Femimen
Među mnogim novim terminima za oblike seksualnosti, kao što su recimo metro-muškarac i metro-žena, pojavili su se i femimen, muškarci koji bez temeljnog prerušavanja nose žensku deću, šminku i dodatke. Svojim bradama, brkovima i dlakavim nogama dodaju kike, volane, štikle, šešire i tome slično. Primer – američki gay kreator Marc Jacobs, koji vodi modnu kuću Louis Vuitton, i koji je uveo liniju odeće, sem osnovne – prtljaga i tašni, koja je godinama odlikovala kuću. Marc Jacobs je na naslovnoj strani časopisa Industry pozirao u takvoj kombinaciji; kreator Paul Smith je celu ovogodišnju kolekciju posvetio mešanju polova, uglavnom klasičnim kombinacijama koje narušava jedan izrazito rodni detalj – ženske sandale, pantalone “na tufnice” i slično. Pionir ove modne linije je svakako francuski kreator Jean Paul Gaultier, koji je još sredinom osamdesetih popularisao muške suknje. Gaultier je imao i niz drugih izazova: zapošljavao je starce i starice kao manekene, debele žene, i uopšte ljude nesavršenih tela. Njegovo uvođenje škotske muške suknje, kilta, poklopilo se sa obnovom tradicionalne odeće među aristokratijom i… fudbalskim navijačima. Danas nije nikakvo posebno iznenađenje videti najrazličitije verzije kilta na ulicama svetskih metropola. Pokušaji da se uvedu suknje kakve nose muškarci u azijskim kulturama su još stariji od Gaultiera, spadaju u sedamdesete godine i povremene “ispade” velikih kreatora, posebno Cardina i Yves Saint-Laurenta.
Istorija suknje je dakako mnogo bogatija obrtima: antički Rimljani su smatrali da je nošenje pantalona odlika barbara. Menjali su mišljenje tek u hladnijim klimama… Današnje pantalone su muškarci počeli nositi pre manje od dva veka. Sve do tada nosili su haljine, suknje i najrazličitije oblike pripijenih čarapa u kombinacijama sa suknjama ili kratkim pantalonama. Muškarac kapitalizma je postepeno postao uniformisana senka u sivom, crnom i smeđem, neprepoznatljiv, sem po skupoći svog odela. Žene, radnici i stranci su ostali izvan ovog bezbojnog, neindividualizovanog, dosadnoga sveta moći. U vizualnoj jednakosti muškaraca u kapitalizmu iščezli su i običaji prikazivanja – i zavođenja – muškoga tela. Pogledajmo samo kako su izgledali moćni muškarci između, recimo, četrnaestog i kraja osamnaestoga veka, odnosno početka devetnaestog: mnoge boje, perje, nakit, metalni dodaci, čipke, maštovite frizure, perike, šeširi, marame, kombinacije materijala kao što su krzno, koža, svila, somoti, vezenine posvuda, čak i cveće: muškarac poznoga srednjega veka, renesanse, baroka, rokokoa, direktorija bio je paunovski nakićen. Glavni elementi zavođenja bili su dobro oblikovane noge, bokovi, ramena, kosa, i primarne polne odlike, koje se nisu sakrivale, nego su se u pojedinim modnim trendovima posebno isticale. Takav muškarac je izvesno odgovarao isto tako nakićenoj, moćnoj, samo mnogo manje pokretnoj ženi, zbog komplikovane odeće koju je morala nositi. Niži slojevi su nesumnjivo izgledali drugačije, pre svega zbog drugačijih materijala koje su oblačili. Šta se zapravo desilo muškome telu, koje najednom prestane da bude… modno?
Uniformisani izgled muškarca od devetnaestoga veka je u neposrednoj vezi sa društvenom funkcionalnošću kapitalizma, koji je našao izvrstan narativni spoj sa svim oblicima hrišćanstva: izvesno je u tome smanjivanje neposredne represije na građanstvo, za razliku od divljih navika vladara i plemića prethodnih vremena, ali su u igri novi psihološki pritisci na pojedinca – krivica, samocenzura, samožrtvovanje, samozaborav. I isto tako, novo shvatanje muževnosti, odnosno žalosno sužavanje pojmova o muškoj privlačnosti i učešću u modi. U novome svetu neposrednoga dodira ljudi različitih klasa i koliko-toliko važećih zakona, nije pametno na sebi nositi znake bogatstva i moći – oni se diskretno prenose na stvari i posed (uključujući i žene), a na telu postaju manje vidljivi. Zaprepašćujuće slična bila su neka pravila oblačenja u totalitarnim sistemima. U svakome slučaju, ili na osnovu kolonijalizma ili proleterskog internacionalizma, muškarci su globalno postali jednolična i dosadna masa posle Drugog svetskog rata, i mnogi su to još i danas. U tzv. poslovnom svetu, sive muške miševe prate sive ženske mišice: model moći je tako izrazit, da moda toga kruga besramno izražava nemilosrdni oblik patrijarhata.
Savremena eksplozija raznolikosti i šarenila možda uistinu označava nastup nove, polno neuhvatljive mode. Dobar primer bi bio Andrej Pejić, došao iz Australije a rođen u Tuzli 1991, koji je na Gaultierovoj reviji za 2011. prikazao venčanu haljinu. Njegovo eterično androgino telo odgovara zahtevima piste, a istovremeno je reč o nekome ko je uveliko “prestar” za uobičajene parade anoreksičnih devojčica od dvanaest do šesnaest godina, koje do dvadesete godine obično izgube posao, bar na revijama visoke mode. Andrej je, kako izjavljuje, materijalista i ateista, dakle nikako new-age freak. Njegov neočekivani uspeh nije povezan ni sa populacijom transvestita, posebno brazilskih. On se ne pretvara da je žena i ne zavarava nikoga, već samo dokazuje da može izgledati kao žena ako to zaželi.
Iz modela žalosno istupa John Galliano, koji je vodio svoju i još Diorovu kuću skoro petnaest godina. Nimalo blizu Gaultierovoj umetničkoj inovativnosti, pa čak ni Jacobsovom ponavljanju ranijih moda (zbog čega je bio i optužen kao plagijator), Galliano se stalno njihao između ulične banalnosti i izveštačene provokativnosti. Ovo veoma ružno malo biće sa plavim kikama i tankim crnim brkovima je pokazalo svoj pravi lik prošloga februara, kada je častio susede za stolovima u svome omiljenom baru uvredama koje su prizivale Hitlera, gasne komore, i kriterijume o lepoti dostojne Goebelsa. Za sada je otpušten iz kuće Dior, izgubio je platu od oko pet miliona evra godišnje, i optužen je na sudu. Bolje bi prošao da nije upravo u Francuskoj sobi dozvolio ovaj ispad, i to baš u Parizu, usred pretežno jevrejske četvrti Marais.
Bez obzira na ponašanje modnih diktatora i njihovu notornu društvenu bezbrižnost odnosno neodgovornost, femimen su pojava koja nagoveštava nove obrate u dinamičnoj istoriji seksualnosti. Bar je jedno jasno, da su seksualnosti upisane u kulture, da se sa njima menjaju, i da nikako nisu večne odrednice. Praktikanti novih seksualnosti nemaju ni laku ni ugodnu ulogu da odsustvo večnih, “prirodnih” definicija polova i kodeksa ponašanja utuve u konzervatine glave, a onim najvidljivijim, bogatim i uticajnim, to nije glavni cilj. Na jednoj strani ostaju bogati kostimi, na drugoj bogato razmišljanje. Tačke susreta možda nisu isključene. Pravila o lepoti, onoga trenutka kad proglase večnost ili prirodnost, upadaju u politiku, i to u politiku isključivanja. Gallianov slučaj pokazuje da isključeni i marginalni, posebno ako ih društvo privileguje, nisu ništa manje imuni na rasizam i nacizam nego drugi: iskustvo ničemu ne uči.
Femimen, da se zaustavimo na minimalnoj utopijskoj projekciji, obećavaju malo više veselja, ako svet bude veseliji.
Psi lutalice
Iz bogate istorije pasa lutalica, te žalosne završne epizode ljudske neodgovornosti, uzimam samo jedan aspekt: društvene poremećaje koji pse izbace na ulice ili u divljinu. Upravo kroz ulične pse moj kolega holandski antropolog, stručnjak za Albance, koji predaje u Londonu i sada priprema studiju o noćnom (ne zabavnom!) životu u Bukureštu, hoće da sagledava promene u svakodnevici zadnjih dvadesetak godina. Ulični psi su, po njegovom mišljenju, važan pokazatelj tih promena. Rumunija nije doživela rat, promene su ipak drastične. A sa druge strane, ima slučajeva gde nije bilo ni ključnih društvenih promena – sve vreme je bio kapitalizam, kao u Grčkoj – pa je pojava i tamo indikativna. Ostavila sam kolegu u zagrebačkom hotelu, i sada smo u živoj dopisci oko grčkih uličnih pasa.
Ulični psi su se pojavili već prvih godina rata, u devedesetim, na ulicama Beograda. Bežali su sa fronta, iz uništenih sela, u potrazi za hranom i u bekstvu od pucnjave. U gradu su sreli nove ulične pse – one koje su vlasnici napustili zbog nemogućnosti da ih hrane. Stvorili su se čopori, hijerarhične strukture, prema starom vučjem primeru. Za razliku od mačaka lutalica, koje, kada žive u kolektivu, obično traže zaštićeni prostor (napušteno gradilište, skladište, ruševine, dvorište, zapušten park), psi lutalice su nomadi. Sredinom devedesetih, pasji čopori su predstavljali pravu opasnost za noćne prolaznike u Beogradu: fantomska slika praznih Terazija sa čoporima pasa koji jure i za automobilima, ako ih ima, ponekad mi se vrati u snovima. Mojoj majci je zalutala kuja Mica, koja se nastanila kao čuvarica celog dvorišta, u začelju kompleksa zgrada u centru. Mica je bila neobično ružna, ogromne glave, dugoga tela i kratkih nogu, crno-bela, sa jednim uhom koje je visilo. Moja majka je zamislila da je došla direktno iz Slavonije kao žrtva rata. I uistinu, Mica u svome novom životu nikada nije kotila mladunce; imala je i druge neobične navike: u dvorište nije mogao ući niko u pantalonama, a da Mica ne iskoči sa strašnim lajanjem, tako da je svaki posetilac morao da sačeka da ga gostitelji uvedu. Uniformisana lica je napadala i nekoliko puta ujela: tako u dvorište nisu smeli zalaziti ni sumnjivi tipovi ni policija, bez ženske zaštite. Kako je kod moje majke bilo najudobnije i uvek slobodan ulaz, Mica se praktično naselila. Prepoznavala me je u mojim retkim posetama. Stavila bi glavu na moja kolena i gledala me onim razumnim psećim pogledom – a onda bi nešto šušnulo u dvorištu, i Mica bi sa paklenim lajanjem otrčala u novu bitku protiv muškaraca i rata. Kada se majka odselila, Mica je našla drugu stariju ženu i ostala u dvorištu. Jedna od mojih prijateljica – mirovnih aktivistkinja je rekla kako bi rado slušala Micinu životnu priču…
Istorija gradskih pasa je i u Evropi i drugde mračna: od sistematskog pobijanja do korišćenja u eksperimentima – nisu li ih slali i u kozmos? Po slumovima trećega sveta se povlače izgladneli psi između izgladnele dece: prioriteti su jasni, pomoć međutim nije. U svetu gde očekujemo nešto bolje, psi lutalice su uistinu relativno brz društveni pokazatelj. Ako je socijalna beda nagnala pse u centar Bukurešta, rat i beda pse u centar Beograda, šta se desilo sa Atinom? Odgovor je, kako neki tvrde, u bogatstvu koje je grčko društvo doživelo tokom osamdesetih i početkom devedesetih. Tada je po prvi put vidno i masovno obogatila provincija. Zahvaljujući kreditima i sistemu zapošljavanja, seljaci i mladi stručnjaci su se našli na bogatim jaslama. Atina se bar malo rasteretila, mogućnosti udobnog života u malom mestu i u ruralnim pokrajinama su mamile. Krediti za terenska vozila i sve vrste mašinerije, jeftina gradnja i materijali, prodor potrošačkih mogućnosti, sve je to omogućilo da provincija procveta. Novi komoditeti su se nudili novim stanovnicima ranije zapuštenih krajeva. Između ostalog, i lov. Zađete li u šume manje-više posvuda po Grčkoj, uočićete posvuda prazne čaure: pucanje je postalo novi sport. Prvo slučajne, a docnije, u nedostatku boljih ciljeva, i ciljane žrtve novoga sporta, seoski psi su, kako izgleda, počeli da beže u velike gradove. To je bar jedno od objašnjenja koje nude stručnjaci. Zatim je došla recesija, i psi su se namnožili, jer su im redove popunjavali napušteni psi. Atinski psi su danas sasvim nova priča. Grad sprovodi program po kome se psi hvataju, sterilišu, i zatim puštaju nazad na ulice, ali im se na određenim mestima ostavlja hrana. Psi koje danas vidite u centru Atine su dobro uhranjeni, sa trakama i znakom na vratu – plavo za mužjake, crveno za ženke. Kreću se slobodno, ne obazirući se na automobile. Spavaju na zgodnim mestima – recimo ispred Parlamenta. Pre nekoliko godina, kada su socijalni nemiri i manifestacije ponovo postali svakodnevica grčke prestonice, desilo se nešto što je danas deo gradske mitologije Atine: psi su počeli učestvovati na demonstracijama, obično u prvome redu. Recimo da je sa pasjega stanovišta biti predvodnik čovečijeg čopora nešto zaista izuzetno… Nisu bežali ni iz uličnih borbi, naprotiv. No ono što je najzanimljivije jeste da su se stavili na stranu demonstranata – svoga čopora. Na hiljade je snimaka na internetu, koji svedoče o pasjem učešću u pobunama. Istakli su se i pojedinci, koji su ušli u urbane legende. Tako Kanelos (“Cimet”), za koga se veruje da je metempsihoza mladića poginulog u demonstracijama, i koji je nekoliko puta nestajao da bi se ponovo javio. Ili Lukanikos (“Kobasičar”), koji se stavio na stranu vatrogasaca – kada su demonstrirali protiv vlade. Novine su počele da pišu o njima; televizija im nije sklona, ali su zato pojedinci preplavili Youtube snimcima. Zvezde pobune, atinski psi su postali prostor oduška, imaginacije, ljudskog interesa, postali su maskote. Simbolički značaj ovih maskota ne može se više smanjiti. Na demonstracijama ima bar neko koga će se policija, posebno specijalci, naročito bojati: mediji će verovatno manje registrovati svakodnevne povrede na demonstracijama, ali ako neko zgazi na rep Kanelosu, milionska Atina svih političkih boja će imati povod za najveće demonstracije.
Uvođenje psa u politiku naroda, odnosno svakodnevice, ima izvesno ritualni karakter: uvodi pozitivne tabue, brigu za simboličkoga drugoga, manjeg, slabijeg, a istovremeno hrabrijeg, otvara oči za socijalne teškoće i produbljuje senzibilitet. Onima na čijem su čelu Kanelos i Lukanikos, daje utisak da su na njihovoj strani priroda i njeni zakoni, dakle nešto više od društvenih dogovora i manipulisanja davno dehumanizovanim pravilima. Pobuna je prirodna, prava strana je jasna, mi koji nemamo ništa moramo dobiti nešto da preživimo. Podsećanje na društvene obaveze ne može izgledati očitije nego u ovom neverbalnom obliku.
Atinski ulični psi su se tako sami pobrinuli za svoj položaj, pošto im je društvo pomoglo. Uzorak pruža mnogo različitih mogućnosti tumačenja, ili ponavljanja primera. Nažalost, uzrok njihove sudbine je u ljudskom društvu. U svakome slučaju ovo je prvi put da se životinje, bez ljudskog učešća, uključe u politiku u tako uspešno odabranome kompleksu značenja.
Svakodnevni rat
Pre nekih nedelju dana sam probuđena rečima: “Počeo je rat!” U ono malo vremena koliko mi je ostalo da saberem glavu izmučenu blesavim snovima, pokušala sam da prebrojim koliko me je puta taj glas probudio istim rečima u poslednjih tridesetak godina, a koliko puta glasovi pre toga. Uspela sam da do doručka nabrojim nekih trideset, onda sam odustala. U ranim godinama me izvesno nisu budili sa takvim rečima, nego sam sama saznavala. Sećam se živo kubanske krize, kada smo uistinu svi sedeli oko radija (televizija je bila u području naučne fantastike za obične građane), i čekali hoće li pući i po Evropi, odnosno po nama. Sećam se izraelsko-egipatskoga rata, kada je prijateljica Jevrejka došla da nekoliko noći spava kod nas, jer su je na poslu i u komšiluku svi počeli vređati. Policija me je ganjala po zamrznutim beogradskim ulicama zbog vijetnamskoga rata, a leti zbog laoškog i kambodžanskoga rata. Navijali smo za indijskog generala Džagžit Sing Auroru, samo zbog imena, u jednom od indijsko-pakistanskih sukoba: ušao je i u podrugljivu pesmu na fakultetu, zajedno sa Valterom koji je branio Sarajevo.
Prvi rat koji mi je najavio moj docnije stalni najavljivač ratova bio je kiparski, 1974. Stvar je bila tako ozbiljna da smo morali pobeći iz Grčke na neko vreme: voz se vukao više od celoga dana zbog vojnih konvoja samo od Atine do Soluna. Kod kuće smo se iznenadili kako su rat objašnjavali odnosima na Kipru, a ne političkim spletkama Henryja Kissingera, koji se time ne malo hvalio – izazvao je vojni puč iz Grčke, srušio izabranu vlast na Kipru, i omogućio krizu koja još traje, i koju nije prekinuo ni ulazak polovine Kipra u EU. Vratili smo se, do najavljenoga rata između Turske i Grčke ipak nije došlo. Onda je neko vreme vladao relativni mir, sve dok se g-a Thatcher nije odlučila da obnovi slavnu i krvavu tradiciju kolonijalnoga rata, u kojem vojnici ginu bogu iza leđa za nekoliko kvadratnih kilometara savršeno nezanimljive i nekorisne zemlje. Za sledeći veliki rat su se složili Irak, Bush stariji, moj rođendan, i putovanje u Grčku sa prijateljima. Probuđena vešću ujutro, svih dvanaestak sati do Atine sam u društvu pakleno pametnih komentatora – onih na radiju i onih u autu – slušala razvoj događaja. Ovaj rat je bio sasvim poseban: bio je uvod u nešto što se spremalo kod kuće. Gledali smo ga kao uvodne lekcije. I uskoro sam zaista bila probuđena sa istom vešću: ovoga puta je to bilo tu. Na ekranu staroga Amstrada PPC se svetlilo pismo sa pozivom na mir, koji smo pisali do duboko u noć, na TV ekranu je dugo bio samo sneg, dok se nisu pojavila lica koja su koliko sinoć obećavala novi dan, i lica u uniformama sa brojem 1 na rukavu. Nekih godinu dana docnije, stigla je vest i o predvidljivo najkrvavijem ratu u spletu ratova – onom u Bosni. Između dva početka smo, kako se i priliči, pravili planove kako se izvući: jedan je bio – preseljenje u Sarajevo. Posle je bio i popravni rat, sa vazdušnim napadima na ciljeve u Srbiji i na Kosovu. Granada (neko se možda seća?), građanski/kolonijalni ratovi u Latinskoj Americi, Izrael i druge zemlje (nekoliko puta), Liban, ratovima izbrazdane Azija i Afrika: kažu da nijedan dan posle završetka Drugoga svetskoga rata nije prošao – bez rata. No u zadnjih četrdesetak godina, otkako sam im bila u relativnoj blizini, otkako je dostupno daleko više informacija, i otkako je rat temeljito promenio moj život, naučila sam da se gadno bojim rata. Nije da sam nešto posebno prepatila: na mene su pucali i za vreme mira i za vreme vojne diktature, izgubila sam manje-više sve od materijalne osnove i dobar komad karijere, najgore je bilo to što sam se šest sati vozila po blatu iza haubice usmerene u moje lice… Čini mi se, naime. da sada dobro znam šta ga izaziva – tačnije šta dovodi ljude do toga da se predaju ratu, kada imaju milione drugih opcija da prežive duže i kvlitetnije.
Na rat danas navode informacije organizvane u propagandu – reči i slike, koje neko usmerava u rat, a tome pomažu rezerve oružja, ludost voditelja i kobna prilepljenost na privililegije, profit i vlast. Oni uglavnom i pobeđuju – molimo se da se to ipak ne desi socijalnim pokretima na južnoj obali Sredozemlja. Ne bi smeli pobeđivati kada bi građani u većini bili tvrdo pacifistički vaspitani, i to ne samo na kriznom području, i kada bi na svaki nagoveštaj netolerancije reagovali kao kolektivna i masovna mirovna policija. Na početku najnovijega rata sam se ozbiljno prepala, jer se kod kuće pojavio tekst koji kazuje sve što je za rat potrebno u formulativnom obliku, savršeno precizno. Pretprošle srede je čitalac ljubljanskoga dnevnoga lista objavio pismo – zanima me pre svega KO mu je to objavio – u kojem jasno objašnjava zašto iz društva treba izdvojiti Rome. Ne predlaže, doduše, šta sa njima uraditi: raspon je, pretpostavljam, od strožega tretmana do iseljenja i istrebljenja, jer argumentacija je takva da omogućuje mnogo mogućnih rešenja. Možemo predstaviti tri grupe argumenata: estetski argument, ekološki argument, i ekonomski argument. Romi ne žive na način koji je estetski prihvatljiv, posebno, kako autor ističe, u Evropi; zagađuju prostore u kojima žive, jer nisu dovoljno čisti i uredni, te time ugrožavaju ekološku ravnotežu; konačno, ne doprinose ekonomskome prosperitetu društva – upravo suprotno – svojim više nego skromnim zaradama, a svojim znanim kriminalnim aktivnostima još i škode.
Do danas niko nije javno reagovao na ovaj eklatantni primer strukturalno besprekorne propagande, koju ipak dosta dobro generički poznajemo, tako da je nepotrebno navoditi jasne primarne istorijske uzorke. Konačna realizacija takve propagande ne može biti drugo nego uništavanje drugoga. Priznajem da ima i prethodnih, manje užasnih faza: Romima treba lepo objasniti da su građani nižega reda, da su sami krivi za svoju društvenu situaciju, da je bolje da sami izvedu neka od predloženih rešenja, da mirno priznaju i izvine se za svoje grehove prema većinskom kolektivu, ukratko da se diskretno umaknu iz žarišta posmatranja savesnih posmatrača zabrinutih za lepu, čistu i bogatu evropsku Sloveniju.
Problem nije u jednoj glavi: problem nije ni u mnogima, jer možda smatraju da na takve ispade ne treba ni reagovati. Problem bi morao biti u svakoj glavi, u ugrađenoj navici prepoznavanja svakodnevnih ratova, malih izvora otrova koji mogu postati veliki. Prepoznavanje izvesno podrazumeva uvlačenje glave u kantu za đubre – neprijatno, ali bolje nego u kofu krvi. Stepeni izražavanja svakodnevnoga rata su mnogobrojni i različiti, ali ne treba se zavaravati: oni na dugi rok proizvode narkozu, koja ljude privikava na svakodnevni rat, na grozdaste frustracije u kojima se razrašćaju lične greške i gubitci i prevode se u kolektivne. Neobraćanje pažnje nije rešenje, premda je, priznajem, elegantno. Sebi zameram da sam uopšte spavala u satima koji su prethodili ratovima. No uvek je tu bio neko ko motri šta se događa, ko brine, ko je budan kada ratovi započinju. Možda se od toga može načiniti građanska inicijativa? Društvo za instantna reagovanja u pismima čitalaca – za početak?
Peščanik.net, 29.04.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
