Beograd nije slučajno uporišna tačka svake kampanje. U tradicionalnoj kolektivističkoj politici Beograd je sredstvo i plen, umesto institucionalnog i opipljivog, stvarnog urbanog okvira liberalizacije. Sintagma o otvorenom gradu je zbog nedostatka spremnosti političara da prihvate načela sloboda i prava postala izlizana, prazna floskula, potekla iz proizvoljne samodopadljivosti onih koji su, usled lične nesposobnosti da se menjaju, propustili da svoj identitet prilagode visokim standardima koje je Beograd prenosio generacijama, često ih stidljivo prikrivajući. Jer, identitet je i stvar opredeljenja, ne samo spontanog usvajanja, a naročito nije pitanje porekla.
Ukoliko postoje kolektivne osobine ljudskih zajednica Beograd, verovatno, doprinosi nastanku karakternih crta koje pomažu da se razume upornost u opstajanju i nesklonost brzim preobražajima. Kao da bi nagli pokreti doveli taj grad na rub uništenja koje se, inače, nadvijalo u opštim kataklizmama, ali i u procesima u kojima je prevladavalo nerazumevanje svetskih trendova, naročito nespremnosti minucioznog uvažavanja lokalnih prilika.
Kolektivistička demagogija koja je takođe gušila identitet Beograda vrednosno je izjednačavala mit o gradu Feniksu, koji se periodično izdiže iz pepela, i potrebu svake civilizacije da se u promene, razvoj i napredak, uključuje konstantan trud koji povezuje generacije. U gradskoj civilizaciji idejni sukobi naraštaja, koji se smenjuju, ili oni unutar njih samih, ogledaju se u transformaciji arhitekture, redizajniranju urbane osećajnosti i novim interpretacijama prostora. Beograd je istovremeno težio samodopadljivosti, samosažaljenju, i kultovima najgorih kolektivnih ljudskih osobina, koje su se ostvarivale u provincijalnoj orijentalnoj kulturi prezira i destrukcije usredsređenih na urbani prostor kao javno dobro. Lažnu estetiku nereda, koja se lako izliva u pojedinačno nasilje i institucionalnu samovolju pohvalio je i glavni gradski arhitekta koji je izneo pretpostavku da je jedan od specifičnh brendova Beograda haos sam po sebi, koji možda Beograđane ponekad nervira, ali da se strancima dopada. Kao da prostota, prljavština, agresivna buka, kultura splavova i turbo-ruralnog orgijanja ne podrazumevaju posledice koje su vizuelne, ekološke i mentalne, a tiču se ovdašnje gradske civilizacije koja je, u svojoj kataklizmi koja se prenela u novi milenijum, gotovo planski, zatvarala muzeje, uključujući nacionalne galerije, satirala urbanu potkulturu, i predala se neoorijentalnom dertu. Kao da olupine parkirane na obalama reka – od kojih Beograd uzmiče u toku proteklih 200 godina, ne pokazujući dovoljno odlučnosti da se na njih spušta, ne zaklanjaju, u pogledu sa Ušća, perspektivu Kalemegdana, najveće, po prostranstvu, evropske fortifikacije – zaustavljaju oticanje voda, prljaju ih i truju. Nagomilavajući se beskrajno po prostorima koji bi trebalo da su zajedničko dobro i prirodni rezervati, vode su danas neprikosnovene i u najliberalnijim ekonomijama.
Brendiranje haosa podrazumeva opstanak koncepta Beograda kao, u isto vreme, provincije provincija Istoka i Zapada, i prezira u odnosu na potrebe i prava sugrađana. Ideologija nereda je sistemska podloga pljačke i korupcije, i privilegija agresivnih i beskrupuloznih da ugrožavaju i ograničavaju prava drugih. Izborne poruke antiliberalne elite, kojoj pripada i nomenklatura koja je iznedrila fenomen gradskog arhitekte kao prvosveštenika bahatosti i samovolje, svode na prezir načela zajedničkog života u miljeu vladavine prava, poslovne konkurencije i slobodnog tržišta.
Beograd je talac Srbije kao nereformisane i nedovršene države. Srbija je talac beogradskog centralizma i nastojanja antiliberalnih elita da opstaju u zatvorenim, nedodirljivim sistemima. Beograd je pretežno ruralna zajednica, razbacana po obodima stešnjenog i jednako neurednog gradskog jezgra. Samim tim je Beograd mesto sudara različitih mentaliteta. Pri tom do izražaja dolaze pre svega nemogućnost, ili nesposobnost domicilne zajednice da asimiluje pridošlice. Taj multikulturalizam, međutim, nije istovremeno okvir kosmopolitizma.
Beograd je metropola u kojoj plastične kese rastu na krošnjama, haotična pseudourbana razvalina razlokanih kolovoza, krivih, štrokavih trotoara po kojima sluđene pešake razgone sve vrste prevoznih sredstava kojima zverski kidišu osioni junaci, ili žrtve, svejedno, beskrajne, bezperspektivne tranzicije. Metropola bez metroa, kazni za pogrešno parkiranje, pljuvanje, nadziđivanje, materijalni i duhovni vandalizam. Nimalo slučajno, povratak Srbije i Beograda u varvarstvo počeo je, krajem osamdesetih, ukidanjem gradske policije.
Poput drugim zajednicama u Srbiji, koje su potencijalno u stanju da se staraju o sebi samima, i Beogradu je uskraćeno prava i sloboda da donosi i primenjuje sopstvene zakone, neposredno bira lidere i fnkcionere svih resora, upravlja svojom imovinom, izgrađuje institucionalne okvire poslovanja, infrastrukture, obrazovanja i socijalne brige i, naročito, u svim domenima, u kojima je to moguće, podstiče konkurenciju na slobodnim, fer i tržišnim osnovama. Privatnu imovinu država je uzurpirala u nekoliko navrata. Beograd su zaposedali strani i domaći okupatori drastično menjajući njegovu osnovnu imovinsku i demografsku strukturu. Republika je zatim, kad je nomenklatura osetila da se njenoj neposrednoj vlasti izmiču opštine i gradovi, uzuprirala i imovinu glavnog grada. Denacionalizacija, kao suočavanje s prošlošću i demokratizacija tranzicije, nije slučajno marginalizovana i ponovo odbačena kao lažna dilema. Kao pitanje koje zatvara prostor populističkoj mistifikaciji i pokreće raspravu o potrebi nastavka transformacije koja bi društvo dodatno zaštitila od nedavne totalitarne i zločinačke prošlosti. Učinilo ga bogatijim. Raširila i učvrstila srednju, građansku klasu kao okosnicu demokratije, vladavine prava i najšire tumačenih sloboda. Neuređeni imovinski odnosi istovremeno održavaju opstanak kolektivističke politike, doprinose tajkunizaciji i monopolizaciji tržišta, između ostalog napumpavaju cene nekretnina, poslovnog prostora i robe široke potrošnje. Gradsko građevinsko zemljište je osveštana teritorija naopakog sistema vrednosti i poretka koji ukida potrebu da se podstiču razvoj, kapitalisanje, ulaganja, uključujući imovinsku i pravnu sigurnost. Talasi promena od kojih se očekivalo da budu demokratske, 1996/07, i 2000/01. nanosili su, gotovo neometano, i talog prethodnog propalog poretka vrednosti koji je podsticao klijentelizam, korupciju i pljačku.
Tabu je i privatizacija, uključujući ulaganja u infrastrukturu. Podsticanje tranzicije bi trebalo da podrazumeva otvaranje konkurencije i alternativa: privatnih i mešovitih komunalnih preduzeća, telekomunikacionih sistema, mostova, tunela, socijalnih službi, ekološke tehnologije. Alternativno plaćanje posebnih usluga. Održavanje zgrada u privatnom posedu i odgovornost koju privatno posedovanje podrazumeva u urbanoj kulturi. Otvaranje urbanog tržišta i izlazak svih gradskih preduzeća i usluga na berzu, itd.
Politička i socijalna radikalizacija se delimično oslanjaju na očajnu zapuštenost periferija i generalno osporavanje demokratskog liderstva kompromitovanog u protekloj deceniji koja se nije izborila sa urbanim nasiljem: nadziđivanje, nasleđeno iz epohe realsocijalizma, teror automobilističke potkulture kao ventil socijalnih frustracija i kriminogenih sklonosti, vladajući pseudourbanizam oličen u širenju i uređenju urbanih jezgara koje se svodi na bogate provizije i otimanje od pločnika na račun ukoso postavljenog parking prostora (!), socijalno, poslovno i kulturno tavorenje periferije uključujući ruralnu, hajlendersku samovolju, očajne urbanističke, arhitektonske i infrastrukturne promašaje, nepostojanje jedinstvene urbane kozmetike, prljavština i vandalizam. Srpski radikalizam se uvek hranio samim sobom. Kretanje gradom se u velikoj meri sastoji od savlađivanja prepreka. Osobe sa invaliditetom su osuđene na nemilost gradskih vlasti i sugrađana kojima svakodnevne teškoće uništavaju osećanje empatije i neophodnu energiju za razumevanje drugih koja je u osnovi urbane kulture. Umesto raščišćavanja prevaziđenih, postorijentalnih prostora, krupnih investicija, privatnih mostova, tunela i nebodera, urbanistička politika se od 2001. najviše svodila na legalizaciju zatečenog haosa ili, ponekad, na proizvodnju novog. Beograd je ostao bez kazni za parkiranje, stanovlasnici su oslobođeni obaveza da održavaju fasade, gradski prevoz je preterano etatizovan i regulisan, a prevozne službe istovremeno neuformisane, u pojedinim slučajevima poludivlje. U parkovima nema posebnih prostora za kućne ljubimce. Parkovi i deca su žrtve neispunjenih obećanja i sitnog, katkad patološkog nasilja.
Predizborna obećanja antiliberalne politike oslanjaju se, i u Beogradu, na budžetsku redistribuciju i nastavak administriranja u sferama u kojima je moguća privatna inicijativa, uključujući realizaciju privatne imovine i investicija. Radikalsko-narodnjačka kampanja u Beogradu upravo se oslanja na sisteme etatističke manipulacije i korupcije, kao ideološku osnovu i budući institucionalni okvir. Nereformisan, zaustavljen u razvoju koji podrazumeva deetatizaciju, denacionalizaciju i decentralizaciju, u državnom vlasništvu i pod autoritarnom patronatom republike, Beograd ostaje samo predmet nove koruptivne administracije.
Beograd je sudbina onih koji u njemu žive, naročito onih koji su za grad vezali sopstveni, identitet, i ceo sistem emocija, sasvim ličnih, ne dopuštajući da ih politička, ekonomska i biološka stvarnost u opredeljenima, koja su i intimna, omete i pokoleba. Beograd opstaje upravo na najplemenitijim osećanjima, koja ne uspevaju da dobiju svoje ostvarenje, nezamislivo ukoliko se izuzme iz tokova neprestane, uporne sistemske transformacije zasnovane upravo na načelima političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda, vladavine prava i poštovanja suštinskih ljudskih potreba. Umesto toga, Beograd se ponovo razvlači u neizvesnoj stvarnosti koja ne prikriva dovoljno pritajene nagone za samouništenjem. Nostalgija je za hiljade Jugoslovena bila kobna u godinama u kojima se zajednička zemlja raspadala. Čuvali su se, uporno i protivno potrebama osnovnog preživljavanja, kuća, okućnica, zavičaj, televizor, videorikorder. Takva osećanja su, u slučaju Beograda, utkana i u duboko, metafizičko jezgro njegovog održanja. Možda zato Beograd uporno izmiče svojoj prošlosti i potrebi njenog neprestanog preispitivanja. I ne dopušta odlučnije vizije budućnosti. Postajući, u politici, ekonomiji i razvoju plen, umesto čast i privilegija onih kojima dopadne mogućnost odlučivanja. Ali će taj mračni, zatvoreni krug, kao političko biće sazdano od ljudskih potreba i interesa koji se možda suštinski razlikuju, s obzirom da je njihovo usklađivanje neophodno i kao načelo svake civilizacije, Beograd možda rešiti da prekine. Možda taj trenutak, koji će značiti emancipaciju i oslobođenje, nije sasvim daleko, iako se trenutno ne može jasno nazreti.
Close to the Edge
Peščanik.net, 09.05.2008.
