Pošto je ogoljena laž zvaničnika Ministarstva pravde i Tužilaštva da će se procesuirati „politička pozadina“, zapravo nalogodavci atentata na premijera dr Zorana Đinđića, usledio je muk u profesionalnoj srpskoj politici. Mi tu politiku, više nego porezima, plaćamo izgubljenim godinama, promašenim životima i ljudskim žrtvama. Od procesa nalogodavcima, od kojih su dvojica sumnjivih uhapšena nakon atentata 12. marta 2003. u akciji Sablja – svojevremeno šefovi policijskih i vojnih Udbi Rade Bulatović i Aco Tomić – razdvojen je proces posvećen pobuni Jedinici za specijalne operacije iz novembra 2001. Time je dodatno obesmišljena potreba da se razume suština: u pobuni i atentatu učestvovale su iste ličnosti, sa istovetnim političkim namerama.
U intervjuu Tamari Nikčević, advokat Srđa Popović je izneo mišljenje da je „odluka Tužilaštva za organizovani kriminal o podizanju optužnice protiv pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije sramna“: „naime, Tužilaštvo tvrdi da nije pronađeno dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv Vojislava Koštunice, iako ti dokazi postoje, iako su javni. Jasno je da je bivši predsednik SRJ svojim izjavama podržavao pobunu JSO-a koja se tretira kao teško krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti zemlje. Te stvari je samo trebalo kvalifikovati”. Popović krivičnu odgovornost V. Koštunice u predmetu pobune vidi u njegovom javnom obećanju da se vojska neće umešati. Neutralnost, zapravo saučesništvo vojnog vrha u oružanom napadu kriminalaca u policijskim uniformama na ustavni poredak, javni red i mir obezbedio je upravo Tomić. E, u izjavi tužioca Radisavljevića nedostaje ocena tog Koštuničinog postupka. Osim toga, nije jasno kako je tužilac protumačio to što se Aco Tomić sa pobunjenicima sastajao i pre i tokom pobune, uveravajući ih da vojska protiv njih neće intervenisati. Kako tužilac ocenjuje činjenicu da je Aco Tomić lagao kada je bio saslušavan po optužnici za ubistvo? Najzad, zašto nismo dobili odgovor na pitanje kako je, zahvaljujući nerazumljivom i nikada objašnjenom činu specijalnog tužioca, Tomić nestao iz glavnog pretresa.”
Ministarka pravde i njen državni sekretar godinama unazad zavodili su javnost obećanjima da će nakon presuda atentatorima uslediti procesi njihovim nalogodavcima. Lagali su i neki od evropskih zvaničnika dok su slali izveštaje o reformi i napretku pravosuđa, nakon skandaloznih postupaka u kojima su političke partije sastavljale svoje spiskove sudija i tužilaca, a predsednica Vrhovnog saveta pravosuđa s tajnom policijom prisluškivala telefonske razgovore i utvrđivala strukturu zakonitih i nezakonitih bračnih i vanbračnih veza sudija, tužilaca i advokata. Prepuštena je prošlosti i medijska haranga koja je prethodila atentatu. Novinari i političari koji su javno kriminalizovali Đinđića i njegovu politiku, a neki od njih sarađivali s delom vojno-policijskog vrha i Zemunskim klanom, danas su na najvišim državnim ili profesionalnim funkcijama, od Aleksandra Tijanića i Ljiljane Smajlović do Nebojše Medojevića, tada kolumniste Identiteta. Likvidacija je bila namenjena i Zoranu Đinđiću i Milu Đukanoviću, kao etapa zajedničkog zločinačkog poduhvata koji je na sebe preuzela nekadašnja JNA. Američka administracija i britanska vlada i dalje se ne izjašnjavaju o ulozi svojih diplomatskih predstavnika Montgomerija i Kroforda koji su štiteći, tobož, ljudska prava uhapšenika u Sablji, dok se Srbija čistila od svake vrste ljudskog taloga, uticali na aboliciju Bulatovića i Tomića, time i Koštunice, i usput opstruirali proces čiji je neuspeh učvrstio vladavinu mafijaških klanova i ekonomskih monopolista. Kult Svetlane Ražnatović, jedne od tada osumnjičenih za podršku Zemunskom klanu, nije samo kult udovice ratnog zločinca, nego i potreba da se ubistvo premijera smesti u temelje opšte nacionalne kulture.
Mit o Zoranu Đinđiću spušten je u blato banalne svakodnevice u kojoj je “šetnja za Zorana” simulakrum, privid gnušanja i zahteva za istinom. I advokat Popović pominje taj fenomen u svome jučerašnjem iskazu, kako se čitav politički sloj, i onaj koji se otima o Đinđićevo idejno i etičko nasleđe, prilagodio profilu njegovih ubica, i jedina je razlika u srpskoj politici danas između onih koji je vide kao rusku guberniju, kao limb nad ponorom istočnjačkog prokletstva, ili balkansku Kolumbiju, društvo kartela koji ponavljaju već tako otrcane floskule o evropskim vrednostima.
Nijedno usamljeno, izolovano društvo nije u stanju da se razvija na osnovama one etike odgovornosti koju je isticao Zoran Đinđić u borbi protiv izvesnosti da će prethodno nacionalno, kolektivno posrnuće okončati u kolektivnom suicidu. U onoj meri u kojoj Srbija nije u stanju da se izbori sama sa sobom, da iznese reforme i dostigne visoke standarde demokratije i vladavine prava, zaveštanje Zorana Đinđića više nije samo unutrašnje pitanje jednog sistema, tim pre ako taj sistem nije u stanju da zastupa ljudska i posthumna prava tada prvoga među jednakima i društva u celini. Odsustvo pravde za Zorana Đinđića i njegovo nasleđe je, u samoj Srbiji, odsustvo pravde za svakog pojedinca, ali i važno evropsko pitanje koje se ne sme potcenjivati marginalnim kontekstom nacije vraćene, njegovim ubistvom, na istorijsku stranputicu.
Pobjeda, 13.03.2012.
Peščanik.net, 14.03.2012.
