Politička kriza koja je zahvatila Jugoslaviju imala je snažan međunarodni odjek, naročito od prvih sukoba u leto 1990. Ta kriza je pogodila zemlju koja je u vreme prestanka Hladnog rata odista gubila na značaju u međunarodnoj političkoj areni, ali koja nije bila ni sasvim izvan „radara“ velikih svetskih sila. Naprotiv, interesovanje za Jugoslaviju i njenu budućnost raslo je sa eskalacijom krize u njoj. Sa sve većim osamostaljivanjem republika broj aktera koji su bili sagovornici stranih vlada sa jugoslovenske strane se povećavao, budući da je pragmatičan pristup međunarodnih krugova podrazumevao da se razgovara sa stvarnim nosiocima vlasti u Jugoslaviji. To je, istovremeno, bila prilika za formiranje stavova o novim liderima i, uopšte, o toku jugoslovenske krize.
U srpskoj javnosti postoji veoma snažno uvreženo stanovište da je zapadna međunarodna zajednica bila orijentisana protiv Srbije, srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa. Međutim, činjenice govore, ako ne sasvim suprotno, onda svakako značajno drugačije, osim ako se ne zauzme stav da je jedina prihvatljiva opcija za Srbiju i „srpsko stanovište“ bila politika izdvajanja srpskih oblasti iz republika koje su se izjasnile protiv ideje recentralizacije jugoslovenske države i za samostalnost. Naime, pozicija koju je Srbija zauzela u jugoslovenskoj krizi podrazumevala je ili jačanje uloge federacije ili izdvajanje srpskih krajeva izvan Srbije i njihov „ostanak“ u Jugoslaviji, tako pretvorenoj u srpsku državu. To je bio stav koji su tadašnji srpski lideri otvoreno zastupali: ako se izdvaja Hrvatska iz Jugoslavije, mora se isto pravo dati srpskim krajevima da se izdvoje iz Hrvatske. Kao da republike nisu bile države i kao da se legitimitet njihove državnosti vezivao samo za jugoslovenski okvir.
Međunarodna zajednica je prema jugoslovenskoj krizi zauzela stanovište koje je podrazumevalo ulaganje napora da Jugoslavija u nekom obliku opstane. Sa jedne strane je poručivano republikama koje su bile sklone napuštanju Jugoslavije da će im priznanje biti uskraćeno, ali je, istovremeno, prema Srbiji bio upućivan pritisak da pristane na redefinisane odnose u pravcu koji je podrazumevao očuvanje minimuma zajedništva, umesto recentralizacije kakvu je srpsko rukovodstvo zahtevalo. Ovaj stav međunarodne zajednice srpsko rukovodstvo je doživljavalo kao antisrpsku politiku Zapada i ta se predstava duboko ukorenila. Vrhunac angažmana međunarodne zajednice bila je Haška konferencija (septembar-novembar 1991) na kojoj je bio razrađen plan nove integracije jugoslovenskih republika, koji je podrazumevao formulu sličnu tadašnjoj Evropskoj zajednici, ali sa nešto višim nivoom političke i ekonomske povezanosti, što je Srbija, do tada već sa znatno redukovanim međunarodnim kredibilitetom, odbacila.
Iz međunarodne zajednice uporno su stizali signali da niko ne želi da primorava bilo koga da ostane u Jugoslaviji, ali je preferencija svih koji su se o tome izjašnjavali bila, kako je već rečeno, da Jugoslavija opstane (razume se, ne kao socijalistička zemlja). To se jasno vidi čak i iz dnevničkih beleški Borisava Jovića, objavljenih pod naslovom Poslednji dani SFRJ. Međutim, Jović je uvek nedvosmislen u svojim ocenama da su sva ta uveravanja o podršci opstanku zemlje bila – lažna. Na primer, novembra 1990. godine beleži u dnevnik: „Kol mi je rekao sasvim kategorično da ‘dok je on na vlasti, Nemačka nikad neće podržati separatizam ni rasturanje Jugoslavije’… On misli da ja ne znam šta sve Nemačka radi na razbijanju Jugoslavije“. Ili beleška iz decembra 1990, u kojoj se citira jedan izveštaj nemačke obaveštajne službe: „Nemačka i ostale zapadne zemlje žele Jugoslaviju u sadašnjim granicama, bez obzira kakvo će biti unutrašnje uređenje“. Jović zaključuje: „Očigledno lažu. Žele da nas dezorijentišu, da im poverujemo“. Međutim, Jović nikada ne beleži kakva su njegova saznanja o tome šta, na primer Nemačka ili neka druga zemlja, konkretno preduzima u pravcu razbijanja Jugoslavije. Informacije koje su predstavljale pesimistične procene stranih obaveštajnih službi o budućnosti zemlje ili sugestije kako se postaviti u slučaju nepovoljnog scenarija, redovno su interpretirane kao da se radi o planovima za njen raspad.
Naročito je bila zanimljiva britanska politika, koju ću ovde predočiti nekolikim ilustrativnim i karakterističnim primerima. Prema mišljenju Daglasa Harda, šefa Forin ofisa, koji je odbacivao mogućnost da se u slučaju bosanskog rata radi o agresiji na nezavisnu državu, radilo se o ratu „u kojem velika većina onih koji se bore jesu Bosanci – bosanski Srbi, bosanski Hrvati i bosanski Muslimani“. Kako se to tačno razlikuje od ocene koja u Srbiji preovladava da je bila reč o građanskom ratu? Zanimljiva je bila i pozicija lorda Karingtona 1991: „Stvar je u tome da je Srbija kao daleko najveća republika bila očigledno najvažnija, pa ako ne uspete nekako držati Srbiju na svojoj strani, nema mnogo izgleda da ćete postići neki dogovor“. Isti diplomata je tvrdio da su političari u regionu „sve jedan gori od drugog“, a za rat u Hrvatskoj je, prema Karingtonu, „zapravo kriv Tuđman“. Nije Karington štedeo ni Izetbegovića, za kojeg je bio uveren da je „odgovoran za neka zverstva, kako bi privukao pažnju Amerikanaca. Bio je užasna beda od čoveka“, zaključuje Karington u intervjuu 2001. godine.
U britanskom parlamentu 1991. se moglo čuti i viđenje jednog od sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova da jugoslovenski ustav „dopušta jugoslovenskoj saveznoj armiji da se angažuje na uspostavljanju reda u slučaju širenja građanskog rata“, što je takođe bio stav koji je zastupala Srbija u funkciji angažmana JNA, kako bi se pod kontrolom držale teritorije naseljene Srbima. Već pominjani Daglas Hard je novembra 1991. upozoravao da ne treba priznati nikakvo otcepljenje: „Ako strane u sukobu žele da sprovedu prilagođavanje granica, prethodnim priznanjem samo bi se dobila prepreka na tom putu“. U sličnom smislu je o Bosni mislio lord Karington 1993, kada je tvrdio da mira u toj zemlji neće biti dok ne dođe do „de facto podele“.
Kada je u britanskom parlamentu 1993. jedan poslanik od ministra odbrane tražio da se prihvati stanovišta da je rat na prostoru Jugoslavije posledica težnje za stvaranjem Velike Srbije, ministar Malkom Rifkind je odgovorio da treba priznati i da „Hrvati traže prevlast na što većoj teritoriji u Bosni, a ni najmanje ne treba sumnjati da bi isto tražili i bosanski Muslimani, ako bi im se pružila prilika“. Ministar Hard je i 1993. isticao da postoji sistem po kojem bošnjačke snage vrše provokacije i da u izvesnom smislu treba imati razumevanja za akcije srpske vojske u Bosni. Čak i kada je do 1994. srpska strana u bosanskom ratu, zbog razmera zločina, sasvim kompromitovala do tada dosledno manifestovanu spremnost britanske diplomatije da maksimalno udovoljava najjačoj strani u sukobu i kada je počela da se ozbiljnije razmatra opcija vazdušnih udara, isti ministar isticao je upozorenje o mogućim udarima avijacije „upućeno svim stranama“, naročito poručujući bosanskoj vladi da ne shvati otvaranje prostora za intervenciju iz vazduha kao vojnu potporu sebi u prilog.
Lord Oven, jedan od glavnih pregovarača u mirovnim inicijativama za Bosnu bio je naročito laskav prema Slobodanu Miloševiću: „Milošević je spreman da se uhvati u koštac sa krajnjom desnicom, spreman je na nagodbu i na putu je da povede Srbiju natrag u evropsku porodicu. U to ni najmanje ne sumnjam“. Britanski ministar spoljnih poslova Hard išao je toliko daleko da je u govoru marta 1993. medije u Ujedinjenom Kraljevstvu optuživao za neobjektivnost, naročito kritikujući „većinu onih koji izveštavaju za BBC, The Times, Independent, Guardian, koji su se svi do jednog ovako ili onako sa zanosom zalagali za vojnu intervenciju u Bosni“. Zanimljivo je da ovakav stav britanske vlade nije poljuljalo ni to kada su srpske snage, kako bi se zaštitile od NATO vazdušnih napada, zarobile vojnika UNPROFORA, strateški ih raspoređujući na mestima potencijalnih udara avijacije. Štaviše, u Velikoj Britaniji ovo je uzimano kao ključni dokaz da su intervencije besmislene. Ministar odbrane Rifkind se nadao da će ti postupci vojske RS uticati i da se ohlade „usijane glave“ u Kongresu SAD, odakle su se još odavno čuli snažni glasovi u prilog vojne intervencije u Bosni, čemu se na nivou međunarodne zajednice najjače suprotstavljala Velika Britanija. Ipak, intervencija SAD u bosanskom ratu primorala je srpsku stranu da sedne za pregovarački sto.
Ovde su izneti samo neki karakteristični primeri stavova britanskih vodećih diplomata o krizi i ratovima na prostoru Jugoslavije. Istina je, međutim, da je i Dejtonski sporazum, na kraju krajeva prožet duhom ideje o etničkoj podeli, čiji su glavni zastupnici tokom trajanja rata bili upravo Britanci. Umesto mantre da je Zapad bio protiv Srbije i srpskih interesa realnosti je mnogo bliža ocena da je politika srpskih rukovodstava tokom raspada Jugoslavije dovela do gubitka (i to ne potpunog) inače veoma povoljne pozicije u kojoj je Srbija bila na samom početku krize, kada je reč o međunarodnom okviru.
Većina citata je preuzeta iz:
Brendan Simms, Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, London 2001.
Percy Cradock, In Pursuit of British Interest, London 1997.
James Gow, Triumph of the Lack of Will, London 1997.
Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.
Peščanik.net, 26.06.2021.
30 GODINA SAMOSTALNOSTI HRVATSKE I SLOVENIJEJUGOSLAVIJA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Koliko nacionalnog identiteta? (IV) - 31/10/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (III) - 26/10/2024
- Nacionalizacija antifašizma - 20/10/2024