Najpre su Grci glasali za kontinuitet, a potom je Evropski savet doneo niz odluka, najvećim delom očekivanih. I jedno i drugo je delovalo ohrabrujuće. Zašto?
U Grčkoj je uglavnom prevladalo uverenje da bi glasanje za nove partije moglo da vodi izlasku iz Evropske monetarne unije, uz neizvesnost ostanka u Evropskoj uniji. To bi imalo značajne posledice po stabilnost, pa čak i bezbednost, uz nepredvidive privredne posledice. Ma koliko da Brisel nije popularan, jer zahteva strogu štednju, nepoverenje u domaće političare je veće. Uz to, sećanje na drahmu ne budi neku naročitu nostalgiju. Sa evrom, Grčka ima svetski novac, dok nije izvesno ni da bi drahma, bar za neko vreme, uopšte bila konvertibilna, jer bi verovatno bilo potrebno uvesti niz svakojakih kontrola i restrikcija na novčane i kapitalne transakcije sa svetom. Valja uostalom uzeti u obzir činjenicu da su grčka domaćinstva imala veoma ograničenu mogućnost zaduživanja pre nego što je uveden evro. U ovom bi času svakako bilo bolje ako bi im se ti dugovi oprostili, ali to ne znači da bi bilo bolje da se vrate u stanje kada nije imalo smisla ulaziti u banke osim da bi se podigla gotovina i platili računi. Problem u Grčkoj je u tome što se nije smanjila sklonost zaduživanja države sa porastom mogućnosti domaćinstava i korporacija da dođu do relativno jeftinih kredita. To, recimo, nije bio slučaj u Irskoj, Španiji i u najvećem broju zemalja u tranziciji. To je specifično Grčki problem, uz asistenciju Mađarske.
Tako da su izbori u Grčkoj shvaćeni kao glas poverenja u evro i u Evropsku uniju, što je svakako bilo dočekano sa zadovoljstvom i olakšanjem ne samo u Briselu, već i u drugim glavnim gradovima Evrope. Ma koliko da je čitav taj grčki problem jedna glavobolja, eventualno razdruživanje bi moglo da preraste u noćnu moru. Što, međutim, ne znači da je rešenje krize evra i EU samim tim postalo lakše ili na dohvat ruke. Ipak, Evropski savet je mogao da se posveti tim rešenjima i da za časak zaboravi na Grčku.
Poslednji sastanak Evropskog saveta je bio očekivan sa nadom da će usaglasiti mere koje bi trebalo da podstaknu privredni rast. Ovo i zato što su očekivanja za ovu i verovatno sledeću godinu dosta tmurna. Čak je i u Nemačkoj značajno pogoršana poslovna klima i neki prethodni indikatori očekivanja privrednih ljudi su značajno pogoršani. Uz sve pohvale nemačkoj privredi i politici prilagođavanja na krizu, Međunarodni monetarni fond svejedno ne očekuje rast iznad 1 posto ove godine, a ne mnogo brži ni sledeće godine. Prognoze za celu Evropsku uniju i za zonu evra su značajno gore. Tako da je svakome jasno da produžena recesija ili stagnacija nisu stanja u kojima je moguće rešavati nagomilane privredne i socijalne probleme. Tako da postoji saglasnost da je potrebno ubrzati rast i da je to prioritet ne samo u zemljama članicama, već u Evropskoj uniji u celini.
Evropski savet je doneo neke mere koje bi trebalo da podstaknu ulaganja, pre svega u zemljama gde je recesija najdublja i gde su socijalni problemi zaoštreni. No, kao što se znalo i pre sastanka Evropskog saveta, novac sa kojim raspolaže Evropska unija ili čije trošenje može da podstakne, nije veliki. Nešto manje od 150 milijardi evra, što iz nepotrošenih sredstava strukturnih fondova, što iz povećane kreditne aktivnosti Evropske investicione banke. Čak i kada bi se on sav odmah potrošio, to ne bi imalo veći trajan efekat; jasno je da su potrebne godine da se realizuju svi projekti koji će se tim novcem finansirati.
Savet se u stvari mnogo više bavio bankarskom krizom, što je bez sumnje ono čime bi i trebalo da se bavi, zapravo time je trebalo da se bavi najpre, dakle pre svega onoga čime se zapravo bavio od izbijanja finansijske krize. Problem je u tome što banke, kako je to rekao Charles Goodhart, „žive međunarodno, a umiru nacionalno“. Budući da ima dosta bolesnih banaka, jer je ipak reč pre svega o finansijskoj krizi, problem je ko je nadležan da ih leči? Budući da su zemlje, a ne EU, nadležne za njih, a kako su, opet, budžeti pod pritiskom, često stoga što su preuzete značajne obaveze koje su proistekle iz finansijske krize, ne izgleda kao dobra ideja da se novac pozajmi državama kako bi one uložile novac u banke, kojima se, opet, države obraćaju sa zahtevima za kreditiranje kako bi mogle da finansiraju budžetske deficite. To se pokazalo kao posebno rđavo u najnovijem slučaju saniranja španskih banaka. Pre toga je taj pristup stvorio veoma velike probleme irskim vlastima, a slična je sudbina čekala i druge zemlje koje se spremaju da traže pomoć kako bi dokapitalizovale ili sanirale svoje banke.
Stvari bi stajale drukčije ukoliko bi se novac EU koristio neposredno kod saniranja banaka. Umesto da španska država dokapitalizuje ili sprovede potrebni postupak ozdravljenja ili čak nacionalizacije svoje banke ili banaka, to bi mogla da čini EU ili neko u ime evro zone. To bi onda olašalo budžetske probleme zemalja u kojima su te bankrotirane banke, a neposredno bi se rešavao ključni problem, a to je finansijska kriza. Sjedinjene države su prvo sanirale banke, a posle krenule u druge mere ozdravljenja privrede. Ovaj drugi korak nije najbolje izveden, ali prvi po svemu sudeći jeste. Evropska unija, ili konkretnije zemlje članice evro zone, zbog tog dualnog karaktera bankarskog sistema nisu mogle, ili bar nisu mogle dovoljno dobro, da se suoče sa sopstvenim bankama kako bi sanirale finansijsku krizu. Tako da je to sada došlo na red, zajedno sa fiskalnim problemima i svim drugim, posebno socijalnim.
Međutim, ako se novac ulaže u banke, potrebno je i nadzirati njihovo poslovanje. Jer bi inače problemi mogli da se ponove. Tako da je doneta dodatna odluka da se nadzor nad bankarskim sistemom prenese na nivo EU ili evro zone. Budući da ova poslednja nema potrebne institucije, ili ih tek stvara, prirodno je da praktično sve te poslove obavlja Evropska centralna banka. Tako da ona dobija značajno veća ovlašćenja posle ovog najnovijeg sastanka Evropskog saveta. No, kako to biva u EU, sve su to za sada samo namere, ostaje da se sve to konkretizuje i pretoči u nove propise. Kako će to sve na kraju da izgleda, ostaje da se vidi. Nema sumnje, međutim, da je konačno počelo da se raspravlja ključno pitanje, sam uzrok krize, a to je finansijski, pre svega bankarski sektor.
Ovde će problem biti u tome što se ipak indirektno vrši neka vrsta fiskalne federalizacije, koja nije popularna ne samo u Nemačkoj, nego i u drugim zemljama. Zapravo, moglo bi se reći da Nemačka nije za federalizaciju obaveza, a da uz to ne ide i federalizacija nadležnosti, dok je Francuskoj ovo drugo uglavnom neprihvatljivo. Probleme sa čitavom tom idejom veće integracije imaju i neke druge zemlje, i to ne samo Velika Britanija koja se i inače drži po strani koliko god više može. Neke zemlje, pominju se Finska i Holandija, nisu spremne da odobre da Evropski stabilizacioni fond kupuje državne obveznice zemalja koje se suočavaju sa visokom kamatnom stopom, što je takođe jedna od preporuka Evropskog saveta. One bi htele da cene svaku kupovinu zasebno, što bi i inače radile kada ne bi bile u političkoj i monetarnoj uniji. Jer, naravno, ako bi neka od tih ulaganja postala nenaplativa, to bi bio budžetski trošak, a to je ono što se želi izbeći – zajednička odgovornost za fiskalne obaveze zemalja članica.
Naravno, odluka da se zajednički novac ulaže u ugrožene ili bankrotirane banke ima smisla samo zbog toga što taj novac košta manje ako ga pozajmljuje Nemačka nego ako to čini, recimo, Španija. Veza između banke sa finansijskim problemima i države sa finansijskim problemima je posredovana visokom kamatom, usled čega bi moglo da dođe do bankrotstva obe strane. No, veza između rđave banke u Španiji i dobrog evropskog stabilizacionog fonda ili Evropske centralne banke se može obezbediti i po veoma povoljnim kamatnim uslovima, jer je, na primer, nemački kreditni rejting veoma visok. Zapravo, pošto svi žele da ulože novac u nemačke obveznice, njihova je cena veoma visoka i prinos veoma mali. Usled čega Nemačka može da uzima zajam po rekordno niskim kamatnim stopama. No, rizik koji se time finansira nije nemački već, recimo, španski, usled čega postoji bojazan da će to sve ipak koštati nemačkog poreskog obveznika, koji zapravo nikako nije spreman da plaća troškove koje smatra tuđim.
Ova poslednja reč je ključna. Ukoliko bi to bili zajednički troškovi, to bi bilo prihvatljivo, kao u svim federacijama. A to podrazumeva da se na zajedničkom nivou donose i odluke o finansijskim i fiskalnim pitanjima, kako bi to bila zajednička obaveza. Iz čega proističe i ključni problem Evropske unije ili bar Evropske monetarne unije – kako usaglasiti suverenitet država sa federalnim obavezama?
Do sada je pristup Evropske unije bio da se to rešava pravilima ili, kada je reč o konkretizaciji, regulacijom. Ono što evroskeptici zameraju najviše EU i njenoj monetarnoj uniji jeste ta sklonost da donosi pravila i reguliše preterano. No, to proističe iz karaktera ove političke tvorevine. Ukoliko bi to trebalo da se promeni, onda će biti potrebno mnogo veći deo zakonodavne i izvršne vlasti preneti na EU, što takođe podrazumeva i drukčiji, a svakako demokratski, sistem legitimizacije Unije. Bankarska unija, ili bar tih par elemenata o kojima je postignut dogovor, jeste prvi korak u tom pravcu. No, ključno pitanje je vezano za javne finansije, jer obično nije prihvatljivo oporezivanje, ako ne ide zajedno sa političkim predstavništvom. Zemlje koje se suočavaju sa finansijskim problemima bi da im se pozajmi novac, a da uz to ne ide i nadzor, pa i podela vlasti, što traže zemlje poverioci. Prihvatanje pravila nije dovoljno, jer se naravno uvek nađu razlozi zašto se ona ne bi trebalo poštovati.
Koje su izgledi da do dalje federalizacije dođe? Obično se navodi primer Amerike, gde je federalna vlast iskoristila bankrotsvo država da centralizuje vlast. No, to nije baš išlo naročito glatko, kao što je poznato. U Evropskoj uniji bi bilo veoma teško videti da bi neke zemlje htele da se pridruže takvoj federalnijoj zajednici. Tako da sve i dalje ostaje otvoreno, nezavisno od toga što su neke prave odluke konačno donete ili bar je namera da se one sprovedu tu.
Jutarnji list, 07.07.2012.
Peščanik.net, 16.07.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
