Čitalac je odmah pomislio, kako to i Philip K. Dick, a ne Stephen King. U pravu je čitalac, jeza je kingovska. Ili: Srbija je zemlja strave i užasa kao da ju je King pravio. Ali, ipak nije po Kingu, nego baš po Dicku. Jer samo Dick može da nas nauči da gledamo iza onoga što verujemo da vidimo.
Na primer, reklo bi se, svi znamo odgovor na pitanje – ko je rasturio kameru snimatelju N1. Istrgao mu je iz ruku i razbio o tle. Da ne opisujem dalje, svi znamo šta se dogodilo i mislimo da znamo ko je to uradio. Novinarka N1 bila je izričita – dobro sam mu videla lice i lako bih mogla da ga prepoznam. Ali, novinarka je, možda, doživela traumu. Pod stresom, možda joj se samo učinilo da je dobro videla i zapamtila. Čitalac se seća, novinarka kaže da je urlala da dozove policajce, a oni su bili tako blizu da bi je čuli i da je šaputala. To što je urlala, moglo bi značiti da je bila van sebe, a kako verovati takvom svedoku.
Dobro, neka bude sve tako, a nije tako, što se tiče novinarke. I neka bude da isto važi, a ne važi, za snimatelja. To što je razbilo kameru je snimljeno. Imamo sliku, dakle. Možda ne baš portret, ali svakako više od foto-robota. I mnogi su to prepoznali – pa je ispalo da to ima ime i prezime. I sad svi mislimo da je to dovoljno, da policija može odmah to da nađe i privede. Ali, treba spojiti sliku, ime i konkretnu figuru. Ako čitalac misli da je to lako, greši. Nije lako, barem ne u Srbiji. Čitalac se seća – imali smo jednom i ličnu kartu i potpis, dakle i sliku i ime, i još i figuru, pomislili to je to, ali je ispalo da to nije ta figura.
Jeste, treba imati razumevanja za policiju, i tužilaštvo. Šta da su odmah to uhvatili, a onda se opet ispostavi da to nije to. Kao onomad, neko tome namestio. Izgleda isto, zove se isto, al to nije to. Događa se. Ili, neka bude, to je to, i krene proces, i usred procesa to bude pomilovano. Šta, kao nije se događalo. Pa je l pomilovano ono s Novog Beograda, pa i sva ona iz Novog Sada. Je l smo se svi zgrozili na ta pomilovanja? Jesmo. Pa što da se opet zgražamo – možda razmišljaju policajci, tužioci, sudije… Obeshrabruje to – taman pomislimo, evo, događa se, možda je pravda ipak dostižna, možda je ostao poneki pošten policajac, tužilac, sudija i onda fljas, posred čela.
Jeste, to boli. I možda nas tako čuva policija, da nas ne boli. Jer, ovo smo očekivali. Mislim, očekivali bismo i pomilovanje, al ono bi nas više zabolelo. Mi mislimo, imamo posla s običnom policijom. I pošto tako mislimo, onda pomislimo i da je ta policija srozana, rasturena, obesmišljena, napravljena na običnu krpu, da tom krpom obriše patike ili otrese trenerku to nešto iz šatorsko naselja, kad treba da izađe izvan ograde. To šatorsko naselje ispalo neki izokrenuti zoološki vrt. U pravom zoološkom vrtu kavezi i ograde treba da zaštite posetioce od životinja.
U ovom našem zoološkom vrtu, ograda štiti životinje posle napada na posetioce. Ista je i uloga čuvara, dakle policajaca. Tako barem izgleda na prvi pogled. Ali, naša policija nije obična, ona je zaumna. Shvatiti našu policiju znači kretati se u jednoj višoj sferi – metafizičkoj. Jer, evo, recite i sami, u tom običnom svetu – neka bude – fizičkom, ništa nije kao što izgleda. To ima slike, ima crte lica, a opet, moguće je da uopšte nije to. Nemojte slegati ramenima, videli smo to onomad s ličnom kartom. A jednom kada posumnjate u fizički svet, ostaju vam samo metafizička objašnjenja. I sad naša policija radi na metafizički pogon, štiti nas preventivno od razočaranja.
Bolje je da se razočaramo odmah, nego da se ponadamo pa onda razočaramo. Zar nije tako? Kaže Vučić, ili to što se odaziva na Vučić – da skratimo deci časove u školi. Nemaju deca pažnju, pa da skraćujemo to. Voli to da seče, šta god. I skratimo i izmestimo, trebalo je da doda. Jer voli i da izmešta i čisti. Samo, ništa time ne bismo dobili. Treba deca u školama da čitaju Philipa K. Dicka. Jer samo bi Dick umeo da razume i opiše šta se događa u Srbiji. „Tecite, suze moje, reče policajac“, tako kaže Dick, a ja kao da čujem ovdašnje policajce. Jer oni su u Srbiji kao i Dickovi junaci u njegovim izmišljenim svetovima – niti znaju ko su, niti znaju gde su, niti mogu biti sigurni da su osobe pred njima baš one osobe za koje oni misle da jesu.
Jeste, košmar. Moguće je da zato niko ne hapsi ni Vučića – naprosto ne znaju koga da uhapse. Predsednik jedne opozicione stranke zaključio je da se Vučić zakonom hoće proglasiti za vrhovnog komandanta samo zato da bi pravi komandanti izbegli odgovornost. Ako je tako, onda su se komandanti preigrali. Jer, kad budu rekli – Vučić je kriv, dobiće pitanje – koji Vučić? Ako ja sad kažem da je Vučić razbio kameru snimatelju N1, i da zato policajci nisu reagovali, čitalac će pomisliti da se ja ovde služim nekim stilskim figurama – metonimijom, hiperbolom… kojom god.
Ali, ako je čitalac kao i ja čitao Dicka, on će ispravno shvatiti da ja to mislim doslovno. A to znači da su policajci u pravu što ne hapse to za šta svi mislimo da je razbilo kameru. Vučić je razbio kameru – ali, hajde sad, budite vi policajac pa to uhapsite.
Peščanik.net, 25.11.2025.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
- Bugarska i Mađarska: sličnosti i razlike sa Srbijom - 21/04/2026
