Kada razmišljamo o poreklu bajki i priča za decu, posebno onih koje su se probile u današnji potrošački svet, obično – i sa pravom – mislimo na veoma stare obrasce. Neke od njih su, međutim, mnogo mlađi proizvodi. Tako je jedan od veoma popularnih Diznijevih likova, jelen Rudolf, nastao u nekoj američkoj robnoj kući pred II svetski rat, u knjižici koju su delili deci-posetiocima. Trik je jednostavan: deca su zahtevala da im se kupi nova igračka. Korporacija Dizni je otkupila prava, i Rudolf, koga njegovi jeleni odbacuju jer ima crven nos, spasava deda-Mraza koji se izgubio tako što iz nosa pošalje zrak svetlosti i pokaže put, postaje vodeći jelen u zaprezi, i lik koji je nezamenljiv u vreme praznika. Film o Rudolfu nastao je sredinom šezdesetih, igračke sa likom Rudolfa se prodaju u isto doba svake godine, a u Diznijevim centrima zabave je deo sa živim severnim jelenima obavezan. Što se zoološkog aspekta tiče, Svetlan je potpuna greška: Dizni je upotrebio pravoga srndaća, koji nimalo ne podseća ni na severnog jelena ni na karibua, stanovnike Severa. Rani Svetlan je docnije zamenjen likom koji više podseća na severne vrste, i današnje igračke imaju takav oblik. Kako je namenjen ponavljanju svake godine, egzaktnost je ipak poželjna, i tako je jelen postepeno postao severni jelen.

Moja povezanost sa ovim likom je specifična: u posleratnom Politikinom zabavniku, koji je počeo izlaziti 1952, pojavio se negde početkom šezdesetih godina Diznijev strip sa Svetlanom, kako su jednostavno preveli Rudolfa sa crvenim nosom: šale na račun moga nosa bile su neizbežne. Za tim je, međutim, jedno celo poglavlje istorije popularne kulture i posebno kulture za decu međuratne i posleratne Jugoslavije. Politikin zabavnik je, kao izdanje Politike, osnovao Dušan Duda Timotijević (1903-1967), jedan od osnivača pokreta nadrealizma. Prvi broj je izašao 28. februara 1939, sa mnogim Diznijevim stripovima, zabavnim tekstovima i igrama. Najvažniji je bio Diznijev strip o malome kraljevstvu negde u Evropi, gde se Miki Maus našao sa svojim prijateljima. Stripovski likovi su neodoljivo podsećali na srpsku kraljevsku dinastiju, a Duda Timotijević se potrudio da genijalno prevede imena. Obožavatelj filma i stripa, uz to i levičar, Duda Timotijević je, sem prvog uspešnog uvoza Diznija, podstakao i domaće tvorce stripova da se iskažu. Rat je proveo u nemačkom logoru, izdajući ilegalne novine za logoraše. Kako kaže urbana legenda, posle rata su odvajanje od Staljina i Titova lična simpatija za lik Paje Patka doveli do obnove časopisa i do uspešnog ugovora sa Diznijem za neočekivano dugi niz godina. Duda Timotijević je još uvek bio pozivan da “krsti” junake stripova, premda više nije radio u Politici, i tako je – možda – Rudolf postao Svetlan: ja bih bar volela da je tako dobio ime. Duda Timotijević je za generacije posle rata značio mnogo, jer je podsticao prevođenje i izdavanje najboljih književnih dela za decu anglosaksonskih autora, nasuprot soc-realističkome trendu. Njegovo ime je izvesno upisano u istoriju novinarstva, filma, stripa i kulture za decu.

Premda je Svetlan obeležen potrošačkom potrebom, u njemu se ipak pojavljuju stari, mitski elementi. Svetleći nos, onako kako je predstavljen u ranom stripovskom obliku, naprosto je far automobila. No svetlost i njeno značenje u mitologiji oko promene Sunčeve godine mnogo su stariji. Doduše, teško ih je izdvojiti i utvrditi poreklo, jer, kao i ostali dodatni mitski aparat oko praznovanja prelomnoga datuma u našem planetarnom kalendaru, kontaminiran je najrazličitijim dodacima, od polovine 19. veka pa do danas. No ako ništa drugo, Svetlan ima samo jedan izvor, za razliku od mračne korporativne i multinacionalne istorije Deda-Mraza. Proizvodi koji se danas vezuju za njega su uglavnom rogovi, koje u vreme praznika stavljaju na glave deci, veselijim odraslima, pa čak i domaćim životinjama. Svetleći nos nekako nije uspeo na tržištu, prvo jer suviše greje, a drugo zato što je identičan sa osnovnim klovnovskim atributom; no ne treba sumnjati da će istraživači Diznijeve kompanije još raditi na ovome problemu. Jelen i njegova prisutnost u mitologijama je potpuno druga stvar: jelen je u antičkome Sredozemlju bio – kao i sve druge brze životinje – demon između života i smrti, i istovremeno su ga antički naučnici smatrali izuzetno dugovečnom životinjom. Stari Egipćani su ga slikali kao simbol starosti. Antički rimski naučnik Plinije je trvdio kako su sto godina posle smrti Aleksandra Velikoga ulovili jelena koji je nosio oko vrata natpis da ga je Aleksandar ulovio: očigledno je sličnu prevaru izveo neko u 14. veku u Francuskoj, gde su u šumi Sanli ulovili jelena sa okovratnikom i natpisom na latinskome jeziku, o tome kako ogrlicu daruje sam Julije Cezar. Jelen je, dakle, živeo više od deset vekova! U evropskome hrišćanstvu je jelen sa vizijom krsta među rogovima bio tako popularan, da su ga delila čak dva sveca – sv. Eustahije i sv. Hubertus. Sa druge strane su istrajali mitovi, od antike pa nadalje, o demonskim srnama i jelenima koji uništavaju polja i donose prokletstvo svima koje sretnu. Dvojnost stava se i danas ponavlja u lovačkoj maniji i u zaštiti životinja. Diznijeva kompanija je Svetlana sa crvenim nosem stvorila po uzoru na hrišćanski mit, i zbog toga je on prvobitno evropski srndać, da bi tek docnije postao severni jelen, u skladu sa novim obrisima mita o Deda-Mrazu, koji mora dolaziti sa Severa. U drugim kulturama, to uopšte nije neophodno: holandski parnjak Deda-Mraza, Sint Nikolaas, dolazi sa Juga, na lađi, ne na letećim sankama sa Severa.

Drugi važan element konstrukcije praznične priče o jelenu svetlećega nosa je svetlost, ključni element, simbol nade da će zima i smrt proći: u kulturama Severa je svetlost posebno važna. Sveta Lucija, čiji je praznik 13. decembra, povezuje svetlost i pogled, jer su je u mučenju oslepeli, ili je sama sebe oslepela. Stara verovanja o oku kao izvoru i utoku svetlosti ponavljaju se tako u novima.

Kada sklopimo sve te elemente, mitski status jelena, dugovečnost, prelazak između smrti i života i svetlost, vidimo da je Svetlan-Rudolf sa crvenim nosom, proizvod robne kuće, itekako duboko upisan u tradicije i verovanja različitih kultura. Time nije rečeno da je njegov tvorac sve to imao u glavi, već je naprosto sledio kolektivne slike i od njih pravio nove: upravo tako su nastajali mitovi. Ako su u davnoj prošlosti nastajali da se neko zabavi, ubedi ili zavede, zatim da poveruje vlasti, crkvi ili nekome drugom autoritetu, u modernim vremenima služe tome da ubeđeni i zavedeni nešto kupi. Kada vas na ulici zaslepi veliki plakat sa siluetom jelena u svetlosti, mistički prikaz starih verovanja, ne dajte se prevariti i oduprite se jedinim sredstvom koje vam preostaje, znanjem: to je ipak samo poziv da kupite skup biljni liker Jegermajster.

Peščanik.net, 31.12.2010.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.