Dan borca bio je praznik koji Svetlana nikada nije razumela, mada je verovala da ga treba obeležiti kao i sve ostale praznike u to vreme – odlaskom na izletišta na kojima se nakratko ponovo učilo sve iznova o našem svetu. Bile su to reči njenog muža Bude, kome je 4. juli, pre svega zbog njegove majke Magde, bio izuzetno važan. Tog dana uvek su bili u kući na Rtnju, a onda bi donosili odluku šta će posetiti; jednom su krenuli na Sastavke, jer je on revoluciju shvatao kao istorijski dijalektički proces koji nije bio usko vezan za Drugi svetski rat, već je trajao kroz povest, obuhvatajući sve faze borbe za slobodu.
Kada izađe iz automobila, Svetlani se to veliko i lepo mesto iz njenog sećanja naglo smanji, svede na dva uboga kamena spomenika sa metalnom ogradom, klupu, razbacane limenke od piva, kućicu u daljini, prema reci. Trava je izvan oštećenog pločnika izrasla visoko, slab vetar jedva pomiče ustajali vazduh, ne oseća se čak ni blizina reke. Sparan je avgustovski dan, tmasti oblaci puni su vlage. Ona pogleda ka autu kao da želi da kaže nešto ocu Arseniju, ali pošto ga vidi kako telefonira, shvati da može da prošeta malo dublje.
Dan borca, pričao je Buda dok su se vozili yugom sa Rtnja, ima veći značaj od svakog pojedinačnog ustaničkog praznika u Jugoslaviji. Tog dana je pala odluka u Ribnikarevoj vili u Beogradu da se stvori nešto nezamislivo do tada, nešto što su nazvali Narodnooslobodilačkim pokretom. To nije stvorila država, niti njene institucije, već grupa ljudi koja nije imala ništa osim vizije slobode. Nešto slično imali su i ustanici 1804. Sastavci su deo te borbe, zaključio je Buda birajući stanicu na radiju u kolima. Deca su sedela pozadi, nezadovoljna što moraju da idu s njima na izlet, naročito Milan koji je sa drugarima iz odeljenja tog dana trebalo da ode na mini-golf na Kalemegdanu. Majra je imala frizuru kao Lokice, čitala je Strip 83 i nije se mnogo brinula oko istorijskih aporija svoga oca.
Jeste li učili u školi nešto o tome?, pitao ih je Buda preko ramena. Nismo, mrzovoljno je odgovorio Milan. Jesmo, potvrdila je odsutno Majra listajući strip, pisali smo sastav. Sastav, ponovio je Buda zadovoljan jer je konačno pronašao Drugi program Radio Beograda: Pa to je odlično! A šta si ti napisala? Nemam pojma, rekla je Majra, nešto o borcima. Ček, ček, kako ne znaš, ljutio se Buda, pa to mora da se zna? Stvarno, šta si napisala?, pitala je i Svetlana, nudeći im grisine iz tek otvorene kesice. Ne mogu, žedna sam, rekla je Majra. Milan je uzeo grisine i nastavio da zuri kroz prozor. Pa, napisala sam kako nas ti svake godine za Dan borca vodiš negde u prirodu… A, otegao je Buda, gde to? Pa svuda, otkud znam: Bubanj, Šumarice, Tjentište… A gde je tebi bilo najbolje? Meni je, kazala je Majra otegnuto skrivajući lice duguljastim stripom, meni je bilo najbolje – na Rtnju… A zašto tamo?, nasmejao se Buda. Zašto? Zašto?, nervirala se Majra, zato što tamo živi Mr. Spock. Kakav sad Mr. Spock?, pitao je Buda dok su prilazili Sastavcima gde su već bili pristigli izletnici. Pa on ti je polu-čovek, polu-Vulkanac, isto kao što si ti polu-Beograđanin, polu-Rtnjanin, je l se tako kaže?, pitala je Majra. I da, sledeći put, rekla je Svetlani okrenuvši joj naslovnu stranu stripa, hoću frizuru kao Mr. Spock, Lokice su mi dosadne.
Kada se svet ovoliko promenio?, pita se Svetlana dok posmatra spomenik zahvalnosti grofu Orurku. Gde je ona bila za to vreme? Za trenutak, oseti se kao najusamljeniji čovek na planeti, zbog čega izgubi ravnotežu pa se uhvati za metalnu ogradu, ona zaškripi. U šakama joj ostanu krljušti ispucale farbe. Ispod nje je rđa koja već odavno nagriza to gvožđe, kao što bolest izjeda njene kosti. Svet se menjao u njenom odsustvu iz porodičnog života. A danas bi sve dala da je bila tu, da su svake nedelje mogli da idu na izlet, da su mogli da putuju, da decu povedu u Veszprem, kako su im jednom obećali, da vide fantastičnog zmaja na Szent György-hegy, da se kupaju u Balatonu. Ali od svega toga nije bilo ništa, ostao joj je taj jedan dan na Sastavcima dok je svet još bio bezbedan, isto onoliko koliko ovaj današnji više nije, kada u njemu više nema nikoga, muž joj je nestao na planini, a tamo negde su joj i deca, uskoro više neće imati ni kuću, ali joj sva nada ostaje na jednom zvonu koje zovu Carskim, no pitanje je da li ono može da joj povrati sigurnost koju je imala tog izgubljenog Dana borca na Sastavcima.
Otac Arsenije maše, pozivajući je da se vrati, ali ona hoda dalje kroz visoku travu, omamljena mirisom reke, između busenja nabujale mlečike nazire mekani pesak pomešan sa zemljom, u koji joj povremeno utonu sandale. Nevidljive žabe i gušteri sklanjaju se pred njom. Kada se nizbrdo spusti do ispucalog spruda, šum reke je podseti da neke stvari u životu opstaju uprkos svemu, kao taj zvuk zelene vode na Sastavcima. Ona pogledom obuhvati široko korito reke iz koga proviruju stene nalik na podvodna stvorenja koja su nakratko izronila. Sa jedne se odlepi velika siva čaplja i raširenih krila nastavi da klizi tik iznad vode. Nekada je ta obala bila uređena, priseća se Svetlana, nedaleko odatle bio je vez za čamce, na jednom od njih, Buda je napravio nekoliko fotografija polaroidom, koji mu je ona donela sa putovanja u Frankfurt. Na jednoj fotografiji, koja je dugo stajala na polici u dnevnoj sobi njihovog beogradskog stana, Majra i Milan sede u drvenom čamcu, ona ima kosmičke naočare za sunce, a on crvenu majicu sa znakom grupe Wham! U pozadini je zaustavljen svet, samo reka neumorno teče na Sastavcima; s tom slikom u mislima, Svetlana izuva svoje vlažne sandale i ulazi u plićak.
Pušta da joj se reka zavrti oko bolnih članaka zajedno sa nežnim vlatima trave. Voda je providno zelena, topla, ista kakva je bila i onog Dana borca kada su se slikali na obali. Tada je Milan, koga je jedino polaroid mogao nakratko da učini srećnim, napravio niz fotografija, uglavnom reke i drveća, naposletku i jednu na kojoj su Buda i ona, reklo bi se slučajno, kao deo pejzaža koji se preslikava u vodi. On je kolenom oslonjen na sprud, drži kamen u ruci dok ona pretura nešto po svojoj torbi, sva je unesena u tu radnju kao da se najednom setila da proveri gde su joj ključevi od stana, kopa po velikoj torbi od slame, nalazi sve, novčanik, kutiju za sunčane naočare, maramicu, otvorenu kesicu grisina koja se prosula na dno torbe, među samlevenim štapićima nalazi kovanice, jedan privezak s likom maršala, karmin, ogledalce, ali nikako – ključeve. Za to vreme, reka protiče između njih na tom sprudu, kamenje se kotrlja ka vodi, ostaje samo taj jedan kamen koji joj Buda pokazuje, i kaže, znaš, Svetla, kamenje ti je kao Larousseova enciklopedija prirode i društva, moglo bi da nam ispriča kako je tekla Varvarinska bitka, kakva je bila boja očiju grofa Orurka, gde se sreo sa Huršid pašom, o čemu su razgovarali, koliko je Đorđe Petrović zaista bio visok. Zašto kažeš Đorđe, pitala ga je, kad su ga svi zvali Crni ili Karađorđe? Buda se nasmejao: Zato što mi kamenje kaže da onaj ko se bori za slobodu ne može da bude crn, možda crven ili plav, nikako crn. Pa zamisli da je istorija pisala drugačije, kao što mi kamenje govori: Crveni ili Kizilđorđe Petrović. Uostalom, na svim njegovim portretima, crveno je dominantna boja, a ne crna, crni su svi ostali, njegovi kumovi, ubice, jataci, istoričari. Jedino je Đorđe crven… kao naš yugo 45.
Svetlana!, pozove je otac Arsenije iz visoke trave, zadnji je čas… Moramo da krenemo… Evo, idem, kaže ona pošto još jednom pogleda na reku a onda bosa, noseći sandale u rukama kao nekada, krene za crnom monaškom prilikom, ka mercedes benzu GLS 350, iz čije dubine je mami vizantijsko pojanje – Kyrie eleison.
Odlomak iz rukopisa romana Rt.
Peščanik.net, 29.08.2024.
Srodni link: Saša Ilić – Lungi, F32 zarez nešto
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Hermanov sindrom - 11/09/2024
- Sve teče, ništa se ne menja - 29/08/2024
- Lungi, F32 zarez nešto - 21/08/2024
