U pokušaju da zaustavi osipanje štednje Vlada Srbije je donela odluku o tome da garantuje štedne uloge do iznosa od 50.000 evra. To je možda zadovoljilo neke štediše, a i sve pristalice državne intervencije u privredi. Problema sa ovom garantijom ima više, ali je glavni problem u tome što je ona nepokrivena. Dakle, ne znači ništa.

Ne treba biti mnogo pametan da bi se to videlo. Garantujući uloge do 50.000 evra država je praktično garantovala oko 90% od ukupne sume uloga koji danas postoje na štednji u Srbiji. Pošto se štednja kreće oko 5,7 milijardi evra, to znači da država garantuje za iznos od oko 5,1 milijardi evra. Čime država može da garantuje? Pre svega onim čime raspolaže, a to je budžet. Adresa budžeta su poreske platiše. Budžet Srbije, međutim, iznosi oko 8 milijardi evra. To bi značilo da država daje garantiju na oko 64% budžeta. Pošto prema (sadašnjem) zakonu garantija mora da se isplati u roku od 90 dana, ako štednja u komercijalnim bankama propadne, to znači da je garantija u potpunosi nepokrivena. Ako se budžet uredno puni istim tempom, ne postoji ni jedan period kada se za tri meseca može kumulirati 5,1 milijardi evra, da bi se u slučaju nevolje podmirile štediše. Najviše što za tri meseca može da se sakupi je četvrtina ukupnog budžeta – tj. oko 2 milijarde. A i te dve milijarde evra će postojati samo ako se ni za šta drugo ne isplati ni jedan jedini evro iz budžeta, što je nemoguće.

Pošto je skoro 2/3 budžeta Republike Srbije potrebno za garantovanje štednih uloga u bankama u Srbiji i pošto ni u jednom trenutku ne može toliko da se kumulira za tri meseca, već najviše 2 milijarde, to je garanija Vlade Srbije u potpunosti nepokrivena. To je štaviše vrlo blag izraz, trebalo bi reći da je ovo – svesno ili nesvesno – dovođenje štediša u zabludu, obmana štediša, itd.

U slučaju da nastupi potreba da se garantija aktivira, Vlada bi se morala pozvati na to da nema ta sredstva i da se garantija reprogramira. Tako bi se dobila nova runda „stare devizne štednje“. I onda bi opet bio period od desetak-petnaest godina da se to vrati, kao što sada postoji period od petnaestak godina do 2016.

Dakle, što se Vlade tiče, štednja u bankama Vam je već proglašena „starom“. Sada jedino možete da se nadate u Svetog Petra ili nebo, da neće nastupiti situacija u kojoj će se garantija Vlade aktivirati.

Nije nemoguće da ova kriza prođe, a da garantija stvarno ne bude potrebna. To međutim ne opravdava Vladu da donosi nepokrivena, tj. besmislena obećanja. Vlada se očito povela za sličnim potezima u svetu, gde su SAD garantovale uloge do 250.000 dolara, a neke zemlje Evrope uloge i do 200.000 evra. Konj se možda može potkivati, ali je besmisleno to raditi sa žabom. Njene noge jednostavno ne mogu da nose potkivku.

Još neke stvari su vredne komentara. Možda se neko seća da je do pre nekoliko godina država garantovala štedne uloge do iznosa od 5.000 dinara. Pa je onda garantija podignuta na 3.000 evra. Da je sada garantija podignuta na desetak hiljada, to bi se moglo shvatiti kao praćenje trenda. Mada bi i to prevazišlo ekonomsku snagu budžeta. Nekome je to izgledalo malo, pa je garantiju podigao 17 puta. To pokazuje da je država panično i nerazumno reagovala. To bi valjda trebalo da kompenzuje zakašnjenje s kojim je reagovala, pa da nas zaslepi visinom sume, da ne razmišljamo i da štednju ostavimo u bankama.

Na kraju malo ekonomske analize. U slobodnom društvu, ulozi u bankama uopšte ne bi smeli da se garantuju. Na štedišama bi bilo da se raspitaju o kvalitetu banke i da svoj novac odnesu tamo gde misle da je najbolje. Davanje novca na štednju je poslovni potez, kao i svi ostali. On podleže riziku i kao nadoknadu za rizik, štediše dobijaju kamatu. Država ne pokriva gubitak nekom ako je bankrotirao sa kafanom ili pekarom. Ako to ne radi, zašto garantuje štedne uloge?

Po osnivanju centralnih banaka nije bilo ovakvih garantija. A onda su počele da garantuju simbolične sume. Sada se garantuju sume koje nisu simbolične.

Garantije su dovele do procvata moralnog hazarda i negativne selekcije. Ako je ulog bar delom garantovan, pojedinac nema interesa da se raspituje o kvalitetu banke u koju polaže novac. Zato mnogi novac nose u loše banke. Paradoksalno je da pojedinac veoma pazi kada kupuje frižider ili automobil, a ne vodi računa o štednom ulogu u banci. Iako je štedni ulog veći od cene frižidera ili auta. Umesto da smanji rizik štednje, garantija ga je povećala. A omogućila je da pored dobrih na tržištu mogu da opstanu i loše banke – dakle negativna selekcija.

U svetlu toga garantovanje štednje je ekonomski besmisleno. Ali preko toga su prešle skoro sve relevantne države u svetu. Naša ne spada u te relevantne, ali se ugledala na njih. Ona se time uključila u preovlađujuću ekonomsku glupost. Ali pošto veći i jači to praktikuju, to bi se moglo „razumeti“. Ono što se ne može razumeti je da niko nije uzeo digitron da izračuna koliko se može garantovati. A nepokrivene garantije nisu nikakve garanije. Sada ostaje da se vidi kako će štediše u Srbiji reagovati na ovu garantiju bez pokrića.

 
Peščanik.net, 22.10.2008.

Leave a Reply