Stara slika sa potpisom Volim te ja

Foto: Predrag Trokicić

Dvadeset prvog marta je svetski dan poezije. Pesnici, stari i novi, tada mogu ponegde u Sloveniji – možda i drugde – dobiti besplatnu kafu za pesmu. Kafa je vredna Nobelove nagrade, naročito ako je pesnikinja/pesnik pre toga imao nešto da pojede. U tome danu su moje misli o pesništvu krenule utabanim putem, da je pesništvo uvek i pre svega drugi jezik, čak i kad je reč samo o jednom, maternjem. Evo primera:

„La yave de Espanya“ („Ključ za Španiju“, Flory Jagoda / rođ. Flora Kabiljo, Sarajevo, 1996). Jednostavna pesma o ključu za kuću u Španiji, koji je nekada neko uzeo iz ladice kad je odlazio, negde krajem 15. veka, i o snu o Španiji… tako razumljivo u Sarajevu 1996.

Drugi primer su stihovi Osipa Mandeljštama, koji za sebe-pesnika kaže da je istovremeno vrtlar i cvet, i poredi se sa otiskom toplog daha na prozorskom staklu: znak koji docnije niko neće razumeti…

Obe pesme su u celini i originalu bile pročitane na univerzitetu Harvard, na pogrebnoj svečanosti za Svetlanu Bojm, profesorku komparativne književnosti, umetnosti i arhitekture, književnicu i likovnu umetnicu. Svetski slavna postala je posle svojih knjiga o sovjetskoj svakodnevici i nostalgiji. Umrla je u 56. godini od raka. Oktobra 2006. provele smo nekoliko prelepih dana zajedno, Svetlana, Dubravka Ugrešić i ja u Ljubljani, za vreme festivala Grad žena. Sa Svetlanom sam se nalazila i pre, u Torontu, Parizu i Beogradu. Njena doktorska teza na Harvardu bila je o smrti, kako o njoj pišu moderni pesnici. Jedan od njenih najuzbudljivijih tekstova bio je opis njene emigracije iz SSSR – meseci u zatvorenom centru u Beču, dolazak u SAD, izmišljanje identiteta ne bi li zainteresovala profesore na raznim univerzitetima, brisanje rusko-jevrejskog porekla, najrazličitiji poslovi… Za svoj oproštaj izabrala je pesmicu koja se isključivo peva na bosanskom ladinu (sefardskom): jedino je turska carevina prihvatila Jevreje koje su isterivali iz Španije (tada ujedinjene Kastilje i Aragona) – one koje nisu pobili. Tako su oni svoju verziju španskog, svoj jezik, doneli i u Sarajevo. Ruski pesnik jevrejskog porekla Mandeljštam, koga su ubili u Staljinovim čistkama, drugi je Svetlanin izbor. Ta se pesma ne peva, to je pesnikov zapis o smislu i trajanju njegove poezije, tako je Svetlana Bojm mislila o sebi i svome delu.

Izgon, migracija, putovanje, preživljavanje, vera u poeziju i muziku: to nisu prve stvari o kojima će misliti upravo nastajući pesnik pijuću kafu i pišući pesmu. Najviše pesnika propevaće o ljubavi, prirodi, štimungu, prolaženju vremena – izgon, migracija i preživljavanje biće na dnu liste popularnih tema na svetski dan poezije. Neznatan broj pesnika pisaće na nekom drugom jeziku. Većina će, bar za vreme jedne kafe, verovati u poeziju i muziku. Ali će svi, onoga trenutka kad uzmu pisaljku/tablet/mobilni u ruke, započeti pisanje na drugom jeziku, jeziku poezije, koji se tako dobro prevodi u muziku. Telo koje piše, piše o svemu što možda nije – o ljubavi, erotici, slobodi, a istovremeno je usamljeno, jedino i društveno, saosećajno i kruto kao smrt, pokorava se travi ali ne i svemiru, moli se resici njenog uha i svađa se sa svim bogovima i sa jednim bogom. Svako može biti pesnik? Biser iz komunističke propagande možda ima trunčicu smisla – zašto bi ga drugačije zadržali kao mali, jeftini i minimalno profitabilni ritual u kapitalizmu…

No ta bezazlena kupoprodaja nije samo dozvoljeni ritual koji će se izgubiti u sećanju, premda je, kako kaže Mandeljštam, ostavio topli trag daha na prozoru. Suština tog rituala može veoma lako postati subverzivna, nimalo naklonjena svetu i besplatnoj kafi. Poezija je uvijena u mnogo više velova nego što je onih sedam, i intimni susret sa njom i pogled na svet sa njenog ramena može vas odvesti upravo na one strane sveta koje hoće da od vas sakriju i načine vas slepim, gluvim, potkupljivim i glupim. To se može desiti i tako da vam podvale neki jeftiniji oblik poezije, nešto sa rasprodaje i sa mnogo nezdravih hemijskih sastojaka. Recimo, da vas navede da pišete o domovini koju treba braniti od drugih jezika i drugih ljudi; recimo, da se setite Mile iz gimnazije, pa se u sećanju otkrije da je danas ona jedna stara pobunjena feministkinja, lezbejka i babuskara; recimo, da zapenite od mržnje prema ogavnim homoseksualcima i pred onom istinskom poezijom sakrijete da ste bili zaljubljeni u samo pomeranje svilene kose nekog Andreja; recimo, da zamrzite crvene karanfile, crvene zvezde i njene crvene usnice; recimo, da osetite potrebu da pišete panegirik debeloustom ludaku. To se napiše, kafa se popije i idete dalje na internet, da pljujete po onim pogrešnim, i po sebi. Prava poezija u međuvremenu uspe da dobro plasiranim krošeom izbaci iz igre podmetnutu i traži dalje dostojnog pesnika.

Ako imamo sreće, susret sa kafom i poezijom može značiti vanvremensku i sveljudsku trenutnu osvešćenost, sagledavanje sveta i zamišljanje kakav bi mogao biti – dakle ne gori od sadašnjeg, i kakav sigurno ne bi smeo biti – dakle gori od sadašnjeg. Pesnici koje poznajete i čitate, ili ste samo načuli o njima, moraju biti prisutni. Nagrađeni pesnik je nedavno rekao, u intervjuu novinama, da je ljubav kao mačka. Odmah bih se saglasila, ali neću da otkrijem svoje argumente – zašto i ja ne bih dobila besplatnu kafu… Pokušajte da pesnika pesmom obrnete na glavu: mačka je kao ljubav? Pokušajte da prevarite vlasnika lokala pesmom koju ste preveli, umesto da je napišete. Uopšte nije reč o prevari: prevođenje je samo ponavljanje čina pisanja poezije, s tim da sa drugog prevodite na treći jezik, i skoro ste sigurni da je razumete na bilo kojem jeziku.

Zaboravite na kvalifikacije, čak i jezičke: Italijan Ugo Foskolo, koji je dobar deo života u 19. veku živeo na Jonskim ostrvima, želeo je da piše poeziju na grčkom. U svojoj poeziji je pravio greške, u gramatici i u smislu. Njegove greške izgledaju kao posebna poetika: grčki nadrealisti, vek kasnije, uzeli su njegovu poeziju kao uzor pesničkog jezika, duboko ga poštovali i stalno ponovo čitali. Slušajte klince za susednim stolom, dobićete još jedan jezik; organizujte za sebe vrhunski luksuz, pa neka neko ko vas voli zapisuje vašu usmenu poeziju za istu cenu, za jednu kafu; zaljubite se u nepoznatu za trećim stolom i opišite vašu ljubavnu noć u Japanu, pod rascvetalim trešnjama; zaljubite se u mišićavog kelnera i opišite vaš susret na Sumatri, i kako vas je spasao od veoma velike tropske bubašvabe. Sve je dozvoljeno, vaše telo je Mandeljštamovo. Sve, za vreme pisanja jedne pesme i pijenja jedne kafe. Jer u tome beskonačnom vremenu ste osetili slobodu koju, ako to nećete, niko ne može nikada da vam oduzme.

Peščanik.net, 22.03.2019.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.