Rituali darivanja Vođi u Socijalističkoj Jugoslaviji

U simboličkom poretku uspostavljenom za vreme Tita važno mesto imali su razni oblici iskazivanja ljubavi i poštovanja prema njegovom “liku i delu”. Jedan od njih bilo je slanje kolektivnih i ličnih poklona povodom Titovog rodjendana ili nekog drugog praznika, uz odgovarajuće čestitke, izraze želja da slavljenik dugo poživi i zaklinjanja na vernost njemu i njegovom putu. Originalnija od toga bila je Titova štafeta, odnosno od 1957. godine Štafeta mladosti, neka vrsta sekularnih litija, u kojima su “omladinci i omladinke”, “vojnici i fiskulturnici”, smenjujući se, od mesta do mesta nosili naročito napravljenu šuplju palicu u obliku baklje, u kojoj se nalazila rođendanska čestitka “drugu Titu”.

Makete

Među poklonima koji su inventarisani i katalogizirani u nekadašnjem Muzeju 25. maj (od 1981 Memarijalni cenar “Josip Broz Tito”) izdvajaju se dve velike grupe. Prvu čine predmeti koji odgovaraju i danas najrasprostranjenijoj ideji o prikladnom poklonu, koja ima osnova u tradicionalnoj seoskoj kulturi. To su maramice, stolnjaci, jastuci, jastučnice, zidnjaci, čarape, papuče, cipele, šeširi i slične rukotvorine. Ima tu i nekoliko stonih lampi, te jedan pulover, jedan servis za liker i jedna kutija za naočare. Poznat kao strastan pušač, Tito je dobio i veliki broj tabakera, muštikli, kutija za cigare, pepeljara i upaljača. Kao darodavci ove vrste poklona javljaju se žene sa sela, stolarski radnici, šeširdžije i drugi “obični ljudi”, medju njima i oni čijoj je deci (obično desetom po redu) Tito bio kum. Tako se u katalogu poklona pominje i jedna “maramica, pamučna” poklon kuma Pajazita Sahata iz kosovskog sela Orlate (23. IV1955).

Pokloni ove vrste mogli su da imaju političku vrednost zbog svoje ubogosti i prostote, jer su sugerisali ideju da su upravo to “pokloni od srca” , to jest da je onaj kome su oni upućeni predmet sirotinjske, ali zato iskrene i duboke ljubavi širokih narodnih masa. Tu sugestiju potkrepljivala je i činjenica da takve poklone darodavci  najčešće izradjuju svojeručno, tako da oni dolaze ne samo iz srca nego i iz ruku malog običnog čoveka. Najzad, slanje ovakvih poklona, koji su najčešće ženske rukotvorine, slagalo se sa slikom naroda i narodnosti Jugoslavije kao složne porodice čiji najvažniji član nije bio otac tih naroda i narodnosti nego njihov “najveći sin”. A šta drugo naše brižne majke poklanjaju sinovima ako ne vezene maramice i štrikane čarape?

Dok ovi  pokloni  uglavnom dolaze od žena i seljaka, drugu veliku grupu poklona Titu čine oni koje su petežno slali muškarci, vojnici i radnici. To su u velikom broju slučajeva makete raznih mašina, alata, fabričkih proizvoda i drugih predmeta i stvari koje su vezane za rad i “radnog čoveka”. Dobro je zastupljena vojna industrija. Ima tu više komada lakog i teškog naoružanja, od ručnih bombi i pušaka do topova i tenkova. Tu su i maketa torpeda sa lansirnim postoljem i maketa cele jeden pomorske baze sa svetionikom i tri raketna čamca. Međutim, prevladjuju  makete proizvoda, mašina, pribora i alata i sličnih stvari karakterističnih za druga područja industrije. Titu na pokolon stigle su male lokomotive, minijaturni mostovi, kamioni, autobusi, automobili,  mini valjci, dizalice, traktori, buldožeri, rudarski vagoneti, plugovi, klešta, motocangle, šporeti. Među maketama su se našli i mali usisivač za prašinu, foto aparat, skije sa štapovima, par cipela, aparat za gašenje požara, maketa zubne ambulante “Jugodent” i maketa predmeta koji je u katalogu zbirke poklona opisan kao “ortopedskog pomagalo za levu nogu, bedra i grudni koš”.

Ostala područja rada mnogo skromnije su zastupljena maketama. Škole i kulturne institucije radije su se opredeljivale za druge vrste poklona. Ipak, interesantne predmete u ovoj zbirci predstavljaju maketa učionice, koju je 1957. godine na poklon Titu poslala Osnovna škola iz Čuruga i maketa pozorišne scene sa dekorom, poklon Narodnog kazališta iz Rijeke iz 1950. godine.

Srodne ovim maketama su statuete koje prikazuju razne vrste vojnika (graničar, vezista) i radnika (električar, metalac, ložač, kovač, livac, rudar). Po pravilu, pored lika predstavljenog statuetom ili u njegovim rukama nalazi se predmet koji označava njegovo zanimanje, pa tako čekić i nakovanj pomažu da prepoznamo kovača, fenjer i kramp kazuju da je reč o rudaru, a peć za topljenje da je reč o livcu.

Koja bi mogla da bude simbolička funkcija darivanja Titu ovih poklona u obliku maketa i statueta?  U traganju za odgovorom na ovo pitanje može nam pomoći podatak da skoro sve poklonjene makete predstavljaju pojedine konkretne stvari ili neku seriju stvari (vrstu proizvoda) koje su ekskluzivno ili primarno vezane za darodavca. Primer prvog slučaja, predstavlja maketa železničke parne dizalice koju je Titu poslala Ložionica Skoplje. Skopski ložioničari nisu Titu poslali na poklon malu dizalicu nalik na onu sa kojom oni rade, nego maketu upravo te svoje dizalice, sa oznakom serijskog broja “JDŽ – Parna dizalica 999004”. Češći je drugi slučaj, kad poklon čini maketa tipičnog proizvoda,  zbog toga što se među maketama nalazi veliki broj industrijskih proizvoda koji za darodavca nisu vezani pojedinačno nego kao vrsta i “marka”. Ali i u tom slučaju upadljivo je insistiranje na oznakama tipa. Na primer, maketa teretnog vozila FAP nosi oznaku 7GVLF.L, a maketa jedne lokomotive oznaku DC 328. Zbog toga mnogi pokloni Titu izgledaju kao zbirka predmeta iz svakodnevnog života Liliputanaca smeštena u imaginarnom Guliverovom memorijalnom centru.

Poklanjanje vodji ovih maketa i statueta govori o težnji darodavalaca da poklon ne  bude samo znak pažnje, odanosti, zahvalnosti ili nekog drugog osećanja prema njemu, u skladu sa utvrđenim kodom takvih znakova, nego da poklonjena stvar označava i samog darodavca.  U nekim slučajevima, želja da se u istom poklonu pomire dve vrste znakova – konvencionalni znak pažnje i znak koji predstavlja darodavca – dovela je do neobičnih kompozicija, među kojima je i jedna maketa lokomotive na koju je posadjena flašica parfema. Pri tom su za samooznačavanje darodavaca po pravilu korišćeni znaci niskog nivoa apstrakcije, koji bi se, prema Pirsovoj (Ch. S. Peirce) klasifikaciji znakova, mogli svrstati među ikoničke znakove (icons), to jest takve koji su slika i prilika onoga što označavaju. Kao da su se pošiljaoci poklona  najviše trudili da Titu podare same sebe – ili bar sebe kao “radne ljude” – samo u smanjenom formatu.

Takvo darivanje u kome su dar i darodavac isto u skladu je sa jednim od glavnih propagandnih slogana Titovog režima: “Mi smo Titovi, Tito je naš”, koji je nastao adaptacijom jedne “parole” Pašićevih radikala s kraja XIX veka: “Mi pripadamo Pašiću, Pašić pripada nama”. Drugi deo ovog slogana :”Tito je naš”, upućuje nas na zaključak da ritualno darivanje Titu treba razumeti kao samo jedan deo simbolične razmene darova između naroda i vođe, čiji drugi komplementarni deo predstavlja darivanje Tita narodu. U stvari, ovo drugo darivanje, darivanje koje ide odozgo nadole, stoji na početku razmene, jer ona počinje trenutkom čudesne pojave Tita, koga je istorija, odnosno borba (“To je nama naša borba dala, da imamo Tita za maršala”) darovala narodu Jugoslavije. Zatim će taj narod imati da se neprekidno trudi da na dar uzvrati, ali će sva njegova uzdarja zauvek ostati mala u odnosu na gigantsku veličina poklona kojim ga je Tito “zadužio”.

Štafete

Malo je poznato da je od 1945. do 1987. godine “nošeno” više od 20.000 štafetnih palica sa rođendanskim čestitkama slavljeniku Titu. Štafete su se delile na lokalne i glavne. Među ovim drugim bilo je šest štafeta republika, i još desetak drugih, čiji su pošiljaoci bili promenljivi, a birali su se i s obzirom na aktuelenu političku situaciju. To su bili JNA ili pojedini njeni vidovi i rodovi, veći gradovi, graditelji nekog važnog objekta, neki veliki radni kolektivi, društvene i sportske organizacije. Na primer, 1952 godine, pored republičkih štafeta, “drugu Titu su predate i štafete slobodne teritorije Trsta, pionira Jugoslavije, građana Beograda, Koruške, štafete PAZ-a i vatrogasne organizacije FNRJ, graničara, graditelja Vinodolske centrale, zatim štafeta zadrugara, saveza i udruženja automobilista i motociklista, planinara, pomoraca, vazduhoplovaca, strelaca, biciklista i Saveza za konjički sport Jugoslavije” (Navedeno prema: “Titova štafeta – Štafeta mladosti”, Sedmo dopunjeno i prošireno izdanje, Memorijalni centar “Josip Broz Tito”, Beograd, 1986, str.18.).Tito je sve do 1956. lično primao ove “glavne  štafete” od njihovih poslednjih nosilaca, a lokalne štafete su predavane predstavnicima vlasti u njihovim odredištima i zatim prosleđivane u depo u Beogradu.

Primanje, nošenje i predavanje štafeta može se opisati kao simbolična kontaktna komunikacija, kojom su se  povezivali, mi bismo danas rekli “umrežavali”, svi koji su imali prilike da štafetnu palicu uzmu u ruku i predaju dalje, pa i oni koji su samo izišli da je vide i pozdrave. Na sličan način, opet simboličnim fizičkim dodirom, štafeta je povezivala sve gradove, sve staze, sve planine, sve reke i sve horizonte kojima su trčali, plivali, brodili ili leteli njeni nosioci. Pri tom se vodilo računa da se trase tako odaberu da štafete na svom putu “posete” sve važne lokalitete u simboličkoj geografiji Titovog režima, odnosno “sva istorijska mesta, poprišta velikih bitaka naše revolucije” (“Titova – štafeta – štafeta mladosti”, str.17).

Cilj komunikacije posredstvom štafetne palice bio je u tome da se između  građana Jugoslavije i između raznih njenih krajeva uspostavi direktna, takoreći fizička međusobna veza,  i da se svi oni na isti način povežu sa “drugom Titom”, kao poslednjim primaocem tog predmeta, jedinim koji ga konačno zadržava za sebe, bez obaveze da ga prosledi dalje. Za razliku od žezla u rukama kraljeva i verskih poglavara, koje je bilo za sve druge ljude nedodirljivo, štafeta je crpla svoju simboličku političku vrednost upravo iz dodira što većeg broju ruku. Dok je  žezlo, jednim krajem okrenuto prema zemlji a drugim prema nebu, simbol veze njegovog nosioca sa nebeskom silom i njegovog ovlašćenja da tu silu zastupa na zemlji, štafeta je bila simbol veze izmedju vođe i naroda, odnosno simbol legitimne vlasti u ime naroda. Pri tom je, bar u prvo vreme, do 1957. godine, preovladjivala težnja da se štafete nadju u što većem broju ruku i da one predju što dužu stazu, kao da se htelo da palice zaista ponesu otiske prstiju svake ruke koja ih je držala i trun zemlje iz svakog mesta kroz koje su nošene.

Iz godine u godinu broj nosilaca štafeta i dužina puta kojim su se one kretale bili su sve veći. Nosilaca je 1945. bilo 12.500, a trasa je bila duga 9.000 kilometara. Deset godina kasnije, nosilaca je bilo 1.400.000, a trasa je bila duga 96.000 kilometara. Ali, izgleda da je time dostignut maksimum. U svakom slučaju, počev od 1957. politika Titove štafete se menja. Od te godine, “poštujući želju druga Tita, omladina Jugoslavije… slavi rođendan druga Tita kao svoj praznik, Dan mladosti, a Titova štafeta postaje Štafeta mladosti”(“Titova štafeta – štafeta mladosti”, str. 8). Jedna od promena ogledala se u tome što je ukinut običaj da Tito prima više glavnih štafeta i umesto toga, počev od 1957, do njega stiže samo jedna palica, koju on svečano prima od samo jednog poslednjeg nosioca.

Ova “velika” štafeta dobila je jednu novu funkciju, po kojoj se bitno razlikovala od svih drugih. Naime, ona je imala da bude ne samo sakralni predmet u kome se kao posledica dodira hiljada ruku i hiljada pređenih kilometara akumulira čudesna energija (ljubavi, zahvalnosti, nade) kojom se hranila Titova politička moć, nego i simbol drugih štafeta, stotina “malih” štafeta koje do Titovih ruku ne dolaze. To se i kaže u monografiji o štafetama: “Kao simbol svih štafeta, koje i dalje nose pozdrave iz svih krajeva Jugoslavije, Štafeta mladosti sa porukom omladine, naroda i narodnosti, uručivana je drugu Titu na dan njegovog rodjendana” (“Titova štafeta – štafeta mladosti”, str. 8). U stvari,  “male”, odnosno “lokalne” štafete od početka šezdesetih godina postepeno gube važnost, što je bila posledica razvoja televizije i mogućnosti da se čarobna štafetna palica nadje u svakoj kući i takoreći u svakoj ruci posredstvom televizijjskog praćenja putovanja samo jedne štafete i prenosa ceremonije njenog spektakularnog predavanja Titu na stadionu JNA u Beogradu. Za ritualno prikazivanje sraslosti vođe sa narodim i zemljom Titov režim je sve manje koristio magiju štafete, a sve više mnogo jaču magiju televizije. Štafete je u poslednjoj fazi tog režima ostalo onoliko koliko je to odgovaralo televiziji.

Titova štafeta, odnosno Štafeta mladosti, poslednji put je nošena 1987. godine, iste one godine kada je vlast u Srbiji preuzeo Slobodan Milošević. Umesto štafete, uskoro će se našim putevima pojaviti jedna druga vrsta simbola političke moći i jedinstva – mošti svetaca i pesnika. Jedne od njih, mošti kneza Lazara, krenuće početkom juna 1989. godine iz Ravanice da bi se 28. juna iste godine, na dan 600. godišnjice bitke na Kosovu polju, našle u Gračanici, na raspolaganju Miloševiću, u trenutku kad nedaleko odatle, na Gazimerstanu, on bude držao svoj čuveni borbeni govor, najavljujući oružane sukobe u Jugoslaviji, koji će ubrzo posle toga početi.

1997.

Peščanik.net, 18.08.1997.

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)