Foto: Predrag Trokicić
U nekom času recesija je tu. Zapravo, kasni. Pogotovo u Sjedinjenim Državama, pa čak i u Evropskoj uniji, nezavisno od toga koliko može da izgleda neubedljiv gotovo neprekinut privredni rast posle krize iz 2008. godine.
Privredne vlasti i sada uglavnom predviđaju nastavak privrednog rasta u sledećih nekoliko godina. Ali nema sumnje da je glavni predmet privrednih i političkih rasprava o tome šta očekivati u skoroj budućnosti – recesija. Negde se pominje i nova finansijska kriza, pre svega zbog visokog nivoa privatnih dugova i zbog negativnih kretanja na tržištu nekretninama u Americi. Mnogo važnija je ipak očigledna opreznost američke i evropske centralne banke.
Zašto?
Nezavisno od pozitivnih privrednih kretanja u poslednjih nekoliko godina, centralne banke nisu uspele da normalizuju monetarnu politiku. Ovo pre svega zato što nisu uspele da inflatorna očekivanja dovedu dotle da poslovni ljudi računaju sa inflacijom od najmanje dva odsto. U tom slučaju, uz realni privredni rast od 2-3 odsto, kamatne stope bi mogle da budu negde između tri i četiri odsto. Što bi predstavljalo normalizaciju monetarne politike. Zato što bi u recesiji, do koje periodično dolazi, kamatne stope mogle da se smanje kako bi se podstakla privredna aktivnost. Ukoliko privreda iskazuje rast, ali je inflacija niža od one koju centralna banka cilja, a to je oko dva odsto, kamatne stope će se održavati na niskom nivo, u evrozoni i dalje oko nule, a u SAD ispod tri odsto, što znači da se smanjenjem kamatnih stopa ne može mnogo učiniti na podsticanju privredne aktivnosti.
Stvari, zapravo, stoje gore. Naime, monetarna politika bi trebalo da ima uzročni uticaj na kretanje cena i na privrednu aktivnost. Normalizacija monetarne politike je pretpostavka za to. Tako je krajem prošle godine vođena rasprava o tome da li bi Američka centralna banka trebalo da nastavi sa postepenim povećanjem kamatnih stopa s ciljem da do 2020. ili tu negde konačno dođe do poželjnog nivoa od blizu četiri odsto. Početkom ove godine ona je odustala od te strategije i dalji rast kamatnih stopa se ne planira. To ne znači samo da Američka centralna banka nema naročito dobar uvid u privredna kretanja, što nije dobro samo po sebi, već i da monetarnu politiku prilagođava privrednim kretanjima na koja, time se kaže, nema neki naročiti uticaj. A politika, monetarna ili bilo koja druga, koja ne određuje šta se dešava već se na dešavanja prilagođava, zapravo i nije neka politika.
U ovom trenutku dugoročni prinosi na američke državne obveznice manji su ili praktično jednaki kratkoročnim. To je veoma pesimističan pokazatelj očekivanja poslovnih ljudi. Po prirodi stvari, dugoročni prinosi trebalo bi da budu veći od kratkoročnih, gotovo nezavisno od toga na kojoj se tački poslovnog ciklusa privreda nalazi. Međutim, ukoliko se očekuje da će sutra stvari biti bolje nego prekosutra, sva je prilika da će se kamatne stope koje kontroliše centralna banka smanjiti, tako da će se izgledi u pogledu mogućeg prinosa pogoršati. A centralna banka će intervenisati na tržištu novca s ciljem smanjenja kamatnih stopa ukoliko se privredni rast usporava i zapravo se ulazi u recesiju. Usled čega se iz činjenice da se na ulaganja u dugoročne državne obveznice ne može ostvariti veći prinos nego u kratkoročne – formiraju očekivanja da predstoji recesija.
U evrozoni postoji zabrinutost da bi nemačka privreda mogla da se nađe u recesiji ove godine. Što je problem pre svega zato što nemačka privredna politika nije sklona da koristi fiskalne podsticaje da podrži privrednu aktivnost. U SAD stvari stoje drukčije jer se računa s rekordnim fiskalnim deficitima u sledećih nekoliko godina. No, nemačka privreda u ne maloj meri zavisi od izvoza, a eventualno usporavanje rasta u evrozoni, SAD i u svetu ograničava značajno rast industrijske proizvodnje u Nemačkoj. EU u celini i zemlje članice evrozone svakako bi mogle da se više oslone na dodatnu javnu potrošnju jer, čak i ako to znači povećani uvoz, to bi samo smanjilo njihov spoljnotrgovinski suficit sa ostatkom sveta. U EU se zaista i razmatra povećanje ulaganja, jedino što to traži vreme.
Strah od recesije je zapravo strah od krize jer recesije nisu neuobičajene. A to ponajviše govori o strahu od stanja u finansijskom sistemu, pre svega u bankama. No, sam nivo privatnog ili javnog duga ne znači mnogo. Posle iskustva iz 2008. teško je pretpostaviti da bi centralne banke dozvolile da dođe do sistemske bankarske krize. Jer, dok su kamatne stope niske, monetarna politika u uobičajenom smislu te reči, a to je upravo manipulacija kamatnim stopama, nije moguća, ali likvidnosti nikada ne mora da nedostaje. U tom smislu, strah od recesije je verovatno preteran jer izgledi da će doći do nove finansijske krize nisu značajni.
Ispravka
U pretposlednjem napisu pod naslovom “Korupcija” ukazano mi je, na čemu se zahvaljujem, da nisam bio precizan kada sam govorio o Arizona putu ili tržištu. Zaista, tržište je procvetalo pošto je postignut Dejtonski sporazum. Pre toga je trgovanja bilo znatno manje. U jednom od sledećih napisa detaljnije ću pisati o uticaju tog tržišta na posleratne razvojne planove u Bosni i Hercegovini.
Novi magazin, 01.04.2019.
Peščanik.net, 02.04.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
