Koštunica, naravno, nije izgubio Kosovo – izgubili su ga, da se ne zaboravi, Milošević, Šešelj, Nikolić, Dačić, Vučić, Mrkonjić & co – ali je svojom sumanutom politikom insistiranja na očuvanju suverenosti Srbije, politikom u koju je uvukao celokupnu političku elitu Srbije, napravio štetu za čije će saniranje biti potrebno, da citiramo samog dr Koštunicu, „mnogo, mnogo godina“.

Iako bi uzimajući u obzir njegovo obrazovanje i njegovu naučnu karijeru, Koštinica morao da vlada barem teorijskim pristupom (ili bolje: pristupima) suverenosti, ispostavilo se da on, valjda od previše vremena skrckanog po partijskim prostorijama, u zgradi vlade i onoj jaruzi u kojoj je uporno proslavljao Dan državnosti (umesto da je, kao drug Uljanov, sedeo na tavanu i učio, učio, učio…), nema pojma šta se događa ni na teorijskoj, niti na real-političkoj ravni.

Doduše, s obzirom na Koštiničinu volju za vladanjem – voli čovek da bude prvi ministar – ne bi trebalo isključiti ni svesno instrumentalizovanje problema Kosova za sopstveni, odnosno partijski interes, onako kako su kosovsku krizu negovali Broz i Milošević. Da ume opšti ili nacionalni interes podrediti partijskom interesu, Koštunica je ubedljivo demonstrirao u više navrata, a poslednji put kada je organizovao razbijanje Beograda i paljenje stranih ambasada (taj oblik instrumentalizacije, inače, dobro mu ide: jedan od prvih njegovih markantnih poteza po dolasku na vlast bio je upriličenje paljenja džamija u Beogradu i Nišu).

No, ovaj se tekst neće baviti likom i delom Koštunice dr Vojislava, niti njegovim prilično bednim poimanjem politike, već učincima njegove vladavine, odnosno pojmom koji je nametnuo političkoj eliti Srbije i politikom koja proističe iz toga pojma: pojmom suverenosti.

Parola po kojoj je Kosovo sastavni deo Srbije znači da bi Srbija, makar samo de jure, ako već ne i de facto, morala imati suverenu vlast nad Kosovom, što je, kako trenutno stvari stoje, ravno mogućnosti da se, recimo, Mesec sruči na Zemlju. Iz načina na koji je Koštunica formulisao problem, jasno je da on suverenost shvata upravo u najtradicionalnijem, bodenovskom smislu, dakle onako kako je Boden, pre oko 400 godina odredio pojam suverenosti: jedna, nedeljiva i stalna vlast Republike na određenoj teritoriji.

Razume se da je na ovom mestu nemoguće ulaziti u implikacije klasičnog određenja suverenosti – literatura na tu temu je nepregledna – ali je dopušteno primetiti da je bodenovski model suverenosti, blago rečeno, u ozbiljnoj krizi. Ako ništa drugo, rađanje Evropske Unije, svim mukama uprkos, verovatno je najrečitiji primer preobražaja suverenosti (premda ništa manje ubedljiv primer nisu ni Sjedinjene Države: zar najveći deo nevolja SAD sa svetom, ali i sveta sa SAD, ne prostiče iz upravo katastrofalnog (ne)shvatanja administracije Buša mlađeg šta se događa u sferi dejstva, odnosno preobražaja pojma suverenosti?; zanimljiv, gotovo nezaobilazan prilog savremenim sporovima o pojmu suverenosti dali su Antonio Negri i Majkl Hart u svojoj, sada već čuvenoj knjizi, Imperija).

Kao da se u međuvremenu nije dogodilo ništa, srpska politička elita vozi klasičnu priču o suverenosti, bez ikakve nade da je reši na način koji bi, barem po njenom pomanju nacionalnog interesa, izašao na dobro, ali zato sa odličnim izgledima da, zajedno sa pričom o suverenosti, upropasti i ono malo šansi koje bi Srbija imala bez te „velike priče“ (kako bi to rekao nikada ozbiljno shvaćeni Žan-Fransoa Liotar). Osim, dakle, možda Koštunici i Vuku Jeremiću, verovatno nema nikog razboritog kome nije sasvim belodano da je zalaganje za Kosovo pod suverenom kapom Srbije, najobičnije traćenje vremena, energije i ono malo preostale pameti.

No, političkoj eliti je đavolski teško da izađe iz kazana u koji je tako radosno i tako neuporedivo glupo uskočila, sve i kada bi htela iz njega da izađe: potpuno proizvoljna upotreba pojma suverenosti, inflacija koja je zahvatila taj pojam, razmetanje tim pojmom i njegova upravo besramna zloupotreba, doveli su do toga da je postalo skarednim, ako već ne i opasnim, reći da je od prvorazrednog nacionalnog interesa odreći se suverenosti nad Kosovom, a potom, uz uslove koji se ne mogu odbiti, priznati Kosovo kao suverenu državu.

Iako je takva mogućnost propuštena i iako se, kada bi i bilo političke volje i hrabrosti za tako nečim, upravo tragično kasni, još neka šansa, doduše na teorijskoj ravni, ipak postoji. Magična reč je – pregovori.

Koštuničina mantra o tome da se sporovi na relaciji Beograd – Priština moraju rešavati pregovorima, bilo je, naravno, obično trućanje: Koštinica nije bio spreman da za pregovarački sto iznese jedinu moguću stvar o kojoj se moglo pregovarati: mogućnost da se Srbija odrekne suverenosti nad Kosovom. Sve ostalo bila je samo partijska zloupotreba nacionalnog interesa. (Što je optimističnije tumačenje. Ono drugo, mračnije, vodilo bi nas tome da Koštunica zaista veruje kako je njegov način borbe za Kosovo dobar, moguć i, uopšte, osuđen na uspeh, kad-tad.)

Da je kosovskim Albancima bila predočena takva mogućnost, pregovori bi možda trajali i danas, a ako bi u međuvremenu i urodili plodom, šansa za opstanak Srba na Kosovu bio bi, nesumnjivo, znatno veći nego što je danas. Naime, upravo bi njihov položaj bio tema pregovora, a stvaranje uslova za normalan život uslov koji se ne može odbiti. O tome da bi Srbija skinula kamen s vrata, uprkos svoj vezanosti za taj kamen, ni da ne govorimo. Takva šansa, međutim, postoji. Sa Dačićem o vratu, doduše, ona jedva da je zamisliva, ali je i dalje mogućnost.

Da stvar bude još komplikovanija i da u njoj, svoj tragičnosti uprkos, ima i elemenata komičnog, možda je dokaz i to što gorljivo i grozničavo insistiranje albanske strane na suverenosti, ako sledimo logiku pojma i logiku savremenih (evropskih) kretanja, nipošto nije najsrećnije rešenje ni za kosovske Albance. (Valja reći da ovo izvođenje pati od jednog nepopravljivog nedostatka, naime ono nastoji da problem postavi racionalno, da političku ravan prožme teorijskim govorom i da pokaže svu uzaludnost istrajavanja na velikoj suverenističkoj priči, koja god strana da je priča, čime, naravno, ne uzima u obzir sav emicionalni naboj pojma suverenosti, u balkanskom slučaju ojačan emocionalnim nabojem pojma nacije i naroda. No, za emotivan pristup, sa elementima partijsko-ideološkog rada, zaduženi su pre svega komentatori nacionalno-pariotske provenijencije i nacionalni radnici, tako da se ovaj tekst, u tom smislu, ne računa.)

Nije jasno kako bi se moglo osporiti da bi u najboljem interesu kosovskih Albanaca bilo da odustanu od suverenističke priče, da priznaju Srbiji suverenost na teritoriji Kosova (ušli u institucije Srbije ili ne) i podrže ulazak te i takve Srbije u Evropsku Uniju. Umesto toga, nežno gajeći sopstveni nacionalizam, šovinizam i rasizam, dakle utvrđujući se u tribalnoj svesti koja se žestoko opire politizaciji zajednice i njenom eventualnom ulasku u punoletstvo, u jednom visoko kriminalizovanom društvu bez prevelikih izgleda da u doglednoj budućnosti dostignu stepen (post)modernog poimanja sveta, kosovsko društvo ni na koji način ne može izvući korist iz istrajavanja na suverenističkoj priči, sve i da je sutra priznaju sve zemlje sveta, računajuči i Srbiju.

Suverenost na način kako je shvataju političko-intelektualne elite u Srbiji i na Kosovu gangrenozna je tvar koja, ako se ne odseče, ili ako se ne preobrazi na odgovarajuči način, naprosto razara organizam.

Čini se da nije previše teško zamisliti i Srbiju i Kosovo u Evropskoj Uniji (ili jeste?) kako igraju po pravilima igre Evropske Unije, odnosno, s jedne strane, videti kosovske Albance kako, sve gunđajući, vredno obnavljaju pravoslavne crkve i porušene kuće Srba i istovremeno razvijaju biznis po Beogradu i Nišu, a ovamo, s druge strane, Srbe kako se zaustavljaju u Prištini, na putu prema albanskom primorju, da bi popili kahvicu i nešto prezalogajili. Nemoguće? Svakako.

Ali ako je strateški cilj i Srbije i Kosova ulazak u Evropsku Uniju, kako je moguće ne zamišljati tu i takvu sliku? I šta nas sprečava da tu sliku odmotamo do kraja? Pa, suverenost. Mit o suverenosti. Mantra o suverenosti. Ludačka privrženost tom sablasnom i istrošenom pojmu. Igra divljaka sa staklenim perlama. To prazno mesto racionalnosti.

U klasičnoj političkoj teoriji, suverenost je igrala ulogu onoga što se u medicinskom diskursu naziva imunim sistemom. Ćelije imunog sistema, limfociti, bdiju nad zdravljem organizma, oni sprečavaju da se u organizmu zapate bolesne ćelije, tako što svaku sumnjivu ćeliju napadaju i odstranjuju iz organizma (etničko čišćenje, takoreći). Imuni sistem ne dopušta da organizam bude ugrožen spoljašnjom intervencijom, iako organizam, naravno, može biti napadnut. Suverenost, dakle, funkcioniše po tom principu: za stvari unutar suverene zajednice zadužena je sama zajednica.

Ponekad se može dogoditi i auto-imuna reakcija, kada limfociti, iz razloga još nerazjašnjenih, izgube orijentaciju, pa počnu da napadaju zdrave ćelije organizma detektujući ih kao neprijateljske, što dovodi do ozbiljnih auto-imunih bolesti (lupus, miokarditis, diabetes, aterioskleroza, astma, tireoiditis itd.). Po predloženoj analogiji, autoimuna reakcija u jednoj suverenoj zajednici značila bi napad na suverenost. U tradicionalnoj političkoj praksi to bi se zvalo izdajom, ili čak veleizdajom.

Za savremeni imuni sistem jedne zajednice suverenost se sve više pokazuje elementom koji nije u stanju da se izbori sa preobražajima poznatim pod zloslutnim nazivom globalizacije: ako je tradicionalna koncepcija države-nacije počivala na uračunatom neprijateljstvu prema Drugom, prema drugoj naciji, a sve u cilju potvrđivanja vlastite suverenosti, sada je stvar postala čupavom utoliko što je gotovo nemoguće opstati bez otvaranja prema drugome, bez dobrovoljnog otvaranja granice za Drugo, bez pokretanja auto-imunih mehanizama.

Naravno da izlaganje auto-imunoj reakciji nije bezopasno, rečeno je da reakcija dovodi do opakih bolesti, ali čini se da istrajavanje na tradicionalno shvaćenom imunom sistemu dovodi do još gorih posledica, do još težih boleština. Pa zato, pozivajući se na Helderlina, možemo reći da se na mestu najveće opasnosti nalazi ono spasonosno: ako bi srpska elita smogla snage da kosovskim Albancima ponudi priznavanje suverenosti (pod izvesnim uslovima koji se ne mogu odbiti), to bi značilo proizvesti auto-imunu rekaciju, to bi značilo izložiti se opasnosti i to bi značilo dobiti šansu za izlečenjem.

 
Peščanik.net, 28.06.2008.

Leave a Reply