Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Jedan od najodvratnijih gestova koje je trostruko bivši predsednik države u poslednje vreme izveo, a odmah ga prihvatili državni i medijski aparat, jeste izjednačavanje u smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića – kao, bez obzira na različite političke stavove, mi njih eto poštujemo, samo što neke više volimo. Izjednačiti političara koji je državu pokušao da vrati u političku normalnost, poštovanje pravila i prihvatanje odgovornosti i koga su ubili plaćenici diktatora, i istog diktatora, koji je državu odveo u rat i vladao pomoću ubistava i krađe, i umro prirodnom smrću u zatvoru zbog ratnih zločina tokom suđenja, jeste skandal bez paralele.

Spomenik Zorana Đinđića nije noću otkorakao sa pijedestala u Prokuplju, a mogao je, jer su skoro isti likovi išli da se poklone paru ubica na njihovom dvorištu u Požarevcu i na mestu gde su njega ubili u Beogradu. Nova diktatorska ekvidistanca, međutim, ide dalje. Sem što narod treba da saoseća sa porodicom diktatora posle svake maloumne pretnje koja se pojavi na internetu, treba i da roni suze za svakim političarom iz partijskog obora koji se razboli. Najnoviji slučaj, dvostruko zapaljenje pluća ministra policije, to slikovito pokazuje. Prilična je retkost, čak i u najluđim režimima, da se moli za zdravlje ministra policije. U ovom slučaju, reč je o političkom ljigavcu koji je slao tenkove na ulice 1991, učestvovao kao izvršitelj ili pomagač u svim zločinačkim akcijama para Milošević-Marković, slao druge na front a da sam nikad nije obukao uniformu, davao naredbe robokapovima i tvrdio da policija nema zvučni top odnosno da ga ima, ali ga još nije raspakovala. Policija se pod njim temeljno („snažno“) brutalizovala. Jeste da sam lik više liči na buhtlu nego na her Flika, ali to ne menja na činjenici da je policijsko nasilje, liberalno pojačano kriminalcima-prostovoljcima, gore nego ikada u državi. Neka ga leče i posećuju, ali prinuđivati i još karati narod što mu je srce malo više na mestu kad je ministru policije loše – to je zaista prešlo svaku meru pristojnosti…na koju se diktator malo-malo pa uvređeno pozove. Ikonični i kontekstualno daleko najubedljiviji prizor režima, kad ministar doživi šlog usred gostovanja na režimskoj televiziji, spada u istu kategoriju. Ponašanje diktatora i poslušnih a besnih dušebrižnika zapravo pokazuje kakav je status pojedinca koji pripada vladajućoj kasti: upotrebljiv je i bolestan, i nedajbože mrtav u bespoštednoj borbi za održanje vlasti.

U takvoj perspektivi, diktator i njegovi morali bi sa olakšanjem prihvatiti smeh, pa i crni humor, kao dokaz da još ima ljudskosti i milosti na drugoj strani. Brzina, a i veština sa duhovitošću koja se pojavila sa Taličnim Tomom na ostrvu sa malim galskim selom, pokazuju koliko je još rezervi za otpor i neprihvatanje diktatorovog stila: tišina bi za njega bila veoma, veoma loš znak.

Peščanik.net, 13.03.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.