Stalno se vraćam na Umberta Eka i njegov briljantni „Večni fašizam“. Odzvanja mi u glavi da je jedna od prvih rečenica Musolinija u italijanskom parlamentu bila: „Mogao bih ovo gluvo i žalosno mesto da pretvorim u kamp za moje manipule”. Srpski parlament je upravo to – žalosno i gluvo mesto u kojem sede sve predsednikove manipule koje po diktatu, već dosta dugo, gledaju da iskoriste svaku priliku da vređaju i omalovažavaju nepodobne univerzitetske profesore koji su, kako oni kažu, govnari, falsifikatori istorije, izdajnici, lažovi, prevaranti, moralne mizerije, nabubreli bumbari itd. i koje treba po kratkom postupku u zatvor ili proterati.
Iza ovih žalosnih napada i odobravanja u parlamentu kroz ćutnju ili neodmerene aplauze krije se jasan cilj – rušenje svih autoriteta koji se zasnivaju na znanju, integritetu i marljivosti, radi uspostavljanja jedinstvenog autoriteta oličenom u Vođi čije se mišljenje nikada ne dovodi u pitanje. Ključni igrači u ovom procesu su manipule koje nemaju autoritet, već ga crpe iz jedinstvenog izvora koji se zasniva na okupiranim državnim resursima, lažima, nasilju, korupciji i pohlepi. Ovaj autoritet je, jasno, nespojiv sa autoritetom koji profesori stiču kroz mukotrpni rad sa mladim naraštajima.
Odnos između profesora i studenata se zasniva na saradnji jednakih, međusobnom uvažavanju i poštovanju, razmeni i razvoju ideja, živoj i kontinuiranoj komunikaciji, sučeljavanju mišljenja, ohrabrivanju mladih naraštaja i transferu znanja i informacija. Dakle, na svemu onome što je u suprotnosti sa osnovnim načelima ove vlasti koja se zasniva na proizvodnji, razvoju i rasplamsavanju negativnih osećanja. Eko kaže: „Vođa, koji zna da mu moć nije demokratski data nego je silom uzeta, takođe zna i da je njegova snaga zasnovana na slabosti masa, koje su toliko slabe da zaslužuju gospodara. Kako je grupa hijerarhijski organizovana (prema vojnom modelu), svaki od podređenih vođa prezire svoje potčinjene, a svaki od njih, nadalje, prezire one koji su njemu potčinjeni“.
Izolovani univerzitetski glasovi pobune, uz zaglušujuću ćutnju akademske zajednice i posebno čelnih ljudi univerziteta, koji je po članu 44. Zakona o visokom obrazovanju „visokoškolska ustanova od nacionalnog značaja“, govore da i dalje nismo razumeli ili nismo spremni da razumemo Ekovo upozorenje da su „sloboda i oslobođenje zadaci kojima nikada nema kraja“. Dok to ne shvatimo, razočarani mladi ljudi će nastaviti da masovno napuštaju ovu zemlju koja preti da se pretvori u pustinju kojom će bauljati samoproklamovani mesija sa svojim manipulama.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 12.09.2019.
