betonska zgrada u izgradnji
Foto: Predrag Trokicić

Pokorno trpimo a mnogi i slave silnike, napasnike i napasti, ribare ljudskih duša, sablasti koje su zauzele naše živote i imaju svoje robove. Sve one koji su došli niotkuda iz raznih pripizdina i postali vlasnici našeg jedinog vremena. Nastrane uglednike koji su imali dovoljno prostora da prisvajaju i zagađuju mlada tela, hulje navikle da svoje nitkovluke opravdaju atestom na rodoljublje. Ne umemo sa njima, ali oni znaju sa nama. Mi smo svi koji nisu oni.

Možda ste već videli likovnu priču Duška Petričića: glavni junak odeven kao poglavica ili kao njegov vrač, možda kao Idi Amin Dada, ili car Bokasa Prvi. On opšti sa Srbijom javno, pred svima, pokazujući svoju vladajuću potenciju. A Srbija će, tako ponižena, možda jednom prestati da ćuti kad više ne bude u stanju da podnosi na sebi grdnog napasnika koji ne prestaje sa svojim nasilnim bludničenjem. Svakako će reći da nije radio to što je radio i da nismo dobro videli, da Srbija govori neistine, sama je pristala, opasna je to maloletnica. Ne može joj se odoleti, prizivala ga i zavodila. Samo on zna šta je bilo. Njegovi nasrtaji i naskoci bili su u najboljoj nameri, činio je to narodu u ime naroda. Zna to narod! Za odbranu Srbije koja se sjedinila sa bogom.

U ljudskoj vrsti, koja se nekim čudom zatekla na vrhu evolucije, žene su neuporedivo hrabrije od svake patrijarhalne sirovine. One su prve počele da govore javno, izašle su iz stida koji nije njihov i straha koji jeste, otvorile svoje živote uz muku ali bez zadrške, i prikazale ulogu važnih nitkova u njihovim povređenim dušama. Sjajni primeri, otresite lepe pametne glave. Zašto nas one ne povedu u rušenje svega što nas poništava?

Koliko smo iz toga naučili? Na primer, koliko traje ćutanje i koliko je ono skupo, na koje je sve načine ovde moguće napraviti božanstva od slame i govana. Sve najgore što nam se dešava dolazi iz smrtonosne praznine. Nasilje je ovde usvojena filozofija vladanja, ali ništa od toga nije moguće bez laži. Laž je ovladala vladarima. Istina je opasna za one koji je traže. Istina je da smo svi u opasnosti ako još samo malo ignorišemo laž kao supstancu i metastazu društva.

Laž je da Broj jedan govori istinu. Istina je da laže. To je tiranski oksimoron, zbog toga što je istina opasna po opstanak svih koji se boje stvarnosti. Znaju li oni da mi znamo koliko su postigli u zatiranju građana? To sigurno znaju, ali više nemaju gde da se vrate. Pokušaće da ukinu svaki zvuk koji nije njihov, svaki ljudski glas u našem prostoru.

Zbog toga je Petričićeva parabola više dijagnoza nego satira, ukazivanje na opasnost, više to nego poziv da se smejemo opskurnom, odvratnom poglavici. On svoju rugobnost nosi kao usplahireni mladoženja kome Srbija mora da se odupre, tako što će najpre progovoriti o svim nasilnim obljubama, šamarima, bubotcima, modricama i duševnim patnjama nastalim kao posledica višegodišnjeg javnog napastvovanja.

Hrabre žene su izašle na front za odbranu života, noseći pred sobom svoje rodoslove i slobodu da govore. Ništa više od toga ne mogu da daju, to je sve.

Nasilje nad društvom izgleda kao lagodan posao klike lupeža i krivokletnika, jer otpora nema. Izgleda kao da je, sve što je živo, pritisnuo težak vodenični kamen, a oni koji bi morali da ga uklone, ili su podanici ili ravnodušni melanholici, ili starci koji ostatke usahle snage udeljuju svom pljačkašu.

U svemu što nas negira kao ljude, mora da postoji neki izlaz, trenutak kada se više ništa ne mora podnositi. Tačka pucanja, koja će sve unutrašnje nemire, iluzije i mrtvilo pretvoriti u nešto drugo. Takva energija se sakuplja kao sila za imploziju, koja bi morala da bude neizbežna, kad tad.

To je trenutak kad se nešto više ne može trpeti.

Možda je taj čas već prošao pored nas, moguće je da smo propustili više tih tačaka pucanja. I sad razdragano podnosimo opšte silovanje naše volje, naših umova, svega od čega smo sačinjeni, svih zbog kojih živimo, svakog trenutka našeg preostalog vremena.

I konačno smo uvereni da nam je dobro, nikada nam bolje nije ni bilo. Jedan smo narod, jedna partija, pod jednom voljom koja nas je uz naš pristanak pretvorila u ovo što jesmo.

Peščanik.net, 22.01.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)