Kao Ante Gotovina, i Ramuš Haradinaj je trijumfalno dočekan od strane svojih sunarodnika. Bili su tu i specijalni avioni, crveni tepisi, počasne garde, počasni plotuni, slavlje i suze radosnice na ulicama. Baš kao u Hrvatskoj, i u Prištini su juče pokušali da nedostatak dokaza ili njihovo loše tumačenje, a u slučaju Haradinaja i nedostatak svedoka koji su volšebno umirali jedan za drugim – proglase za nešto što nije bilo i nikada neće biti, a to je da je pobeda njihovih vojski bila čista kao suza. Onim mladim Albankama koje su juče uplakane slušale Haradinaja nije smetalo što se sve to dešava na trgu koji se zove Majka Tereza; one ili veruju da je on sveti ratnik ili znaju da je, zajedno sa svojim vojnicima, odgovoran za ratne zločine, ne samo nad Srbima i Romima, nego i nad albanskim civilima koje je smatrao kolaboracionistima – ali im to nimalo ne smeta. Ova druga pretpostavka je mnogo jezovitija.

Odlazak po dalmatinski pršut i na jedrenje generala Gotovine, kao i Haradinajev povratak na premijerski presto, s razlogom može da izazove i gnušanje i gnev, i osećaj da su povređene osnovne civilizacijske norme. Međutim, u reakcijama u Srbiji ima mnogo više besa zbog toga što našim neprijateljima ide tako dobro, što imaju čemu da se vesele, nego očaja što će ljudi koji su činili zločine nad našim sunarodnicima ostati nekažnjeni, što je ovo još jedan nož zabijen u grudi onima koji su u tim sukobima izgubili najbliže članove svojih porodica. Ovih dana smo čuli sve nijanse zapomaganja od Nikolića, Vučića i članova njihove vlade, njihovih intelektualaca i analitičara. Najmanje su pominjani oni proterani ili pobegli iz Hrvatske i sa Kosova, osim ritualne posete nekom kolektivnom kampu, a da niko nije objasnio kako to da posle 17, to jest 12 godina, ljudi iz Krajine i sa Kosova sede u istim kolektivnim centrima, zaboravljeni od svih.

Obe presude su donele i neku vrstu olakšanja domaćim političarima, pogotovo onima koji su sve te Srbe u Krajini i na Kosovu godinama pripremali za smrt ili bekstvo. Oni sada pokušavaju da oslobađanjem Gotovine i Haradinaja sami sebi daju indulgencije. Popustile su sve dizgine u mozgu i sada se takmiče ko će upotrebiti krupnije reči. Nikolić tvrdi da svi Srbi treba da budu pušteni iz Sheveningena, Vučićeva dijagnoza je da je Srbija u šoku, ministar pravde Selaković poručuje da nam je Hag pljunuo u lice, a nekadašnji bliski saradnik Borisa Tadića, sada poslanik naprednjaka Saša Cvijan obećava da će spaliti svoj udžbenik iz međunarodnog prava. Hrvatska i Kosovo su ove presude iskoristili da zauvek operu svoje zločince, a Srbija da u dodatnu preambulu ustava unese ne samo da je Tribunal antisrpski, nego i da svi Srbi koliko sutra moraju da napuste Sheveningen. Zanimljivo je da niko nije rekao da su oni nevini, nego samo – ako su njihovi krvnici slobodni, onda treba osloboditi i naše.

Indikativna je izjava našeg tužioca za ratne zločine Vukčevića, koji je rekao da je haško tužilaštvo imalo problema sa svedocima, što je onemogućilo izvođenje dokaza. U slučaju Haradinaja i drugova svedoci su ubijani i zastrašivani, ali Vukčević zna da su i svedoci koji su njemu potrebni za izvođenje dokaza na suđenjima u Srbiji zastrašivani, od koga, od Jedinice za zaštitu svedoka, kojoj je nadređen Ivica Dačić. Ivica Dačić takođe mora znati ono što zna Fond za humanitarno pravo: da su neka svedočenja protiv Haradinaja u Hagu odbačena, jer je sud bio uveren da su dokazi, odnosno iskazi svedoka koje je pribavio MUP Srbije, dobijeni posle ucena i premlaćivanja tih ljudi, inače kosovskih Albanaca.

Kada prođe sav taj gnev, a u pitanju je nekoliko dana, možda će započeti ozbiljna analiza ne samo ovih presuda, nego i ukupnog učinka Haškog suda. Samo mi nije jasna ovolika dreka koju su na Haški sud nadigli Šešeljevi i Miloševićevi naslednici i tzv. nacionalna inteligencija. Što bi rek’o Vuk Drašković: zašto kukate na tuđem grobu? Pa oni su uvek mrzeli taj sud. Treba da kukaju oni koji su verovali da on ne može pasti na tako važnim ispitima, kao što se to desilo poslednjih dana.

Reakcije u Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu posle ovih presuda govore da ovaj deo sveta nastavlja da tone, da smo izabrali da se, u ključnim stvarima, još jednom izuzmemo iz civilizovanog sveta. I u takvim državama se može živeti, baš kao što život opstaje i na mestima na koja lepši primerci biljnog i životinjskog sveta nikada ne zalaze. Biolozi su nas naučili da su mezofili organizmi koji vole svetlost, vodu i kiseonik. Ali da postoje i ekstremofili, koji žive na dubinama do kojih svetlost nikada ne dopire, u zemljinoj kori, u ledu Antarktika, navikli na radijaciju, ugljen monoksid ili temperature od 100 stepeni Celzijusovih. To su mali i gadni crvi, bakterije, krastavci… jedan od tih oblika života je i zvanično nazvan: bacil iz pakla.

Ove nedelje Peščanik je organizovao tribinu na kojoj su naši sagovornici pokušali da objasne zašto je eksperiment demokratizacije i modernizacije Srbije doživeo katastrofalan poraz, da imenuju stanje u kome se zemlja sada nalazi. To je prvi preduslov da bismo znali šta i kako dalje, jer ovako kako sada Srbija izgleda, kada se sa njom sretneš ujutru kad ustaneš – možeš samo da progovoriš na latinskom: Non possumus – ne možemo, odnosno, to prevazilazi naše moći.

 
Iz najave za radio emisiju, 30.11.2012.

Peščanik.net, 30.11.2012.