Strah u kostima

Pitam se kako su se u posleratno vreme mogle i bez Rusa i bez EU obezbediti osnovne namirnice i neka odeća i obuća za stanovnike Jugoslavije. Zapravo nije moglo mnogo da se bira i činjenica je da su se jela kerova jaja u prahu i sladak pasulj iz američkih paketa. Kad nije bilo paketa, na trpezi nije ostajalo mnogo toga: to što je na stolu jedi. Ali nije to dugo trajalo, počeli su da se otvaraju delikatesi, pojavile su se pomorandže i banane, šunka i druge đakonije i naravno, imali smo naše pijace, pa hrana za većinu ljudi više nije bila osnovni problem. Početkom 60-ih se već krenulo u Trst da se kupuju šuškavci i krpice, a pojavio se i fića, oko koga je ponosni vlasnik poduže stajao da komšije vide dokle je dogurao. Proradio je Beko za odeću, zatim i fabrike cipela u Vranju. Kad sam bila u Pragu sa skupštinskom delegacijom češki domaćini su nam pričali kako su, kad im stignu Ledine cipele, stajali u redovima od 5 ujutru.

Ne bih se osvrtala na ove posleratne priče da Predsednik juče nije primio Patrijarha i popove da im kuka kako je kod nas strašno kao 1944. A to je bilo još uvek ratno vreme najstrašnijeg rata u istoriji. Pa nije valjda da smo do 1944. dogurali? Nisu u Srbiji na delu ratne strahote kao u Ukrajini zbog ruske agresije koja traje već dva i po meseca. Ima neke sličnosti sa ratovima u našem susedstvu, u Hrvatskoj i naročito u BiH, s ciljem srpskog rukovodstva da urušavanjem Jugoslavije napravi Veliku Srbiju. I to na lično zalaganje Šešelja i Vučića, naroda, intelektualaca, uključujući i popove – svih pod vođstvom Slobodana Miloševića. Jeste bilo teško kada su 1992. Srbiji zbog napada na BiH izrečene sankcije UN-a. Za tu Rezoluciju je glasala i Rusija. O tim sankcijama se govori kao da su pale s neba na Srbiju, zbog nečije zle volje, „ničim izazvane i nezaslužene“. Vučić i sada voli da kaže kako smo „dobili bombe iako nikog nikad nismo napali“.

Pitanje naše bliže i nesrećne istorije nije se raščistilo, nije sagledano šta je ko hteo i činio, pa su srpski ciljevi preživeli. Čeka se pogodniji trenutak, a do tada su se učvrstile autokratija i stabilokratija.

Zašto se Vučić toliko uplašio, pa rat Rusije protiv Ukrajine poredi sa 1944? To je glavno pitanje. Naša javnost ne zna šta i koliko su mu visoki funkcioneri Nemačke zapretili, a i oni drugi sa istoka imaju svoje pretnje. Ako se ne uskladi sa EU i ne uvede sankcije Rusiji, EU će Srbiju naprosto ostaviti da tavori u svojoj čamotinji. Ratovi su joj zabranjeni i to se dobro zna, iskusila je. Sada je zaista u klještima. Kako da uvede sankcije Rusiji kada ona preti svojim sankcijama; već dva puta je pomenuto da su Republike Lugansk i Donjeck isti slučaj kao Kosovo, što izdaleka implicira da će Rusija priznati Kosovo. A Vučić ne sme da ispusti Kosovo, jer je ono srpska opsesija i večni zavet. U realnom svetu Kosovo odavno nije srpsko; jeste bilo pre 600 godina. Ali opsesija postaje realnost za potrebe održavanja na vlasti. Vučić je u paničnom strahu da će izgubiti vlast, a ukupno gledano izgubiće sve – EU od koje najvećim delom živimo i Kosovo kao srpski opsesivni mit. Ali vlast je za njega iznad i EU i Kosova, koje je do pre neku godinu tajno delio. Pitanje vlasti je u središtu straha Aleksandra Vučića. Sad je sateran uza zid, nema nijedan potez u rukavu i to ga obara kao bolest kojom bi da zarazi ceo narod, kako bi njegov strah postao opšti strah. Skriven i nevidljiv, da se ne posumnja da ima veze sa dojavama o bombama po školama i ustanovama.

Otuda pretnje bombama, na šta je implicitno ukazala Sofija Mandić. Ona je citirala Anu Brnabić koja je optužila zapadne zemlje da prete (lažnim) bombama kako bi naterali Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Koliko je to naivno i glupo: fon der Lajen i njeni službenici sede pored telefona i dojavljuju stotinama puta gde su bombe sakrivene, samo što ne eksplodiraju.

Kada je ministar obrazovanja Ružić izgovorio da su se stotine dojava o lažnim bombama pojavile baš u vreme sukoba Rusije i Ukrajine, a pre ih nije bilo, dobili smo potvrdu da su lažne bombe povezane sa tim ratom. Nije se kao Brnabić izjasnio o tome ko je rešio da širi strah. Nije to učinio zato što je pametniji od Brnabić i udaljeniji od Vučića. Ali je hteo i on da se oglasi, možda oportunistički, a možda i da usmeri širenje straha na pravu adresu, na onoga koji prima udarce sa obe strane i živi u panici od nezamislivog gubitka lične vlasti.

P. S.

Predsednik je u svom strahu i dilemama zaboravio da postoji parlament koji bi morao biti spreman da u ime građana koje predstavlja bude ne samo upoznat o trenutnoj situaciji, nego i da odlučuje o njoj. Umesto da na tom mestu iznese svoje državne muke, on ih deli sa Patrijaršijom. Zapravo, Skupštine nema ni od korova, iako su izbori davno prošli i mogla je biti formirana. Kao da je ta najviša institucija vlasti nepotrebna, dok se njeno formiranje razvlači namerno izazvanim „nepravilnostima“. Od izbora je prošlo skoro dva meseca, a vlast navodno još uvek rešava izborne sukobe kojima se ne nazire kraj. Parlament je stvarno poslednja rupa na svirali ovoj vlasti. U stvari, ona nam poručuje da joj parlament i vlada nisu potrebni. Ako nastavi da odlaže njihovo formiranje, to se može smatrati puzajućim državnim udarom.

Peščanik.net, 19.05.2022.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Po svaku cenu

Dejan Ilić – Čovek bez vizije