Jordan Matter, Dancers among us http://bit.ly/1rT6ku1

Prvo nam je rečeno da su to zahtevali parlamentarci iz Nemačke, pa nam je premijer u više navrata rekao isto, a sada nam je i predsednik uputio taj zahtev: moramo da promenimo svest! Kao da je svest donji veš pa da je menjamo svake subote.

I kakav je to uopšte zahtev da ”promenimo svest”? Čovek može da promeni ugao gledanja, može da promeni mišljenje o nečemu ili o nekome, može da promeni stav, svoje ponašanje, pa čak i navike, ali – da promeni svest?! Osim ukoliko predsednik ne predlaže da nam uradi kolektivnu loboTomiju, promena svesti je narealan zahtev. I nepotrebno zastrašujući. Zašto nam, na primer, ne kažu da treba da postanemo svesni problema ili da je potrebno da se svest o nečemu (o potrošnji vode kao u predsednikovom primeru) podigne na viši nivo? To bi bilo ne samo naučno i terminološki ispravnije nego i sasvim u skladu sa nazivom stranke – da traže od nas da budemo napredni, da unapredimo saznanja i ponašanje. Umesto toga oni traže da promenimo svest – što je radikalan zahvat, pa samim tim i nazadan jer je u skladu sa ranijim nazivom stranke. (Što već samo po sebi dobro ilustruje koliko je teško menjati stare navike.)

Sa druge strane, dok je promena svesti nemoguća bez hirurške intervencije, hemijskog dejstvovanja ili, daleko bilo – ozbiljne bolesti, menjanje stavova i ponašanja je ipak mnogo lakše izvesti. Ko je bio u Beogradu kad su se sredinom devedestih pojavili privatni gradski prevoznici može da posvedoči kako smo u samo jednom danu postali putnici za primer – nismo se više gurali na vratima, nismo se otimali za sedišta, plaćali smo karte. Jer su autobusi bili čisti, jer su nas dočekivali ljubazni kondukteri, jer nam je bio blam da se ponašamo kao divljaci. Isto kao što se danas, otkad su banke uvele ”žutu liniju” više ne tiskamo svi ispred šaltera i niko vam više ne diše u okovratnik dok baratate parama. Isto i kao što isti mi, sa ovom nepromenjenom svešću, znamo kako da se ponašamo kad odemo na, više ne tako privremeni, rad u inostranstvo.

Jer nama i nije potrebno da promenimo svest. Potrebno nam je da znamo šta je pravilo i kakvu dobit imamo od njegovog poštovanja, odnosno šta je propisana kazna za nepoštovanje. I da nam tražioci ”promene svesti” svojim primerom malo pokažu da su i sami ”promenili svest” pa da prestanu da se brecaju i sa nipodaštavanjem odnose prema svakome ko misli drugačije ili im samo ide na živce (kao što ministru inostranih poslova EU ide na živce jer mu šalje mejlove na koje mora da odgovori za dva sata!?).

Što nas dovodi do novog pitanja: a šta ako ovo nije nesporazum jezičke prirode? Šta ako vlast sasvim dobro razume razliku između zahteva da promenimo ponašanje i zahteva da promenimo svest? Možda zaista traže od nas da promenimo svest? Da je ”upodobimo” kako takođe vole da nazivaju proces promene? I šta će biti ako se ne upodobimo? Srušiće nas kao sajt?

Peščanik.net, 08.09.2014.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)