Tante za kukuriku

U Ministarstvu odbrane je u toku užurbana razmena medalja: već uručena odličja „Za oslobođenje Palmire“ menjaju se za sveže iskovane medalje „Za zauzimanje Alepa“. Moj im je savet da ne žure. Iz dobro obaveštenih izvora stižu najave da će se oba ova odlikovanja uskoro menjati za medalju „Za hrabrost u odbrani Hmeimima“, ruske baze u Siriji.

Posle osvajanja Palmire, kremaljska propaganda je prošlog proleća do maksimuma iskoristila uspeh Asadove vojske, nesebično podržane ruskom avijacijom. Bilo je to zaista impresivno. Drevni grad, s neprocenjivim spomenicima antičke kulture koje su uništili varvari iz Isisa, vraćen je u krilo civilizovanog sveta. Odmah su poslati ruski inženjerci da razminiraju grad i okolinu, a za njima i naučnici – čitava četa istoričara, arheologa i restauratora – da ustanove štetu i procene šanse za eventualnu obnovu porušenih spomenika. Apoteoza ovog događaja je bio nastup najomiljenijih Putinovih muzičara u oslobođenom gradu. Usred drevnih spomenika antike, priređen je svečani koncert simfonijskog orkestra. Da li je trebalo predočiti još neki dokaz isključivo plemenitih namera Rusije u međunarodnoj političkoj areni?

Kad ono – puče bruka! Sasvim nedavno su ti isti teroristi praktično za jedan dan ponovo osvojili Palmiru. Sirijske vojne jedinice su se u panici razbežale i protivnicima ostavile čitavo bogatstvo raskošnih trofeja, uključujući i najmodernija ruska oklopna vozila. Naša avijacija je toga dana izvršila više od 60 borbenih letova, ali ni to nije pomoglo. Eksperti se čudom čude kako je moguće da je naša vojska, sa svim svojim dronovima, koja (kako tvrde) u potpunosti kontroliše čitavu sirijsku teritoriju, prespavala koncentraciju 5.000 do zuba naoružanih boraca oko Palmire. Kako to da naša obaveštajna služba, koja se nedavno hvalila kako jednim pogledom može da ustanovi nacionalnu pripadnost svakog likvidiranog teroriste, nije primetila tako značajne pokrete u redovima protivnika. Iskusni Jurij Balujevski, bivši načelnik Generalštaba, ne krije svoju začuđenost: „Kakva god da je ta sirijska armija – do te mere biti slep i ne videti koncentraciju trupa u reonu Palmire… Tu nešto zaista nije u redu. I te moje kolege… ni njih ne razumem. Sirijci zaista nemaju takve tehničke mogućnosti, ali mi… U šta smo gledali?“

A u stvari, nemamo se čemu čuditi. Iz potpuno objektivnih političkih razloga (proces predaje vlasti u Vašingtonu i još nejasna buduća politika SAD Moskvi trenutno daju odrešene ruke), hitno se morao zauzeti Alepo. Međutim, bez obzira na moćnu podršku iz vazduha, Asad na kopnu nema s kim da ratuje. Koliko se da razumeti, tokom dugih godina građanskog rata iscrpljeni su svi resursi iz kojih se Asadova takozvana „provladina armija“ popunjava. Iranskih i palestinskih „dobrovoljaca“, kao i „dobrih“ terorista iz redova libanskog Hezbolaha, više od ovog što se do sada nakupilo prosto nema. Sve rezerve su prebačene u Alepo. Očigledno je tamo prebačeno i sve što ruska obaveštajna služba trenutno na terenu poseduje, a čije su mogućnosti hvalospevima domaće televizije po svoj prilici grdno preuveličane. Rečju, niko iole značajan nije ostao da zaštiti Palmiru.

I teroristi Isisa su, razume se, to iskoristili. Sirijski rat se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog partizanskog rata, u kojima poslednjih decenija nije zabeležena nijedna pobeda regularne armije nad poluvojnim partizanskim formacijama. U partizanskim ratovima je odsustvo linije fronta najbolnija tačka svih regularnih armija sveta, jer dok pokušava da kontroliše osvojene teritorije, ona sa svakom novom pobedom biva sve slabija. Poluvojne formacije nemaju potrebu da štite bilo kakve teritorije. One imaju potpunu slobodu u manevrisanju i nanose udare tamo gde su snage regularne vojske tog trenutka najslabije.

Ovome valja dodati i političko licemerje koje se uvek negativno odražava na vojnu strategiju. Pravi razlog zbog kojeg se Moskva umešala u sirijski građanski rat nije borba protiv svetskog terorizma. Kremlj je ovim potezom pokušao da reši dva problema istovremeno. Prvi je da privoli zapad na dijalog u vezi sa aneksijom Krima i hibridnim ratom u Donbasu, a drugi da zaštiti diktatora koji po Putinovom mišljenju ima zakonito pravo da tiraniše svoj narod. Zato Rusija i Sirija tako orno zajedno ratuju ne toliko protiv terorista iz Isisa (prolećno oslobađanje Palmire je pre izuzetak), koliko protiv direktnih Asadovih protivnika, odnosno pobunjene sirijske opozicije. Ova licemerna politika je, kao što vidimo, brzo pokazala svoje pravo lice.

Budući da Asad više nema odakle da obnavlja svoje snage u ljudstvu, ruski vojni stratezi će se nakon par uspešnih operacija pobunjenika pojaviti kod Putina i pokušati da ga ubede u neophodnost masovne kopnene operacije u Siriji, slične scenariju koji je već odigran na čuvenim manevrima Centar-2015. Tada je – podsetimo se – teritoriju koju su „zaposeli teroristi“ munjevito okupirala grupa od (ni manje ni više nego) 100.000 ruskih vojnika. Ovu varijantu budućih događaja ruski vojni načelnici već uveliko razrađuju. U državnoj Dumi se priprema predlog zakona kojim se Ministarstvu odbrane daje mogućnost da zaključuje kratkoročne ugovore za armijsku službu, što praktično znači da će uskoro biti otvoren šalter za vrbovanje topovskog mesa nephodnog za konkretnu vojnu operaciju na terenu. To će Rusiju definitivno zaglibiti u sirijski pesak. A generali su tu da, kao i uvek, obećaju brzu pobedu.

Ежедневный журнал, 13.12.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.12.2016.