Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere. Ili ne. Jer, problem sa očajničkim merama je u tome što su one, pa, očajničke, a očajnici jednostavno nisu privlačni. Da se ne lažemo, svi imamo u iskustvu kako je to kad ti je očajnički potrebno da se zaljubiš, a niko da se baš tada pojavi. A ako se i pojavi ili je pogrešan ili je, još gore, pravi ali zato pobegne glavom bez obzira jer, da, da, očaj ima taj običaj da rasteruje ljude. Pa zašto bi ga onda neko otvoreno pokazivao, bilo u ljubavi bilo u marketingu? Naročito u marketingu . (Mislim, u ljubavi ne morate biti profesionalac (čast izuzecima), dok u marketingu morate ili je bar poželjno da budete, efekata radi, ne radi vas.) I naročito u političkom marketingu.

Zašto bi neko pokušao da se reklamira pričom da ćete uništiti fabriku time što ne kupujete bespogovorno njihov proizvod? Da bi vam nabio osećaj krivice? Da, ali zašto bi mislio da će to da upali i da će povećati prodaju? Ali, ajde da se opet vratimo na polje ljubavi. Evo, procenite i sami da li bi vas više privuklo nekoj osobi to što vam se udvara ili to što vas grdi jer je ne volite? I šta bi vam više prijalo – da priča lepo o vama ili da vas otvoreno pita šta to nije u redu sa vama kad je ne volite? Tako sam i mislila. Pa zašto su onda simpatizeri LDP-a dobili po nosu umesto da dobiju na ponosu? Prvo kroz “Apel demokratskoj javnosti” u kojem nas “sadašnja situacija obavezuje da javno podržimo, pre svega, Liberalno-demokratsku partiju”, a zatim i kroz intervju njenog funkcionera u kojem on poziva “spavače pod Jorgan planinom” da se okanu peščanikovanja i učlane se u istu partiju jer samo kroz nju mogu da deluju na stvarnost (?).

Ključni problem ove kampanje je u promašenom cilju i sredstvu. Ili je pogrešan način na koji se obraća ciljnoj grupi ili je način dobar ali ne za tu ciljnu grupu. Jer, tražiti od “demokratske javnosti” da ne bude demokratska već autokratska, tražiti od simpatizera i birača te partije da ne budu drčni nego pokorni zaboravljajući da oni tako glasaju baš zato što su drčni, a ne zato što su pokorni, popljuvati slušaoce Peščanika kojih je taman bilo isto koliko i glasača koji su tu partiju uveli prvi put u Parlament, tražiti od ljudi koji su ponosni na svoju kritičnost da nekritično prihvate sve što im se servira i da bespogovorno, kao ovce, samo slede vođu… u najboljem slučaju nije marketinški.

Pun kufer marketinga

Peščanik.net, 26.06.2009.

Srodni link: Nenad Prokić – Odgovor Nadeždi

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)