Šta dalje? Govorim u mrak, jer u Bejrutu nema struje. I svi su, naravno, uplašeni. Predsednik je danas trebalo da bude izabran, ali nije. Šetalište ispred moje kuće je prazno. Niko ne želi u šetnju pored mora.

Kada sam otišao na svoj uobičajeni doručak koji se sastoji od libanskog manuša sa sirom, u kafeu nije bilo drugih gostiju. Svi smo uplašeni. Moj vozač, Abed, moj verni pratilac uzduž i popreko svih zaraćenih zona u Libanu, boji se da vozi noću. Trebalo je da putujem juče u Rim. Poštedeo sam ga vožnje do aerodroma.

Teško je objasniti kako je to biti u zemlji koja leži na staklenoj kori. Nemoguće je sa sigurnošću reći hoće li se staklo slomiti. Kada se ustavni poredak urušava – kao što počinje da se urušava u Libanu – nikada se ne zna kada će staklo popustiti.

Ljudi napuštaju svoje domove, kao što su to prethodno učinili i u Bagdadu. Ja možda i mogu da se ne plašim zato što sam stranac. Ali Libanci su uplašeni. Ja nisam bio u Libanu 1975. kada je izbio građanski rat, ali sam bio u Libanu 1976. kada je on već bio u punom jeku. Znam mnogo mladih Libanaca koji žele da investiraju živote u ovu zemlju, oni su uplašeni, i to s pravom. Šta možemo da učinimo?

Prošle nedelje ručao sam u jednom od najboljih restorana u Bejrutu, Kod Đovanija, u društvu Šerifa Samahe, vlasnika hotela Mayflower. Mnoge goste koji su me posećivali u proteklih 31 godinu poslao sam u taj hotel. Ali je Šerif bio zabrinut zato što sam sugerisao da su među njegovom klijentelom bili i pripadnici paravojnih jedinica Saada Haririja, sina bivšeg premijera, koga su ubili – ako se povedete za mišljenjem većine Libanaca – Sirijci, 14. februara 2005. godine.

Jadni Šerif. U njegovom hotelu nikada nije bilo nikakve vojske. Oni su bili u susednoj zgradi. Ali je Šerif Libanac do srži, pa se čak ponudio da me na ručak pokupi svojim kolima. S pravom je zabrinut.

Prijateljica koja je udata za lekara iz Bolnice američkog univerziteta telefonirala mi je pre dva dana: „Roberte, dođi da vidiš zgradu koju podižu pored nas“. Pokupio sam Abeda i pošli smo da vidimo tu groznu zgradu. Prozora gotovo da nema. Sve što ima od instalacija su vodovodne cevi. Pravi pravcati zatvor paravojnih jedinica. Siguran sam da je upravo to buduća namena ove građevine. Dok diktiram večeras ovaj teskt u diktafon, sedim na balkonu i struja je isključena. Na ulicama nema žive duše. Zato što su svi uplašeni.

I šta bi uopšte dopisnik s Bliskog istoka mogao da piše u subotu ujutru osim da se sve gušća tama iz sata u sat spušta na Bliski istok. Pakistan. Avganistan. Irak. „Palestina”. Liban. Od granica Hindu Kuša do Mediterana, mi – zapadnjaci, da ne bude zabune – proizvodimo (kao što sam i ranije govorio) potpuni haos. Sledeće nedelje trebalo bi da poverujemo da će kojim čudom biti sklopljen mir u Anapolisu između bezbojnog američkog aparatčika i Ehuda Olmerta, izraelskog premijera koga palestinska država interesuje koliko i njegovog prethodnika, Arijela Šarona.

Koji to pakao mi prozvodimo? Dopustite da citiram pismo čitateljke iz Bristola. Zamolila me je da navedem ispovest profesora Bagdadskog univerziteta, uvaženog čoveka u svojoj zajednici, koji svedoči o pravom paklu. Trebalo bi ovo da pročitate. Evo njegovih reči:

Vitezovi A’adhamije su nova oružana formacija čiji je zadatak da odvedu Amerikance do boraca terorističkih organizacija Al-Kaida i Tahid i džihad. Ova grupa od 300 boraca, u crnim uniformama i s crnim maskama koje su sakrivale njihova lica, počela je sa racijama u ranu zoru. Premetačine su krenule pre tri dana, kada je uhapšeno blizu 150 građana A’adhamije. Pripadnik Vitezova, dakle, vodi Amerikance do svog sugrađanina i, moguće, saborca koji je s njim ratovao protiv istih tih Amerikanaca. Ove akcije izazvale su žestok odgovor Al-Kaide. Njeni borci i borci pokreta Tahid i džihad postavili su natpise na zidove džamija, naročito na džamiji Imam Abu Hanifa, u kojima prete smrću pripadnicima Islamske partije, al-Išren revolucionarne grupe i sunitske zadužbine Divan, zato što su ove tri grupe učestvovale u stvaranju Vitezova A’adhamije. Usledili su i napadi, čije su mete bila dva zaposlena sunitskog Divana i jedan član Islamske partije.

Borci Al-Kaide raspoređeni su na ulice, zaustavljaju ljude i proveravaju njihove identifikacije. Kod sebe imaju spiskove s imenima. Oni, čija se imena nalaze na ovim spiskovima, kidnapuju se i odvode na nepoznato mesto. Jedanaest osoba je do danas kidnapovano u ulici Omar Bin Abdul Aziz.”

Čitateljka opisuje kako je njen prijatelj profesor kidnapovan i odveden u zatvor. „Pomogli su mi da sednem na stolicu (imao sam povez preko očiju) neko je došao i držeći me za ruku, rekao: Mi smo Mudžahedini, znamo te, ali ne znamo odakle si. Nisu mi uzeli novčanik, niti su me pretresli. Jedino su me pitali da li sam naoružan. Oko sat vremena kasnije jedan od njih je ponovo došao i naložio mi da pođem s njima. Odvezli su me prema mom automobilu i više nisu rekli ni reč.” Dakle, ko su Vitezovi A’adhamije? Ko ih plaća? Šta mi to činimo na Bliskom istoku?

I kako uopšte zamišljamo da pretendujemo na moralnost na Bliskom istoku kada još uvek odbijamo da prihvatimo činjenicu – više puta ponovljenu od strane Vinstona Čerčila, Lojd Džordža i u izveštajima američkih diplomata iz Prvog svetskog rata – da se jermenski genocid desio 1915. godine? Ovo je zvaničan stav britanske vlade o masakru 1.5 miliona Jermena iz 1915: „Zvanično, Vlada uvažava snažne emocije [obrati pažnju, čitaoče, na „snažne emocije”] zbog onoga što se dâ opisati kao strašna istorijska epizoda i priznaje masakr iz 1915-16. kao tragediju. Pa ipak, ni sadašnja, niti prethodne Britanske vlade, ne mogu doneti presudu da su dokazi zadovoljavajuće nedvosmisleni kako bi se ovi događaji s punim pravom označili kao genocid, u smislu u kojem je on definisan Konvencijom UN o genocidu iz 1948. godine” Ako ne možemo da se saberemo oko Prvog svetskog rata, kako, za ime božije, možemo očekivati da ćemo to postići u vezi Trećeg?

 
The Independent, 24.11.2007.

Prevod Uroš Miloradović

Peščanik.net, 23.11.2007.

Leave a Reply