Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Opšte je poznato da su populisti protivnici „elita“ uopšte – a posebno eksperata. Desni populisti nisu u ratu sa svim elitama – oni napadaju pre svega stručnjake koji pravo na autoritet polažu na osnovu specijalističkih znanja. Njihova perverzna verzija desnog anti-autoritarizma implicira da nema ničega po sebi lošeg u tome što su neki ljudi veoma bogati; štaviše, takvi ljudi mogu biti najveći izvor mudrosti. Trumpova odluka da prednost da savetima „poslovnih lidera“ umesto savetima infektologa verovatno će proizvesti smrtonosne posledice. Ali ne smemo zaboraviti da osude i napade na stručnjake nisu izmislili populisti – pre njih isto su radili Reagan, Thatcher i drugi proponenti neoliberalizma.

Populiste često optužuju da su u svetu visoke složenosti skloni neodmerenom pojednostavljivanju. Oni koji su prihvatili Trumpa kao paradigmatičnu figuru populiste naših dana lako će izvući zaključak da populisti neprestano lažu i da su nas upravo oni uveli u eru „post-istine“ u kojoj laži iz svakodnevnog rijaliti TV programa emitovanog iz Bele kuće doslovno seju smrt.

Ali to je pojednostavljeno tumačenje. Populisti nisu po definiciji lažovi. Oni su, zapravo, predani jednoj osobenoj i empirijski lažnoj predstavi: to je ideja da su oni i samo oni jedini zastupnici onoga što često nazivaju „običnim ljudima“ – uz implikaciju da su svi ostali političari ne samo korumpirani i „pokvareni“, nego i izdajnici naroda. Kao što bi Trump rekao, ponašaju se „neamerički“.

Što je još važnije, nije tačno da su današnji desni populisti protivnici svih elita. Oni napadaju samo pripadnike profesija, stručnjake. Trumpovi glasači ne vide ništa skandalozno u tome što mu je kabinet pun ljudi sa Wall Streeta. Njegovi glasači zapravo ne osuđuju bogate – jer i sami žele da se obogate. Sa njihovog stanovišta, bogati su svoj novac pošteno stekli i taj novac je objektivan indikator „velikog uloženog rada“, pokazatelj da su zaista nešto stvorili (mada Ross, Mnuchin i njima slični nikada ništa nisu stvorili, samo su premeštali novac s jednog računa na drugi).

Takvi navodni pokretači i lideri suštinski se razlikuju od profesionalaca i stručnjaka koji pravo na autoritet polažu na osnovu stečenog obrazovanja i licenci – advokata, lekara, profesora. U kulturi desnice oni se automatski optužuju za „nipodaštavajući“ ton kojim nam se obraćaju. Nisu li to ljudi koji nam govore šta i kako treba da radimo jer oni to navodno najbolje znaju? Nigel Farage, na primer, tvrdi da je Svetska zdravstvena organizacija samo još jedan klub „pametnjakovića“ koji nam „komanduju“.

Da li je uspeh Trumpa, Bolsonara, Johnsona i sličnih dokaz da demagozi uvek lako mogu zavesti ljude koji zapravo ne znaju šta je za njih najbolje? Nepoverenje u stručna i profesionalna znanja nije došlo niotkuda. Prihvatanje takvih stavova pripremljeno je usponom neoliberalizma. Margaret Thatcher je bila poznata po izjavi da akademski radnici, sa izuzetkom istraživača u prirodnim naukama, zapravo ništa ne rade; to je, reklo bi se, banda levičara koji samo rasipaju novac poreskih obveznika. Torijevci su uveli obavezu stalnih revizija i ocenjivanja (i disciplinovanja i kažnjavanja onih koji ne ispune norme); računalo se samo ono što se može prebrojati. Vlade koje su slavile „slobodna tržišta“ – kao put spontanog uspostavljanja ekonomskog poretka – završile su u izgradnji veštačkih „tržišta“ u visokom obrazovanju i zdravstvu. Takva pseudo-tržišta dobila su zadatak da obezbede ispravne „podsticaje“ – jer je prihvaćen stav da pripadnici klase eksperata ne mogu biti ispravno motivisani samim ciljevima pružanja pomoći obolelima ili istraživanja ili obrazovanja mladih.

Ono što smo dobili nije tržište, već nepregledna birokratija veoma slična onoj u Sovjetskom Savezu. U sistemu koji je jedan istoričar opisao kao „tiraniju merila“ zadate mere i kriterijumi postali su najviši cilj; bespoštedna kvantifikacija učinaka iskrivila je predstavu o tome šta i kako stručnjaci zaista rade. Uz ulaganje velikih sredstava i dosta lukavstva izgrađen je sistem koji polazi od pretpostavke da su samoregulacija i odgovornost unutar struke nepostojeći ideali, koje su pripadnici profesionalnih klasa izmislili da bi opravdali svoje monopole.

Taj koordinisani napad na stručnost pomogao je Trumpu i Borisu Johnsonu u tvrdnjama da sve znaju bolje od vodećih naučnika. Lideri poslovnog sveta hvale se da su sposobniji i pozvaniji da donose odluke o trajanju karantina nego epidemiolozi. Trump – koji izgleda veruje teorijama koje mu servira njegov potpuno nekvalifikovani zet i strahuje da ga Anthony Fauci ne baci u zasenak – ne shvata da što duže veruje amaterima u Beloj kući to će više života biti ugroženo.

Tekuća pandemijska kriza pomoći će nam da bolje sagledamo značaj profesionalaca (uključujući profesionalce u politici kao što je Hillary Clinton). Ipak, takođe je važno zadržati profesionalce unutar okvira na koje imaju pravo. Eksperti treba da definišu moguće opcije koje stoje pred političarima, a ne da donose odluke u njihovo ime. Pravi eksperti, za razliku od tehnokrata, ne tvrde da imaju jedino ispravno rešenje za svaki postojeći problem.

Populistima i tehnokratima zajednička je vera da postoji samo jedan pravi put: populisti tvrde da postoji samo jedna autentično narodna volja (da se sagradi zid, da se okonča brexit) i da su oni jedini koji tu volju poznaju i mogu je sprovesti u delo. Tehnokratski stav – popularan u Evropi u vreme dužničke krize – podrazumeva da postoji samo jedan racionalan odgovor na svaki politički izazov i da jedino tehnokrati znaju koji odgovor je onaj pravi. Ako se ne slažete sa populistima, proglasiće vas za izdajnika naroda; ako se ne slažete sa tehnokratima, ljubazno će vam objasniti da ne znate o čemu govorite.

Pouka koju odavde treba izvući nije zaključak da stručnost i profesija treba da zamene demokratsku politiku ili najšire učešće građanstva – što je zaključak koji nude besramno elitistički liberali koji bi svuda da uvedu profesionalne kontrolore, naročito kada se približe izbori za predsedničke kandidate. Građani ipak bolje poznaju sopstvene probleme; a eksperti mogu imati ključnu ulogu u njihovom rešavanju – ako se uzdrže od nipodaštavajućeg odnosa prema neprofesionalcima. Ili, kao što je rekao John Dewey, najveći američki filozof demokratije u 20. veku, „vlada eksperata u kojoj mase ne dobijaju priliku da ekspertima objasne šta ih muči ne može biti ništa osim oligarhije koja upravlja u interesu malobrojnih“.

The Guardian, 26.03.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 09.04.2020.

TEMA – POPULIZAM

KORONA VIRUS