filmu rekonstrukcija je događanja u centru Crvenog polumeseca u Ramali, 83km. udaljenoj od Gaze, gde se tragični događaj odvijao, uz nekoliko dokumentarnih snimaka otkrića ostataka žrtava i snimka devojčicine majke sa mlađim bratom: film je rađen sa njenom dozvolom. Sadržaj, faktografiju i stav možete najbolje pročitati u članku Maše Gesen na Peščaniku.
Ja ne mogu da prestanem da povezujem dva filma. Žrtve holokausta postale su žrtve svojih naslednika – ne više od dva, tri kolena – koji ne oklevaju da ih zloupotrebe i osramote, pozivajući se na njih dok sami izvode genocid i postupke koji po mnogo čemu podsećaju na nacističke, rasistička i suprematistička ideologija obaška. Već dugo vremena dobijam po internetskim algoritmima slike jevrejske dece koja su docnije pobijena u logorima smrti: ljupka, uređena, negovana deca ponajviše srednjeg sloja. Slika romske dece inače nema, nisu bila iz sloja koji se slikao. Palestinska devojčica iz sličnog je sloja: zna da upotrebljava mobilni telefon, sačuvane su njene fotografije, video snimci sa plaže i iz kuće koja je lepo i udobno opremljena. Hind Radžab bila je negovano i srećno dete iz srednjega sloja, u društvu koje je bilo funkcionalno, socijalno uređeno, čak i u uslovima stalnih ratova i represije. I detalj koji otkriva posebnost kulture: Hind sa šest godina zna Koran – ili bar neke molitve – napamet, i ponavlja za službenicom, kojoj se čini da to može umiriti dete, komplikovane reči sa istom preciznom intonacijom. U muslimanskom svetu često upravo ženska deca uče svetu knjigu napamet, čak i ako ostanu nepismene, i zato su prvi i priručni autoritet kada treba prizvati nešto od učenja. Jevrejska deca iz vernih porodica često imaju sličan zadatak, i na porodičnim okupljanima recituju ponešto iz svetih knjiga. Kako se to slaže sa običajem za vreme rata (sad je kao primirje, žrtve su u stotinama a ne hiljadama), kad su učitelji dovodili školarce autobusima na tačke sa kojih se najbolje videlo bombardovanje Gaze, da gledaju i uče se?
U međuvremenu, identifikovan je izraelski vojnik koji je dokrajčio Hind pucnjima iz tenka: ništa mu se nije desilo, možda je dobio orden za hrabrost. Nije neki podvig dobiti izjavu građana Izraela – neka tupava tinejdžerka misli da je super ubijati palestinsku decu da se ne bi toliko razmnožavali, neki tip sa teškim američkim naglaskom „pojasa Biblije“ penuši da njemu neće UNESCO negirati da je to njegova zemlja već 4000 godina – premda je iz SAD došao pre dve godine, privučen kreditima i jeftinim kućama sagrađenim na ruševinama palestinskih. Antisemitizam je zamenio svaki razuman pojam, zato je nekih 20% Jevreja koji su protiv rata i nacifikacije društva proglašeno antisemitima u sopstvenoj državi. Jer mrze sve jevrejsko! A uvedena je i smrtna kazna za Palestince koji su već u zatvorima, sa javnim suđenjima i možda samom kaznom: glavni zločin je genocid, pa da ponovimo – za Palestince koji su izvodili genocid nad Jevrejima…
Lancman je bio žestok cionista, i 1994 napravio je film o izraelskoj armiji koji se jako teško gleda; neki palestinski filmski stvaraoci možda su radikalni islamisti, no ni jedno ni drugo ne smanjuje dokumentarnost i moć ostavljanja ožiljaka o patnjama ljudi – Semita. Dva filma koja pominjem iznad su svih prizemnih pomisli. Da bih sebe uverila da je i to mogućno, odlučila sam da ponovo pogledam jedan od najdepresivnijih filmova svih vremena, Stalker Andreja Tarkovskog. O tome, sledeći put.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
