Suđenja za masakr na Ovčari pred srpskim sudovima trajala su 14 godina. Kako je vreme odmicalo smanjivao se broj optuženih i počiniocima su skraćivane kazne. Među optuženima nema nijednog oficira JNA. Ministarstvo odbrane Srbije nedavno je počelo da isplaćuje prve odštete porodicama ubijenih na Ovčari. Govore advokati Marina Kljajić i Mihailo Pavlović. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Marina Kljajić: Zločinom na Ovčari prvi je počeo da se bavi Haški tribunal, već 1995. podignuta je prva optužnica protiv Mileta Mrkšića, koji je tada bio komandant Prve gardijske motorizovane brigade i operativne grupe Jug, zatim protiv Veselina Šljivančanina, majora koji je bio zadužen za bezbednost i pod čijom ingerencijom je bila i vojna policija, i protiv Miroslava Radića koji je bio kapetan a koji je komandovao jednim pešadijskim vodom. Ubrzo posle toga, 1996, Hag je podigao optužnicu i protiv Slavka Dokmanovića, međutim on se ubio 1998 u pritvorskoj jedinici.
Svetlana Lukić: On je bio gradonačelnik Vukovara?
Marina Kljajić: Bio je gradonačelnik Vukovara pre početka rata, i odmah po zaposedanju Vukovara, ponovo je preuzeo tu dužnost. Treba napomenuti, naravno, da su za zločin u Vukovaru pored ostalog bili optuženi i Goran Hadžić i Slobodan Milošević, ali pošto ni Mrkšić, ni Šljivančanin ni Radić duži period nisu bili dostupni Haškom tribunalu, ostala su samo njih trojica za suđenje, tako da je ovaj predmet poznat široj javnosti kao predmet Vukovarska trojka. Sve do 2005. postupak nije mogao biti pokrenut zato što je Jugoslavija odbijala saradnju sa Haškim tribunalom iako je izdat nalog za hapšenje optuženih odmah po potvrđivanju optužnice, još 1995.
Uglavnom, Mrkšić se predao 2002, Radić 2003, i u junu 2003. uhapšen je i Veselin Šljivančanin, tako da je 2005. počelo suđenje. Oni su bili optuženi za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu, za progon na nacionalnoj i verskoj osnovi nesrpskog stanovništva koje se nakon pada Vukovara zateklo u vukovarskoj bolnici, i to putem ubistava, mučenja i okrutnog postupanja. Prvostepenom presudom sudsko veće je našlo da nije u pitanju udruženi zločinački poduhvat, iz razloga što nije bilo dokaza da su Šljivančanin i Radić učestvovali na bilo koji način u donošenju odluke da se sa Ovčare u tom kritičnom trenutku, 20. novembra, povuče vojska i vojna policija, već da se radi o isključivo Mrkšićevoj odluci, i takođe je utvrđeno da niko od njih nije izdao direktno naređenje za počinjenje zločina.
Svetlana Lukić: Da se povuku i da predaju zapravo zatvorenike Teritorijalnoj odbrani i paravojnoj jedinici Leva Supoderica?
Marina Kljajić: Da, jeste. To je ostalo isključivo odgovornost Mrkšića. On je oglašen krivim i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, upravo za pomoć u ubistvu, jer je bio svestan da će, s obzirom na situaciju koja je vladala kada se vojska povuče, pripadnici Teritorijalne odbrane i dobrovoljačkog odreda Leva Supoderica biti u mogućnosti da liše života sve njih, ali takođe i za mučenje i okrutno postupanje, zato što je bio obavešten da su se premlaćivanja i okrutna postupanja prema zarobljenicima koji su bili na Ovčari već dešavala u toku dana, kako su oni dolazili. U odnosu na Veselina Šljivančanina, on je samo bio oglašen krivim za mučenje, jer je bio na Ovčari u vreme kada je bila vojska, video je da se nehumano postupa prema ratnim zarobljenicima, ali ništa nije preduzeo da zaustavi premlaćivanje i takvo ponašanje prema njima, i tada je osuđen na 5 godina zatvora, a Miroslav Radić je oslobođen.
Naime, utvrđeno je da je on zaista bio na obezbeđenju evakuacije bolnice ali da nije bio na Ovčari i da apsolutno nije mogao da ima nikakvih saznanja šta se tamo dešavalo. Na ovu presudu su se žalili kako Tužilaštvo tako i optuženi, i onda je Žalbeno veće 2009. godine donelo drugu presudu, svi žalbeni navodi u odnosu na Mrkšića su odbijeni i njemu je potvrđena kazna zatvora u trajanju od 20 godina. E, kod Veselina Šljivančanina je došlo do preinačenja. Naime, Žalbeno veće je zaključilo da činjenica da je Mrkšić izdao naređenje da povlači vosku sa Ovčare nije oslobađala Šljivančanina, zato što je takva odluka bila nezakonita, i da je on kao oficir imao obavezu da preduzme mere da se spreči izvršenje takve nezakonite odluke, što nije učinio, i da je na taj način u velikoj meri pomogao pri ubistvu ratnih zarobljenika i zbog toga mu je pooštrena kazna. Osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 17 godina.
Međutim, 2010. on je zatražio preispitivanje te žalbene presude, navodeći da će potpukovnik Miodrag Panić, koji je tada bio načelnik štaba brigade, svedočiti u njegovu korist. To se zaista i dogodilo, i on je potvrdio da Šljivančanin nije dobio informaciju od Mrkšića da je odlučio da se povuče vojska, tako da je otpala ta optužba za pomaganje u ubistvu. Međutim, iako je i to bio razlog da se preispita i kazna po njenoj visini, Veće je našlo da sama činjenica da je učestvovao u mučenju, jer nije preduzeo ništa, kada je u pitanju toliki broj i ta razmera, takva da je kazna zatvora u trajanju od 5 godina isuviše niska, tako da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina. Što se tiče Mrkšića, znamo da je on preminuo tokom izdržavanja kazne, 2015, i da je Šljivančanin pušten 2011.
Svetlana Lukić: Oni su se teretili isključivo za Ovčaru?
Marina Kljajić: Tako je.
Svetlana Lukić: Govorimo o više od 200 ubijenih ljudi.
Marina Kljajić: Govori se o više od 200 ubijenih, u stvari o najmanje 200 ubijenih, a identifikovane su 193 osobe. Domaći proces proizišao je iz procesa u Hagu, zato što je Haški tribunal ustupio domaćem pravosuđu obilje dokaza, i to je bio i prvi postupak koji se vodio pred Posebnim odeljenjem za ratne zločine. Prva optužnica je podignuta 2003. godine protiv 8 neposrednih izvršilaca. Oni su terećeni da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, da su, naime, u noći 20. na 21. novembar na Ovčari prvo nečovečno postupali prema ratnim zarobljenicima: oni su pravili špalir prema ulasku u hangar, gde su ih vređali, ponižavali, udarali, a kasnije su ih odvodili u manjim grupama do Grabova, gde su vršili streljanja. Teretili su se pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovara i pripadnici dobrovoljačkog odreda Leva Supoderica, koji su tada bili u sastavu JNA.
Svetlana Lukić: Levu Supodericu je osnovala Srpska radikalna stranka?
Marina Kljajić: Tako je. Suđenje je počelo u martu 2004. godine. Međutim, kako je Tužilaštvo tokom postupka otkrivalo identitet i drugih počinilaca, tako je podizalo nove optužnice, i u septembru 2005. ta konačna precizirana optužnica obuhvatala je ukupno 16 optuženih. Te godine u decembru je doneta prvostepena presuda gde je 14 osoba oglašeno krivima i osuđeni su na kazne zatvora u rasponu od 5-20 godina, dok su dvojica optuženih oslobođeni. Međutim, Vrhovni sud je tu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak. U ponovnom postupku je već bilo, pošto su stalno išla u međuvremenu optuženja, već 18 optuženih, i 2009. godine je doneta prvostepena presuda u ponovljenom postupku, gde je od tih 18 krivim oglašeno 13, a 5 je oslobođeno.
Apelacioni sud je u žalbenom postupku sledeće godine preinačio samo jednu presudu tako što je kaznu zatvora pooštrio, a jednu je ublažio, i na tome se završilo. Mislili smo da je to definitivan kraj postupka u predmetu Ovčara, međutim nije bio. 2010. godine jedan od optuženih podneo je ustavnu žalbu, navodeći da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i da mu nije sudio nepristrasni sud. Naime, o čemu se radilo? Radilo se o višestrukoj procesnoj ulozi jednog od sudija. On se u predmetu odlučivanja po žalbi pojavio kao predsednik veća, međutim, u prvostepenom postupku je kao predsednik suda odlučivao o izuzeću sudija u određivanju statusa svedoka saradnika jednom od optuženih koji je pristao da bude svedok-saradnik, kao i odlučivanju o produženju pritvora.
Ustavni sud je 2013. uvažio ustavnu žalbu i stao je na stanovište da se zaista može dovesti u sumnju nepristrasnost sudije koji je toliko bio umešan u čitav postupak, tako da 2014. godine Apelacioni sud otvara ponovo taj žalbeni postupak i odlučuje da 2015. otvori glavni pretres. Sada glavni pretres vodi protiv 12 optuženih, zato što je u međuvremenu jedan od optuženih umro, i u novembru 2017. donosi presudu, u ponovljenom žalbenom postupku, gde od tih 12 ljudi 8 oglašava krivim a 4 oslobađa.
Samo jedna presuda je pooštrena, 4 kazne su potvrđene, a neke kazne su ublažene. Šta je bio razlog? Razlog je bio ne promena stava Apelacionog suda. Apelacioni sud je u toj presudi rekao da je morao da zauzme standard ocene iskaza svedoka i da se na iskazu samo jednog svedoka-saradnika ne može zasnovati osuđujuća presuda. Da se razumemo, to nije ništa novo. To je bilo samo uvođenje starog pravila. Može se zasnovati na samo jednom iskazu osuđujuća presuda. Međutim, taj iskaz mora da zadovoljava određene kriterijume, što se u konkretnom slučaju nije desilo. Radilo se o iskazima dvojice svedoka-saradnika koji se nisu poklapali u svim detaljima, a pogotovo je sud morao biti jako oprezan, zato što je, kada je veštačen jedan od svedoka saradnika, utvrđeno da je sklon optuživanju, tako da je upravo ono što je sud trebalo da uradi mnogo ranije, kada je prvi put u žalbenom postupku odlučivao, da ceni na pravi način iskaze svedoka, to učinio znatno kasnije, tako da je kompletan postupak trajao punih 14 godina.
Svetlana Lukić: Pa nije problem samo to što je trajao 14 godina, nego što su se mnogi izvukli, a mnogima kazna drastično smanjena.
Marina Kljajić: Jeste, smanjena je drastično, zato što su bili suđeni na osnovu iskaza samo jednog svedoka, što je posebno kod porodica žrtava ostavilo jako, jako ružan utisak; em dužina trajanja, em takav ishod postupka. Ali pored ovog postupka, još u 3 pojedinačna predmeta suđeno je trojici optuženih i oni su osuđeni, tako da imamo rezultat suđenja pred domaćim sudom: ukupno 24 optužena, od koji je samo 11 oglašeno krivim, 9 je oslobođeno tokom postupka, dvojica su postali svedoci-saradnici i dvojica su preminula. Ako vidimo taj rezultat, 24 optužena a 11 osuđenih, onda možemo postaviti pitanje kvaliteta rada samog Tužilaštva, koliko je kvalitetno bio pripremljen kompletan predmet kada se završio kako se već završio.
Svetlana Lukić: Da rezimiram: trajalo je 14 godina; u međuvremenu, sve više i više se smanjivao broj optuženih, sve više i više im se smanjivala kazna, i sada dolazimo do apsurda da je ta čuvena Nada Kalaba, koja je ubila jednog čoveka, njoj je povećana kazna…
Marina Kljajić: Jedino njoj, da.
Svetlana Lukić: A ovi koji su učestvovali u streljanju još 200 ljudi, njima je smanjivana kazna?
Marina Kljajić: Ne. Apelacioni sud je našao da optuženi koji su ranije bili osuđeni za streljanje zarobljenika na Ovčari, da moraju da odustanu od tog dela optužbe zato što ih je teretio svojim iskazom samo jedan svedok saradnik, tako da je njima ostalo samo maltretiranje i telesno povređivanje ratnih zarobljenika za vreme njihovog boravka na Ovčari. Zato je došlo do tih drastičnih smanjenja…
Svetlana Lukić: U ovim suđenjima mi govorimo jedino o Teritorijalnoj odbrani i Levoj Supoderici. A vojska nema pojma šta se tamo dešavalo. To što smo imali, imali smo u Hagu, ovde ništa, je l’?
Marina Kljajić: Ovde nije bilo ništa, mada iz onog obilja dokaznog materijala koji je došao iz Haga, i tokom ovog postupka, sam Veselin Šljivančanin je u svojim žalbenim navodima rekao da su na Ovčari bili potpukovnici Milorad Vojinović, Miodrag Panić, zatim kapetani Dragi Vukosavljević i Dragan Vezmarović. Vezmarović i Vukosavljević su se pojavili u ovom postupku, ali samo kao svedoci. Međutim, Šljivančanin je u žalbenim navodima za svu četvoricu tvrdio da su bili na Ovčari i da su zaista mogli da spreče maltretiranje ratnih zarobljenika. Međutim, domaće pravosuđe se ni sa jednim od njih nije bavilo.
Svetlana Lukić: Kako je u javnosti propraćeno to suđenje pred domaćim sudom?
Marina Kljajić: Prema istraživanjima dr Katarine Ristić, u periodu 2004-2005. godine, kada je išao taj prvi prvostepeni postupak, bilo je skoro 380 medijskih naslova. Oni su se bavili čitavim slučajem, ali vojska je držana po strani. U pitanju su bili neposredni izvršioci. Državni mediji se nisu upuštali u uspostavljanje bilo kakve moguće veze vojske i zločina. Davao se prostor i optuženima koji su navodili da su krivi svedoci-saradnici, da se kriju pravi izvršioci, a da se optužuju nevini ljudi.
Čak se išlo dotle da i u momentu objavljivanja presude, da je mnogo više prostora posvećeno reakcijama samih optuženih koji su vikali i psovali, pa su izvođeni iz sudnica, kako je presudu vrlo teško primila njihova rodbina, kukanjem, plakanjem, da su neke žene padale sa stolica, dok je o članovima porodica žrtava samo naznačeno kako su organizovano došli u Srbiju i kako su objavljivanje presude pratili na posebnoj galeriji, a ne zajedno sa članovima porodica žrtava. Jedni član političke neke stranke koji se baš izjasnio o tom suđenju, bio je tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, koji je rekao da je suđenje se odvijalo pod pritiskom TV B92 i RTS-a uz budnu pažnju Fonda za humanitarno pravo.
Svetlana Lukić: Aleksandar Vučić, dođemo do njega začas, u pola koraka. Mihailo, šta se dešava sa porodicama ljudi koji su ubijeni na Ovčari? Da li su oni na bilo koji način priznati od ove države?
Mihailo Pavlović: Osnov za ove dalje postupke, odnosno za naknade štete koje smo inicirali u ime porodica žrtava, predstavlja pre svega ta presuda našeg suda. Srbija ima Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom gde u članu 1 izričito stoji da je Srbija dužna da poštuje i sprovodi odluke Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. U tim okolnostima nema smetnje da te haške presude budu u punom kapacitetu priznate u Srbiji i za samu naknadu štete. Međutim, nevezano za to, mi smo dobili neke presude domaćeg suda koje su nam bile uporište za jedan, hajde da kažemo, lakši prolazak kroz sam parnični postupak.
Marina je pomenula, ja bih se nadovezao: tačno je da nemamo neposredno JNA lica koja su osuđena za tako nešto. Međutim, mi imamo zakone koji datiraju još iz 70-ih godina, koji vrlo izričito definišu da su teritorijalne odbrane sastavni deo oružanih snaga Republike Srbije, zajedno sa JNA, i tako dalje, i tako dalje. Već ta zakonska činjenica je samim tim pružila prostor za tužbu.
Svetlana Lukić: A Leva Supoderica, odnosno paravojne formacije?
Mihailo Pavlović: E sada, tu imamo drugu situaciju. Tačno je da je u pitanju paravojna, i ona formalno-pravno u Zakonu nema taj deo koji bi mi mogli da kažemo: da, jeste Leva Supoderica je takođe sastavni do oružanih snaga, ali je Leva Supoderica i po zaključku suda bila potčinjena JNA, i sama činjenica da vi kao JNA imate kontrolu nad tim jedinicama, posledično odgovarate i za sve štetne posledice koje se dese usled toga. I to je bila ta uzročna veza koja je pružila prostor, znači, direktne veze sa JNA, a čim imamo direktnu vezu sa JNA; samim tim je odgovorna Republika Srbija odnosno Ministarstvo odbrane koje odgovara kao sukcesor, kao pravni naslednik svih tih postupaka.
Elem, mi smo inicirali te postupke negde u drugoj polovini 2018. godine. Tada su podnete prve tužbe, i ti postupci relativno brzo i okončani. Do sada su stigle 3, a danas smo dobili četvrtu pravosnažnu presudu. U proseku je tu, hajde da kažem, 3 tužioca po tužbi, i to su najbliži srodnici. Dakle, ili su u pitanju roditelji, ili su u pitanju deca, ili su u pitanju supružnici. Ti iznosi koji su dosuđeni su, hajde da kažem, ono što je najupitnije u tim odlukama. Niko nije doveo u pitanje odgovornost Republike Srbije, odnosno Ministarstva odbrane i u tom delu stvarno ne možemo imati nikakvu zamerku. Ostaje zamerka na visinu naknade. Te sume koje se do sada dosuđuju su od nekih 700-900 hiljada dinara po tužiocu, odnosno po članu porodice. Znači, to je nekih 6 i nešto hiljada evra. Dakle, svako od njih je dobio tu neku sumu. To i jeste standard sudske prakse. Za naknadu štete za smrt bliskog lica u Srbiji inače se dosuđuju nekih oko 700-800 hiljada dinara.
Svetlana Lukić: Da, ali u kojim okolnostima?
Mihailo Pavlović: E, tu dolazimo na drugo pitanje. Nije ista situacija ako ja stradam u saobraćajnoj nesreći, i ako sam žrtva najtežeg mogućeg krivičnog dela koje međunarodno i nacionalno pravo poznaje. Dakle, čak i u toj saobraćajnoj nesreći nije isto ako ste vi stradali ukoliko ste pijani pretrčavali ulicu na crveno, a oborio vas je vozač koji je bio u granicama dozvoljene brzine, nije bio u alkoholisanom stanju, znači koji je poštovao sve propise, ili kada ste vi pod dejstvom alkohola u punoj brzini udarili nekoga ko je savesno prelazio pešački prelaz. Dakle, ni to nisu iste okolnosti da bi naknade bile iste. Međutim, sudovi nekako formalistički pristupaju svemu tome. Oni utvrđuju: aha, predmet spora je smrt bliskog lica. Imamo pravosnažnu osuđujuću krivičnu presudu. Sudska praksa dosuđuje 800 hiljada dinara…
Ovde je druga važna stvar, a to je da je Evropski sud recimo, u predmetu Brdar protiv Hrvatske, koji je za slučaj imao izvlačenje iz kolone oca i sina avgusta 1995. Otac je izvučen iz kolone od strane pripadnika Hrvatske vojske. Od tada mu se gubi svaki trag i više se ne zna šta se s njim desilo. Pred Evropskim sudom je Hrvatska potpisala poravnanje, da ne bi ulazili u dalji postupak, na neki iznos od 23 hiljade i nešto evra. Ako uzmemo taj uporedivi primer od 23 hiljade evra i uzmemo iznos od 6 hiljada evra, to je trostruko niži iznos…
Svetlana Lukić: Četvorostruko.
Mihailo Pavlović: Pa četvorostruko, zapravo. Neće njima ni tih 20 hiljada evra zalečiti bol, ali ako već dosuđujemo naknadu, ‘ajmo tu naknadu da podvedemo pod neku vrstu satisfakcije, a ne da od nje pravimo simboličnu sumu koja zapravo na kraju dana ima nameru da te ljude dodatno povredi. Dakle nije problem iznosa, problem je svega onoga što taj iznos vuče sa sobom. Prvostepeni sudovi su bili daleko osetljiviji, dve presude od milion i po dinara nisu zanemarljive, ali je apelacija to zaustavila. I da, ali su sada već i prvostepeni sudovi ujednačili svoju praksu, jer prosto, kad sudite u prvom stepenu, logično je da ćete da se usklađujete sa standardima hijerarhijski nadređenog suda, i ako vam hijerarhijski nadređeni sud kaže: da, to su neki rasponi koje mi prihvatamo, vi kao sudija možete zadržati svoj stav, presuditi po cenu preinačenja, ali prosto, i linija manjeg otpora vas vodi u to da se prilagođavate, a i neki standard, odnosno obaveza poštovanja tih hijerarhijski nadređenih sudova.
E sada, tu smo sada došli na taj teren da mi imamo tu domaću presudu koja je proizvela sve ovo što je proizvela. Mi imamo sada već 4 pravosnažne presude, imamo iniciranih nekih 10-12 postupaka, uključujući i te 4 u ovom trenutku. Te 4 su već pravnosnažne, par njih se nalazi u prvostepenom postupku. Jedan veći deo njih se nalazi u postupku po žalbi, gde i dalje očekujemo odluku Apelacionog suda, i naravno, u svim ovim presudama, uključujući i ovu današnju, mi ćemo podneti ustavne žalbe da vidimo da li će Ustavni sud uzeti u obzir te argumente ‚u nekom trenutku, ili makar dati adekvatno izjašnjenje zbog čega ne zavređuje viši iznos, ajmo da dobijemo, prosto, adekvatno obrazloženje toga, pa ćemo da vidimo u kom pravcu će dalje ići. Istina, Ustavni sud možemo da čekamo 2 godine, 4 godine, 10 godina, to zavisi od okolnosti, ali suštinski, videćemo šta će da kaže.
Svetlana Lukić: Vi govorite 4 presude, 12 postupaka… Ali, ubijeno je više od 200 ljudi. U čemu je problem? Njihova rodbina ne želi da se parniče po Srbiji, nemaju novca za te procese? Koliko to košta? Šta se događa ako najbliži srodnici umru, da li neko može to prvo uopšte da nasledi?
Mihailo Pavlović: Tako je. Ti postupci nisu nimalo jeftini. Dakle, recimo na tužbeni zahtev od 2 miliona, vama je taksa skoro 500 evra na tužbu. Skoro toliko će vam doći taksa na presudu. Plus, gde su troškovi dolaska, odlaska, svedočenja, pokrivanja troškova zastupnika, i tako dalje i tako dalje. Ali kažem, samo da uzmemo iznose taksi, oni izađu skoro hiljadu evra. To je jedna stvar. Druga stvar jeste, što je prednost, ako išta možemo nazvati prednošću u celoj ovoj priči, sama činjenica da ratni zločini ne zastarevaju za sobom nosi posledicu da ni tužbe za naknadu štete ne zastarevaju.
Sve ti ljudi koji su poimence pobrojani u presudi domaćeg suda, svih, kažem, 200, ali 193 je identifikovano i poimence pobrojano, svi ti ljudi, odnosno članovi njihovih porodica, će imati pravo na naknadu štete. Objektivne okolnosti zapravo sprečavaju iniciranje svih postupaka u ovom trenutku. I tačno je: bilo ko od njih da umre, to pravo se ne nasleđuje.
Svetlana Lukić: Šta je sa pravima članova porodica nestalih?
Marina Kljajić: Krivični sudovi se nestalima nisu bavili. Nažalost, nisu. Njih ima, stalno se govori o tom jednom autobusu koji je iščezao, koji je bio pun zarobljenika, za koji se jednostavno ne zna šta se s njima desilo. Članovi porodica su dolazili i na druga suđenja u Srbiji koja su vođena, recimo predmet Lovas, nadajući se da će možda negde u nekom drugom postupku nešto čuti. Međutim, ni do kakvih saznanja se nije došlo. Kao i u svim drugim oružanim sukobima, uvek na kraju imamo jedan broj ljudi o čijoj se sudbini apsolutno nikada ništa ne sazna. Bojim se da će tako biti i ovde.
Mihailo Pavlović: Zakon o obligacionim odnosima prepoznaje naknadu štete za smrt bliskog lica, ne i za nestanak. Srbija je ratifikovala Međunarodnu konvenciju, ali tek negde 2011. godine, od kada mi uvodimo u naš zakonodavni okvir mogućnost naknade štete i za nestala lica. U svakom slučaju, sudska praksa u Srbiji je zauzela stav da, ukoliko je reč o nestanku, vi nemate pravo da tražite naknadu štete za nestanak, nego biste morali da proglasite nestalo lice za umrlo, i kada dobijete to rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo, nakon toga možete da vodite postupak. Tu bismo opet imali 2 problema: prvi bi bio taj da li bi sud prihvatio standarde pravila zastarelosti, ili ne. Jer nemamo pravosnažno osuđujuću krivičnu presudu za nestanak. Mi imamo nestanak kao nestanak. Pošto nije utvrđen krivičnom presudom, onda ne možemo primeniti pravne posledice ratnog zločina, koji vuče za sobom nezastarevanje.
To je s jedne strane. S druge strane, ukoliko bi ti ljudi hipotetički sada inicirali postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo, da li bi faktički rok, onda se vraćamo na opšte rokove zastarelosti od 3 godine, važio od trenutka kada to rešenje postane pravosnažno. Dakle, to je niz pitanja koja ostaju problematična za sistem pravosuđa u kome živimo. Evropski sud ne prihvata taj standard. On dosuđuje i naknade za nestalo lice, i on to posmatra drugačije. Mi smo imali slučaj za nestale bebe, recimo, u Srbiji, koji datira iz 80-ih godina i Evropski sud nije otvorio nikakvo pitanje da li su oni proglašavani za umrle, i tako dalje.
Standard je bio vrlo jasan: tu postoji kontinuirana povreda prava, zato što od tog nestanka do dana kada se taj neko obratio Evropskom sudu, i dalje je stanje nepromenjeno, i dalje se taj neko vodi na listi nestalih. Iz tog razloga Evropski sud je utvrdio kontinuiranu povredu i odredio naknadu. E sad, opet, vratio bih se na drugi slučaj, to je slučaj na teritoriji Kipra, protiv Turske, tokom 70-ih godina, kada je Evropski sud takođe dosudo jednu naknadu. Radilo se o licima koja bila u rukama vojske kada su poslednji put viđena. Od tada im se gubi svaki trag. Evropski sud je rekao u tom predmetu: nesporno je da su ti ljudi poslednji put kad su viđeni živi bili u rukama turske vojske.
Na vama je, Turskoj, da se oslobodite tereta, u smislu da nam dostavite dokaz da ste ih predali nekom drugom, da oni prosto nisu bili više u vašoj ingerenciji, da niste imali efektivnu kontrolu nad tom grupom ljudi u datom trenutku. Turska to nije mogla da dokaže i onda je Evropski sud utvrdio povredu prava i naložio da isplati određene naknade. Ako je nesporno, odnosno se van svake razumne sumnje može zaključiti da su ti nestali ljudi poslednji put viđeni živi u rukama pripadnika bilo Teritorijalne odbrane, bilo paravojske, bilo JNA, da vojska nema dokaze gde su oni, šta se s njima desilo nakon toka, da su ih oni predali, ne znam ni ja, hrvatskoj vojsci ili bilo kome, ukoliko nema tih dokaza, mi bismo možda stvorili prostor za tako nešto.
E sada gde nastaje problem, a to je ono: da li ima smisla ponovo provlačiti žrtve kroz to, gde ja sada uzmem nekog od tih članova porodice i sve ovo mu ispričam i kažem: Možemo da uđemo u ovo sa vrlo neizvesnim ishodom na jednom dugom štapu, gde ćemo verovatno morati da čekamo Evropski sud da donese odluku u vašu korist, što može da traje 10, 15 godina. Ne mogu da proglase svoje nestalo lice za umrlo, ne bih ni ja na njihovom mestu, jer posto zahtevati od člana porodice da proglasi nestalo lice za umrlo u situaciji kada se može pretpostaviti da je ono umrlo, nije to sporno, ali zahtevati od članova porodice tu jednu dodatnu viktimizaciju, to je dodatna trauma koju neko mora da nosi na svojim leđima.
I sada ja treba da zahtevam od njih da proglašavaju svoja nestala lica za umrla da bi vodili postupak. Tu bi recimo čak i Evropski sud reagovao i rekao: Ne možete to da tražite od žrtava, da oni sada proglašavaju svoje nestale srodnike za umrle samo za potrebe vašeg sudskog postupka. To ne možete da zahtevate. I onda imamo niz tih prepreka koje su ispred nas. Da bismo ih preskakali, neko zaista mora da bude voljan da se nosi sa celim pravosudnim sistemom ove zemlje, I razumem ljude koji nisu spremni da ulaze u sve to.
Marina Kljajić: Što se tiče domaćeg suđenja, što je trebalo da bude najsloženiji predmet koji je vođen pred domaćim pravosuđem, doneo je jedno veliko razočarenje, prvo dužinom trajanja, zatim i samim ishodom, i upravo što Mihailo kaže, jedno veliko nepoverenje članova porodica žrtava koji su bili jako razočarani, tako da je teško od njih očekivati da će se upustiti u ovako nešto što Mihailo govori. Punih 14 godina vi čekate da se nešto reši, to bilo ono što je njima prelilo čašu i vrlo teško mogu da se odluče da se upuste u jedan postupak koji je daleko neizvesniji, da ponovo prolaze tu golgotu kroz pravosuđe Srbije.
Peščanik.net, 18.11.2021.
VUKOVAR