Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Katastrofalno stanje u medijima u Srbiji nije neka novost. Raspad društva i društvenih (moralnih, kulturnih, ljudskih) vrednosti, davno je uticao na raslojavanje medija na žute (ne mislim na one okrenute DS-u, nego one okrenute tračarenju i senzacionalizmu) i ostale. Poslednjih godina „ostali“ su shvatili da se profesionalizam ne prodaje tako dobro kao kvazi-novinarstvo, pa se i ta inače tanka linija izgubila. Dolaskom na vlast SNS-a, moralno propadanje novinarske profesije samo je zaokruženo auto-cenzurom i zloupotrebom medija u najuže privatne i partijske svrhe, gore od onoga što je bilo za vreme DS-a i nalik onome što smo doživeli tokom devedesetih godina prošlog veka. Jedina razlika u odnosu na devedesete jeste postojanje Interneta i elektronske komunikacije, koja daleko bolje izmiče pritiscima vlasti, pa se tu primenjuje ili gola sila (napadi na Peščanik) ili se angažuju armije botova.

I taman kada pomislim da ne može niže da se padne, desi se „slučaj helikopter“. Ali Srbija je zemlja u kojoj se događaji smenjuju brže nego što se mogu analizirati, tako da pomenuta tragedija i izveštavanje medija o njoj nisu povod za ovaj tekst, već druga dva događaja.

Najpre je televizijska stanica nekada poznata kao Studio B, koju sada mnogi posprdno nazivaju – pokazaće se s potpunim pravom – Studio Bot, nekako iznašla novo dno u kaljuzi novinarstva. Prilog o protestnom skupu protiv vlasti koji je organizovala izvesna nevladina organizacija i koji je propratilo nekoliko desetina ljudi, verovatno ne bi ni bio previše primećen u medijima da se uredništvo Studio Bota nije dosetilo starih dobrih akcija iz devedesetih, kada su se na ulicama nameštale razne ankete „slučajnim izborom“ građana. Čak i da se nije otkrilo da je sve organizovano i inscenirano, ovaj prilog je skandalozan i spada u školske primere najgore neprikrivene propagande protiv bilo kakvog mišljenja različitog od vladajuće dogme. Ali kada se u to uklopi i činjenica da su se „slučajni prolaznici“ pojavljivali na skupovima SNS-a, slikali sa Nikolićem, kao i da su jasno imenom i prezimenom identifikovani kao njihovi aktivisti, ne ostaje puno toga što bi trebalo utvrditi. Osim odgovornosti urednika, koja naravno nikada neće biti tema rasprave unutar kuće (a ni izvan nje). Kada bi urednici Studio Bota „pali“ za ono što su učinili, za par nedelja bi se po istom principu pročistila cela novinarska profesija. Daleko bilo da to bilo kojem od centara moći odgovara – blato je prirodno okruženje tih ljudi, zato mu se tako raduju.

Druga vest je još gora – ako je uopšte moguće praviti takvu gradaciju. Dva forumaša su na forumu Parapsihopatologija iznela svoje (kranje negativno) mišljenje o liku i delu reditelja Borisa Malagurskog, a provocirani njegovim dokumentarnim filmom o ubistvu Brisa Tatona kojim, najblaže rečeno, postavlja drugačiju konstrukciju svih događanja vezanih za sivrepo ubistvo francuskog navijača. Autor je podneo krivične prijave protiv NN lica, na kraju su od 12 osumnjičenih po nekom ključu policija i tužilaštvo izabrali tri nesrećnika, koji su pre nekoliko dana drugostepenom presudom osuđeni na uslovnu kaznu od godinu dana zatvora. Ne ulazeći u istinitost podataka iz pomenutog filma, kao ni ukupnog utiska plasiranja paralelne realnosti onima koji su željni čega takvog, za mišljenje ostavljeno na forumu ne može se dobiti krivična osuda. Osuđeni su za delo „Ugrožavanje sigurnosti“ iz člana 138. Krivičnog zakonika, čija inkriminacija glasi: „Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine“. Psovke, pretnje, maliciozni komentari, deo su svakodnevice u životu na forumima i različitim sajtovima. Njih trpe svi, a naročito javne ličnosti (čini mi se da dotični gospodin voli o sebi da razmišlja kao o javnoj ličnosti). Da bi neka pretnja bila okarakterisana kao citirano krivično delo mora biti daleko preciznija, pokazivati nameru i razmišljanje lica da je izvrši, a ne samo isprovocirani komentar na forumu. Da je suprotno, policija bi imala pune ruke posla da hapsi na primer razne vozače koji se svakodnevno „časte“ na srpskim drumovima, da ne pričam o kafanskim, navijačkim i drugim svađama. Da stvar bude još bizarnija, počinioci su osuđeni za teži oblik ovog dela iz stava 3. člana 138. zato što pomenuti autor spada (prema mišljenju suda) u kategoriju „lica koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja“. Širenje konstrukcija iz paralelnog univerzuma (onog u kome je Legija patriota, Marko Milošević je nosio gajbice, a Stefanovićev doktorat nije plagijat) je dakle postalo posao od javnog značaja. Svaka čast, još jedna pobeda pravosuđa u Srbiji… Istovremeno, ova vest (za sada) nije našla svoj put do medija. Baš čudno.

Ovakav razvoj događaja, zajedno sa prošlogodišnjim hapšenjima ljudi zbog „širenja panike“ za vreme poplava (istovremeno kada je premijer na svim kanalima televizije najavljivao smak sveta) šalje veoma jasno poruku ljudima u Srbiji, da veliki brat sve prati i da niko ko razmišlja (i usudi se da to podeli sa nekime) nije siguran. Epilog priče sa „širenjem panike“ neki građani tek očekuju, budući da su protivno pravu i zdravom razumu krivične prijave protiv njih procesuirane i dovele i do osuđujućih presuda i zatvorskih kazni. Da li će Srbija de facto pratiti Republiku Srpsku, u kojoj je novim Zakonom o javnom redu i miru Internet dobio status – javnog mesta, baš kao i društvene mreže? U Srbiji je Zakonom o javnom informisanju i medijima formalno tako nešto onemogućeno, jer forumi i društvene mreže nisu medij. Ali nema tog zakona koji se neće protumačiti kako Vođa zapoveda, a sve od strane partijskog sudstva. I nema sa druge (ili iste?) strane priče tog medija koji neće pustiti armije botova da spinuju realnost iako se veoma jednostavnim tehničkim preprekama može sprečiti, ili bar umanjiti, botovsko delovanje u komentarima i anketama. Zašto? Zato što botovi veštački podižu posećenost stranice, a samim tim i utiču na cenu reklamnog prostora na njima. Naravno, i zato što nikada nije na odmet da se bude blizak garnituri na vlasti, jer se zna da samo jedan telefonski razgovor deli medij u milosti Vođe, od onoga koji to više nije.

Naravno, ne očekujem bilo kakvu reakciju ili (daleko bilo) sankcionisanje medija. Uostalom, kako razne novine nisu sankcionisane za užasne naslovne strane za vreme poplava, kada su prema mišljenju policije i tužilaštva samo građani „širili paniku i dezinformacije“? I svi ostali patrljci novinarstva, koji pokušavaju da se nazovu novinarima samo kada im to odgovara? Oni nisu zaštićeni, to jest ne smeju i ne mogu biti zaštićeni, bilo kojom normom koja štiti novinare. Jer da bi bio priznat kao novinar, moraš da delaš kao novinar. Ako radiš kao kriminalac, onda te ne štiti norma, već službe bezbednosti i država za koju radiš. Posebno zabrinjava i zvanična reakcija SNS-a kada je provaljen trik sa aktivistima kao slučajnim prolaznicima. Saopštenje, koje će verovatno ući u anale srpskog politikanstva kao nešto posebno jezivo i nadrealno, zasnovano je na tezi da je potpuno normalno (i slučajno) što su prolaznici zapravo članovi SNS-a, jer smo zaboga svi mi članovi SNS-a! Preciznije, SNS ima toliko članova da je prosto nemoguće zaustaviti nasumično tri čoveka na ulici a da svi oni ne budu njihovi aktivisti! Da nije tužno, bilo bi smešno. U svakom slučaju bi autor ovog saopštenja morao biti predmet psihoanalize. Ili to, ili da svi mi nakačimo magareće uši i njačemo kako nam mediji kažu da bi trebalo.

I kao što reče premijer Vučić na sednici Vlade (u više navrata): Tišina tamo! Sloboda mišljenja i govora odista znaju da iznerviraju. Pitanje je samo kada će Vučić shvatiti da građani nisu njegovi poslušnici-ministri, ili namešteni prolaznici. I da virtuelna realnost kod građana sve manje prolazi, jer svakodnevno proživljavaju onu pravu Srbiju u kojoj se bore za neke najosnovnije životne sitnice. I da građani umeju da budu veoma glasni. Glasniji i od botova, i od premijera na sednici Vlade, glasniji i od medija. Samo kada im pukne film.

Peščanik.net, 28.03.2015.

Srodni linkovi:

„Mi nismo uspeli da postignemo da mediji izveštavaju objektivno i profesionalno, bilo da su u pitanju pozitivni, ili negativni tekstovi“, naglasio je predsednik Nikolić, rekavši da je to, pored nevladinih organizacija, jedno od glavnih oružja za rušenje države koja pokušava da uvede red i vladavinu prava. B92, 27.03.2015.

Premijer Vučić je naglasio da je cilj srpske Vlade da podigne nivo medijskih sloboda na nivo koji je relevantan u svim zemljama Zapadne Evrope i izrazio spremnost da prihvati savete i predloge OEBS-a za unapređenje stanja u medijima. Blic, 27.03.2015.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)