Tekuća politička stvarnost negira teorije antiliberalnih analitičara, da u Srbiji postoji “demokratski blok” koji je sastavio vladu nakon koketiranja premijera s radikalima. Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta koji sarađuje s vladom, opomenuo je da “srpska politička elita u ponečemu sledi ponašanje Slobodana Miloševića”. Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava i još nekoliko nevladinih organizacija upozorili su da medijsko tumačenje događaja u zemlji ukazuje na zavisnost većine medija od novca i političkog uticaja navedenih elita. I ako je za neverovati političkim tumačenjima, ostaju egzaktni parametri, poput prošlonedeljnog sunovrata gotovo svih akcija na Beogradskoj berzi i tržišnih pokazatelja, uključujući kurs dinara u odnosu na evro. Pošto premijer odurnom kosovskom retorikom gotovo namerno odbija ozbiljne investitore, koji su prema prirodi stvari konkurencija političkoj eliti.
O demokratskom potencijalu vlade, kojoj je najveća opoziciona stranka idejni i mentalni saputnik na putu ka novoj istorijskoj provaliji, takođe sami po sebi govore noviji medijski naslovi: “Nezavisni sindikat policije negira da je na bilo koji način povezan sa uhapšenim Sinišom Vučinićem”, “Građani ne veruju sudovima” (prof. Stevan Lilić), “Saseći formiranje paravojski” (pomoćnik min. odbrane), “Nezavisnost Kosova ‘ništava'” (min. sp. poslova), “Cvetanović ponovo vređa Dulićevu”, “Zataškavanje pozadine atentata”, “Branko Radujko najizvesniji je kandidat za novog direktora Telekoma Srbija”, “Obeleženi svi drugačiji” (Svetlana Lukić).
Jedna od vrednosti demokratije je i odnos prema stvarnosti. Naročito prema onoj uporednoj, koju razvija, i njenim porukama manipuliše, svaka vlast, naročito autoritarna. Boj za Kosovo je mit nad mitovima. On se bije na nekoliko frontova. Na nemuštim pregovorima u Beču. Na spektakularnom otvaranju Delta Sitija, koji je sutradan privukao i siromašnije građane, u još jednom socijalnom stampedu. Nije slučajno potpredsednik vlade Đelić biranim rečima dočarao ulogu jednog od stubova Miloševićevog režima, jednog od finansijera rata i genocida, i, kako se pretpostavlja, jednog od pokrovitelja Šešeljeve stranke kojoj se, s njenim liderom, sudi u Hagu. Boj je poveo i premijer Koštunica u obnovljenoj biblioteci Matice srpske, koja se kilavila u protekle dve decenije u kojoj je većina pismenih u najvitalnijoj dobi napustila zemlju, da bi ona sama postala još jedna mitska teritorija koja je u stanju da obitava samo u prošlosti. Ni najveći koruptivni skandal u istoriji Srbije, koji je ukazao na neposredne odnose namoćnijeg tajkuna i gotovo svih ministara u vladi, koje oni u bahatoj osionosti nisu umeli da uverljivo negiraju, nije naveo premijera i predsednika da preispitaju političko, ekonomsko i mentalno kretanje zemlje, vođene onima koji bi trebalo da su na izborima dobili demokratski mandat.
Milošević je išao u ratove da bi on i njegovi pljačkali. Da li se priprema suprotno? Da li su samoizolacija, prekidanje diplomatskih veza s razvijenim svetom, maltretiranje demokratske opozicije, uključujući pripadnike njihovih porodica, sve s predškolskom decom, verovatno i sukobi niskog intenziteta na jugu, jedan obratni scenario? U haosu sačuvati opljačkano? Ministar Bubalo uvek daje prave odgovore: “Imamo robne rezerve da se obezbedi dovoljno hrane za sadašnji period i za nešto što bi bilo nepredviđeno”. Da li je mislio samo na Srbe na Kosovu, i da li su samo oni predmet novog konfliktnog eksperimenta? Da li “delovanje” koje pominje ministar Dinkić podrazumeva upotrebu nasilja? Kakav će odnos zauzeti potpredsednik Đelić prema Francuskoj, dok izjavljuje da se “jedan broj zemalja sprema da prizna nezavisnost Kosova”, a to čini i Francuska, i da “kao odgovorna vlada i država moramo biti spremni na najcrnji scenario”? Da li će taj odnos pripasti prostom pravilu trojnom, koje objašnjava porive svih ministara u vladi dr Zorana Điniđića koji su, nakon privilegije da s njim sarađuju kako bi preobrazili Srbiju, prešli na drugu političku stranu. Koja je, najmanje, učestvovala u medijskoj pripremi atentata, a potom vratila Srbiju na putanju zapisanu u tajanstvenim kovertama koje predatorski kapital dotura visokoj politici.
Predsednički akt Džordža V. Buša kojim se jednom broju naših poznatih sugrađana doživotno zabranjuje ulazak u SAD, navodi njihovu ulogu u ratnoj agresiji, produžavanju veka autoritarnog i kriminalnog režima, i pljački Srbije. Odbacujući demokratski mandat, koji je preuzela obmanom o napretku, demokratizaciji i evropskim integracijama, većina u vlasti zloupotrebljava kosovsku traumu kako bi zavođenjem autoritarnog poretka izvela gotovo neprimetni državni udar. Srbija u celini ponovo na crnoj listi, ugodnije je stanište za one koji smatraju da demokratija, otvoreno tržište i sloboda poslovanja zadiru u njihova neobična bogatstva, politički uticaj i lični ugled. Da li poslušati Državnu bezbednost koja je, sa stranica najstarijeg beogradskog dnevnika, poručila da je Kosovo amputirana ruka, koja se ne može mirno posmatrati? I mada se ta amputacija već odigrala, u prethodnoj deceniji, oni koji vladaju Srbijom kao da računaju da će se odsecanje udova odnositi i na ostatke zdravog razuma, i osećanja za stvarnost. Da je Srbija nesposobna za novi početak.
Danas, 27.11.2007.
Peščanik.net, 26.11.2007.