Zar sam baš ja morao da živim u doba pandemije!? Ovo je bilo očajničko pitanje/zaključak mog sina nakon mesec dana „smaranja“ u kući sa svojim roditeljima. Konstatacija je samo na prvi pogled neobična i klinačka, ali zapravo otkriva sveprisutnost individualne teškoće da se osvestimo u nekoj novoj realnosti koja je odlutala od uobičajenog životnog toka. Problem nije samo iritantna nevolja u kojoj smo se zatekli. Mislim da svako od nas ima podsvesni doživljaj da se istorija dešava mimo naših života, da je to nekakva paralelna priča o kojoj smo učili ili će o njoj učiti neke buduće generacije, ali da se intimnost naše svakodnevice ne uklapa u te tokove.
Postoje mnoge stvari koje ne možemo suštinski da pojmimo i prihvatimo baš zato što je svako od nas ograničen opsegom vremena koje provodi na ovoj planeti. Postoji strah od dva ništavila – prvo u vremenu pre našeg postojanja, a drugo, posebno užasno, ono vreme koje će postojati kada nas više ne bude. Jedino naše iskustvo sa životom je ono kome svedočimo svakog dana, ono što možemo da vidimo i pipnemo, ponešto od onoga što možemo da zaključimo, ali i to je podložno interpretaciji i predstavlja neki viši kognitivni nivo naše realnosti. U svojim umovima, koliko je ko osposobljen, koncentrujemo čitavo istorijsko iskustvo čovečanstva u svega sedam-osam decenija sopstvenog bitisanja. Ali i to iskustvo je strano, metafizičko, teško uklopivo u istinsku realnost – osim u ravni naučenog.
Evo jednog meni bliskog primera. Praktična nemogućnost da vidimo i pipnemo evoluciju živog sveta mnoge ljude čini nesposobnima da prihvate proces evolucije bez obzira na sve dokaze koji potiču iz perioda od pre stotina miliona ili par milijardi godina. Ovde naravno mislim na fosile koji su sigurno obeležili danas nepostojeći živi svet. Iako možemo naučiti sve o fosilima i videti ih po muzejima, intimno je malo ko spreman da ih posmatra drugačije od običnih prizora, izmišljenih ili stvarnih, svejedno, koji zapravo nikakve veze sa stvarnim životom nemaju. To su samo slike ili figure, slične umetničkim delima ili nekakvim filmskim pričama sa izmaštanim likovima i neverovatnim fabulama. Za nas je relevantno samo ono što oblikuje naše male i kratke živote. Sve drugo je, kao što rekoh, interpretacija, što je posebno sumnjivo u ovom vremenu post-istine i relativizacije svega i svačega.
Šta sam ovde htela da kažem? Možda zbog toga što se bavim biološkom evolucijom, bila sam prinuđena da malo dublje promišljam razloge zbog kojih neki ljudi, nevezano za nivo obrazovanja, ovaj prirodni proces nikada neće prihvatiti. Ja sam u prednosti jer sam mnogo toga naučila o promenama tela i genetike živog sveta kroz vreme, te celu stvar ne dovodim u pitanje. Ali ipak priznajem da nisam do kraja uspela da „osetim“ protok vremena – tri, četiri milijarde godina postojanja života na Zemlji ponekad izgleda manje od par hiljada godina ljudske civilizacije i količine zapisanih događaja o vladarima, ratovima, monumentalnim građevinama, istorijskim likovima. Ili, kada razmišljam o svom detinjstvu, to intimno doživljavam davno prošlim vremenom, skoro kao vreme kada su Zemljom hodali dinosaurusi. Razmislite o ovom paradoksu percepcije vremena i biće vam jasno koliko ga je teško prihvatiti i usvojiti.
Ne znam koliko sam uspela da dočaram problematiku sukoba između svesno-racionalizovanog znanja o svetu i naših nesposobnosti da kroz sopstvenu podsvest utemeljimo poimanje protoka i promena različitih realnosti koje su prethodile ovom našem životu i trenutku u kom živimo, a koji je samo prolazna tačka u nebrojenim trenucima od početka sveta pa do njegovog kraja u dalekoj budućnosti. Zvuči jezivo jer se na emotivnoj ravni teško možemo pomiriti sa činjenicom da ono što svako od nas živi nije celokupna i konačna realnost.
A kakve sve to ima veze sa sumornim karantinom i groznom pandemijom koja je čitavu savremenu civilizaciju izbacila iz koloseka? Rekla bih da su veze vrlo direktne, makar iz perspektive mog razmišljanja o čitavom problemu. U školi smo učili o mnogobrojnim boleštinama koje su satirale čitave narode ili su drastično srozavale brojnost ljudi tokom proteklih milenijuma. Sumorne priče o karantinima, smradu i pacovima, vatri koja je gutala zaražena tela, prištevima i krvarenjima iz očiju, čudnim maskama sa kljunom, umiranjima u groznici i grčevima, vračanjima umesto lečenja, zvučale su uzbudljivo i nadrealno. I sigurno je da verujemo u istinitost tih tragedija, ali intimno ne vidimo njihovu vezu sa sobom i svojim životom. Konačno, tolika kinematografija je ovu opčinjenost epidemijama dodatno utisnula u domen mračne mašte ili izmišljenog futurizma.
Iskreni problem mog sina je suočavanje sa sudarom svesti i nesvesti, tj. brkanjem lončića stvarnosti i mašte. Kako on celu stvar vidi, njegovo vreme, njegov život, nisu smeli biti „uprljani“ događajem pandemije, nečega što je trebalo da ostane u nekoj drugoj dimenziji – u bajkovitom istorijskom narativu. To jednostavno nije smelo biti umešano u stvarni život.
Ipak, kako vreme kućnog zatočeništva odmiče, novu realnost polako prihvatamo, ma koliko ona ostala nepovezana sa kontinuitetom istorije. Dovoljno je nedelja prošlo da nam se otvori prostor za svedočenje o strahovima, bolestima, respiratorima, smrti. Nova stvarnost sa sobom nosi očekivane psihološke promene – od sve veće nervoze do povlačenja u svoje malene svetove. Ja, na primer, imam manje učestale napade nezaustavljive želje da izletim napolje i vrištim od muke zbog gušenja u četiri zida; ponekad mi čak ni ne nedostaje priča s ljudima i telefon me nervira više nego inače; zabavne stvari mi često idu na živce, a svakodnevno razglabanje raznih stručnjaka i „stručnjaka“ o koronavirusu skače mi neviđeno po ganglijama posebno kada lupetaju gluposti koje bi i sa znanjem biologije iz gimnazije morali da zaobilaze.
Sasvim mi je jasno da sam upala u psihološki bunar, premda malo sumnje imam da sam po tome jedinstvena, tj. da je depresija zadobila pandemijske razmere, ili bar epidemijske na prostoru ove jadne Srbije. Pošto se intenzivno „zabavljam o svom jadu“, imam dosta vremena za introspekciju i promišljanje budućnosti. Ispostavilo se da sam veliki mračnjak od danas do sutra, a nepopravljivi optimista kada bacim pogled u malo dalje vreme. Ne znam da li je u pitanju neka psihološka kolizija i rascep ličnosti, ali stvari tako stoje.
Evo mojih rascepljenih razmišljanja. Postoje procene da će zbog pandemijske krize u Evropi ostati bez posla čak 59 miliona ljudi, što je više od deset procenata stanovništva Evropske unije, to jest, znatno veći procenat radno sposobnih hranitelja porodica. Nakon ukidanja karantinskih mera, istraumirani ljudi će se preseliti iz horora korone u realni svet siromaštva. Patriotski hvalospevi, ispevani političkim liderima povodom brige za živote u doba krize, raspršiće se pred najezdom gladnih usta. Setiće se ljudi da su države zdravstvo prepustile tajkunima i profitu umesto odgovornoj brizi za javno zdravlje, da je preživljavanje infekcije često zavisilo od platežnog statusa, da su se novci za bolnice, aparate i lekove prebacivali na neke druge račune, jer biznis je važniji od života, a političke su se elite pred kamerama razmetale praznim patriotizmom i pohvalama javnim službama (medicinarima, prodavcima, čistačima) na koje će brže-bolje zaboraviti u post-koronsko doba. Poverenje u institucije države propadaće brzinom inkubacije virusa zbog čega će velike političke krize stupiti na svetsku scenu. A kakvo će biti razrešenje ovih burnih vremena? Između različitih projekcija o tome kojim će putanjama svet krenuti u postpandemijskoj eri, ja se opredeljujem za one koje predviđaju pad bogataških krvopija i malo bolje i kooperativnije društvo.
Možete reći da je moj sentiment ka egalitarnijem društvu presudan u ocenjivanju budućnosti, a ja ću se braniti argumentom o neposrednom ljudskom iskustvu stečenom tokom nekoliko dramatičnih koronskih meseci. Osetili smo jedinstvo i zajedništvo u nevolji, saosećanje sa stvarnim ljudima oko sebe, a ne sa političkim elitama koje su ionako svakog dana plutale u nerazumljivom haosu od stezanja kontrole do neosnovanog optimizma. Razočarali smo se u poslodavce koji su nas otpuštali na prvi znak opadanja poslovanja i zarade, ili su nas prisiljavali da radimo bez obzira na opasnost od širenja zaraze. Strah za život je jači od svake represije. Gromopucateljne političke izjave postaju smešne suočene sa neizvesnošću i realnom glađu. To su pokretači pobuna u svakom društvu. Kolika će biti brzina promena u svakoj državi, procenjujem da zavisi od toga koliko je realnost udaljena od političkih i ekonomskih poruka.
A Srbija je u tom pogledu najviše dogurala, to jest, nepodudaranje stvarnosti i šarenih obećanja vladajuće elite ne može biti veće. Takođe, nigde u svetu šizofrenija pandemijskih poruka nije imala tolike razmere. Od „najsmešnijeg virusa“ do „tesnih groblja“ stigli smo za nedelju dana tokom kojih se snalaženje očerupane medicinske struke zasnivalo na lažima o broju respiratora, testova, maski i rukavica. Najstrože karantinske mere u ovom delu sveta, po ugledu na Kinu, nisu dale očekivane rezultate, pa smo po broju zaraženih najgori u regionu. Vidimo i da nesrećnog Vučića raskrinkane laži čine vidno nervoznim te poseže za jedinim merama koje poznaje, a to su pojačavanje represije i gomilanje novih laži.
Car je konačno go, a mislim da je i on toga svestan. Buka naših šerpi odzvanja u njegovom prepadnutom biću i izaziva reakcije tipičnog siledžije iz komšiluka. A opet, njegovi huligani sa bakljama i ozvučenjem izazivaju samo bes i prezir. Niko ih se ne plaši, zbog čega gospodara hvata još veća jeza. Strah među građanima se gasi kada ljutnja poraste, a limbički sistem prevlada onaj pristojniji deo mozga. Neće proći mnogo vremena pre nego što se uzroci besa kognitivno obrade, racionalizuju i usaglase sa svesnim pogledima i reakcijama. A tada je kraj Potemkinovoj državi, političkim kulisama i svim zamajavanjima. Ubeđena sam da prisustvujemo kraju još jedne epohe laži i obmanjivanja u Srbiji.
Pred nama su teški dani siromaštva i opasnih previranja, ali malo dalje nazirem svetlo razrešenje. Moja vera u ljude ne dozvoljava mi da zamišljam loše konačne ishode. U svakom slučaju, hteli ne hteli, istorija je ušla u naše živote i prihvatimo je kao realnost.
Peščanik.net, 04.05.2020.
KORONA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
