Foto: Predrag Trokicić
Dvadeset prvog marta je svetski dan poezije. Pesnici, stari i novi, tada mogu ponegde u Sloveniji – možda i drugde – dobiti besplatnu kafu za pesmu. Kafa je vredna Nobelove nagrade, naročito ako je pesnikinja/pesnik pre toga imao nešto da pojede. U tome danu su moje misli o pesništvu krenule utabanim putem, da je pesništvo uvek i pre svega drugi jezik, čak i kad je reč samo o jednom, maternjem. Evo primera:
„La yave de Espanya“ („Ključ za Španiju“, Flory Jagoda / rođ. Flora Kabiljo, Sarajevo, 1996). Jednostavna pesma o ključu za kuću u Španiji, koji je nekada neko uzeo iz ladice kad je odlazio, negde krajem 15. veka, i o snu o Španiji… tako razumljivo u Sarajevu 1996.
Drugi primer su stihovi Osipa Mandeljštama, koji za sebe-pesnika kaže da je istovremeno vrtlar i cvet, i poredi se sa otiskom toplog daha na prozorskom staklu: znak koji docnije niko neće razumeti…
Obe pesme su u celini i originalu bile pročitane na univerzitetu Harvard, na pogrebnoj svečanosti za Svetlanu Bojm, profesorku komparativne književnosti, umetnosti i arhitekture, književnicu i likovnu umetnicu. Svetski slavna postala je posle svojih knjiga o sovjetskoj svakodnevici i nostalgiji. Umrla je u 56. godini od raka. Oktobra 2006. provele smo nekoliko prelepih dana zajedno, Svetlana, Dubravka Ugrešić i ja u Ljubljani, za vreme festivala Grad žena. Sa Svetlanom sam se nalazila i pre, u Torontu, Parizu i Beogradu. Njena doktorska teza na Harvardu bila je o smrti, kako o njoj pišu moderni pesnici. Jedan od njenih najuzbudljivijih tekstova bio je opis njene emigracije iz SSSR – meseci u zatvorenom centru u Beču, dolazak u SAD, izmišljanje identiteta ne bi li zainteresovala profesore na raznim univerzitetima, brisanje rusko-jevrejskog porekla, najrazličitiji poslovi… Za svoj oproštaj izabrala je pesmicu koja se isključivo peva na bosanskom ladinu (sefardskom): jedino je turska carevina prihvatila Jevreje koje su isterivali iz Španije (tada ujedinjene Kastilje i Aragona) – one koje nisu pobili. Tako su oni svoju verziju španskog, svoj jezik, doneli i u Sarajevo. Ruski pesnik jevrejskog porekla Mandeljštam, koga su ubili u Staljinovim čistkama, drugi je Svetlanin izbor. Ta se pesma ne peva, to je pesnikov zapis o smislu i trajanju njegove poezije, tako je Svetlana Bojm mislila o sebi i svome delu.
Izgon, migracija, putovanje, preživljavanje, vera u poeziju i muziku: to nisu prve stvari o kojima će misliti upravo nastajući pesnik pijuću kafu i pišući pesmu. Najviše pesnika propevaće o ljubavi, prirodi, štimungu, prolaženju vremena – izgon, migracija i preživljavanje biće na dnu liste popularnih tema na svetski dan poezije. Neznatan broj pesnika pisaće na nekom drugom jeziku. Većina će, bar za vreme jedne kafe, verovati u poeziju i muziku. Ali će svi, onoga trenutka kad uzmu pisaljku/tablet/mobilni u ruke, započeti pisanje na drugom jeziku, jeziku poezije, koji se tako dobro prevodi u muziku. Telo koje piše, piše o svemu što možda nije – o ljubavi, erotici, slobodi, a istovremeno je usamljeno, jedino i društveno, saosećajno i kruto kao smrt, pokorava se travi ali ne i svemiru, moli se resici njenog uha i svađa se sa svim bogovima i sa jednim bogom. Svako može biti pesnik? Biser iz komunističke propagande možda ima trunčicu smisla – zašto bi ga drugačije zadržali kao mali, jeftini i minimalno profitabilni ritual u kapitalizmu…
No ta bezazlena kupoprodaja nije samo dozvoljeni ritual koji će se izgubiti u sećanju, premda je, kako kaže Mandeljštam, ostavio topli trag daha na prozoru. Suština tog rituala može veoma lako postati subverzivna, nimalo naklonjena svetu i besplatnoj kafi. Poezija je uvijena u mnogo više velova nego što je onih sedam, i intimni susret sa njom i pogled na svet sa njenog ramena može vas odvesti upravo na one strane sveta koje hoće da od vas sakriju i načine vas slepim, gluvim, potkupljivim i glupim. To se može desiti i tako da vam podvale neki jeftiniji oblik poezije, nešto sa rasprodaje i sa mnogo nezdravih hemijskih sastojaka. Recimo, da vas navede da pišete o domovini koju treba braniti od drugih jezika i drugih ljudi; recimo, da se setite Mile iz gimnazije, pa se u sećanju otkrije da je danas ona jedna stara pobunjena feministkinja, lezbejka i babuskara; recimo, da zapenite od mržnje prema ogavnim homoseksualcima i pred onom istinskom poezijom sakrijete da ste bili zaljubljeni u samo pomeranje svilene kose nekog Andreja; recimo, da zamrzite crvene karanfile, crvene zvezde i njene crvene usnice; recimo, da osetite potrebu da pišete panegirik debeloustom ludaku. To se napiše, kafa se popije i idete dalje na internet, da pljujete po onim pogrešnim, i po sebi. Prava poezija u međuvremenu uspe da dobro plasiranim krošeom izbaci iz igre podmetnutu i traži dalje dostojnog pesnika.
Ako imamo sreće, susret sa kafom i poezijom može značiti vanvremensku i sveljudsku trenutnu osvešćenost, sagledavanje sveta i zamišljanje kakav bi mogao biti – dakle ne gori od sadašnjeg, i kakav sigurno ne bi smeo biti – dakle gori od sadašnjeg. Pesnici koje poznajete i čitate, ili ste samo načuli o njima, moraju biti prisutni. Nagrađeni pesnik je nedavno rekao, u intervjuu novinama, da je ljubav kao mačka. Odmah bih se saglasila, ali neću da otkrijem svoje argumente – zašto i ja ne bih dobila besplatnu kafu… Pokušajte da pesnika pesmom obrnete na glavu: mačka je kao ljubav? Pokušajte da prevarite vlasnika lokala pesmom koju ste preveli, umesto da je napišete. Uopšte nije reč o prevari: prevođenje je samo ponavljanje čina pisanja poezije, s tim da sa drugog prevodite na treći jezik, i skoro ste sigurni da je razumete na bilo kojem jeziku.
Zaboravite na kvalifikacije, čak i jezičke: Italijan Ugo Foskolo, koji je dobar deo života u 19. veku živeo na Jonskim ostrvima, želeo je da piše poeziju na grčkom. U svojoj poeziji je pravio greške, u gramatici i u smislu. Njegove greške izgledaju kao posebna poetika: grčki nadrealisti, vek kasnije, uzeli su njegovu poeziju kao uzor pesničkog jezika, duboko ga poštovali i stalno ponovo čitali. Slušajte klince za susednim stolom, dobićete još jedan jezik; organizujte za sebe vrhunski luksuz, pa neka neko ko vas voli zapisuje vašu usmenu poeziju za istu cenu, za jednu kafu; zaljubite se u nepoznatu za trećim stolom i opišite vašu ljubavnu noć u Japanu, pod rascvetalim trešnjama; zaljubite se u mišićavog kelnera i opišite vaš susret na Sumatri, i kako vas je spasao od veoma velike tropske bubašvabe. Sve je dozvoljeno, vaše telo je Mandeljštamovo. Sve, za vreme pisanja jedne pesme i pijenja jedne kafe. Jer u tome beskonačnom vremenu ste osetili slobodu koju, ako to nećete, niko ne može nikada da vam oduzme.
Peščanik.net, 22.03.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Mossadove vragolije - 21/09/2024
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
